UVODNIK "Koreni" Broj 18 Gde neki Srbi (možda) ne treba da budu?

Piše Nikola Janić

Slobodan Milošević je u Hagu gde se zabavlja time što, uglavnom uspešno, pobija navode mnogih i svakojakih svedoka. I javnih i tajnih. Svedoci su i Šiptari i Englezi i Amerikanci, a možda (među onim tajnim) i po koji Srbin. Pre nego što je jugoslovenska televizija ukunula (ili neko naredio da ih ukine) direktne prenose iz Haške sudnice, državljani demokratske Jugoslavije bili su masovni posmatrači tragikomedije u kojoj je Milošević verodostojne svedoke tužiteljke Karle del Ponte, u unakrsnom ispitivanju i uz pomoć dokumentovanih činjenica, pretvarao u marginalne prenosioce tuđih reči. Možda je ta njegova, na prvi pogled uspešna, odbrana (a sigurno je da se neće odbraniti) pravi razlog, a ne "nedostatak finansiskih sredstava" što je prekinuto emitovanjem ovog, za Srbe važnog istoriskog suđenja u Hagu. Kako se u našoj matici dogovori, ugovori i zakoni ali i (ne)poslušni urednici u medijima menjaju, kad i kako kome odgovara, možda će se ovaj Haški proces, koji će trajati godinama, ponovo pojaviti na ekranima RTS-a kao nesumljivo jedna od najinteresantnijih (i najeftinija) dokumentarna serija na programu državne, republičke televizije. Realno je da se to neće desiti sve dok je na čelu Srbije čovek koji je, pre usvajanja zakona o saradnji, isporučio Miloševića Hagu. Zoran Đinđić je prodavanjem Miloševića za veresiju grubo prekršio zakon i ustav Srbije i Jugoslavije. Kako reče to mu nije bilo teško, jer je "on procenio" da je to u interesu zemlje. Tek nakon više meseci gospodin Đinđić je izjavio (što su mnogi odavno konstatovali i znali) da ga je "zapad prevario". Đinđić tada nije govorio da su u Srbiju posle izručenja Miloševića, umesto obećanih milijardi, stizali jedan za drugim mnogi novi, gorki i teško svarljivi ultimatumi i zahtevi. Interesantno da premijer Đinđić, za sve vreme dok su te pošiljke pristizale, nije ni zapazio ili "procenio" da su novi i svakojaki obećavani paketići, koji bi bili namenska nagrada za "saradnju" (pre usvojenog zakona o saradnji) bili upakovani u isti i već otrcan papir koji je korišćen za sve ranije "šarene laže", na osnovu kojih je Premijer Đinđić kršio zakon i ustav svoje zemlje. Možda sve to ne bi bilo toliko izluđujuće (jer je narod u ovoj napaćenoj i dugo izolovanoj zemlji navikao da "guta" ono što su njihovi političari godinama grlato izvikivali) da isti premijer nije bučno i grlato tražio "seču glava" za sve one koji su "prekršili praksu i propise" prilikom privođenja bivšeg generala Perišića i službenika "prijateljske Amerike". Premijeru izgleda nije palo napamet da je tim ljudima, koji su prekršili ustaljenu praksu prilikom hapšenja gospodina Perišića, ustavom i zakonima ove zemlje (na koja se ne obazire i koja krši Đinđić) zagarantovano dato pravo da "oni procene", šta je u ovakvim slučajevima štetnije za zemlju, a špijunaža i pokušaj špijunaže je nesumljivo primarno štetan za svaku – pa i za našu zamlju. Čak i ovakvu, od svih svojatanu, kakva je danas. Neshvatljivo da premijer Srbije koji se zalaže da se osumnjičeni Srbi, i mimo naših zakona, proslede u Hag, nije pokazao ni deseti deo volje da se sa istim zanosom i energijom, a na osnovu međunarodnog prava, zalaže i zahteva da se isti i slični ultimatumi postave Hrvatskoj, Bosni i Umniku na Kosovu – odnosno da se krivcima za Srspka stradanja hitno omogući duža "prijateljska" poseta kod Miloševića. Možda su premijera u tome sprečili drugi važniji poslovi kao naprimer prodaja 51% najvećeg srpskog dnevnog lista "Politika" koja je prodata nemačkoj kompaniji WAC. Ovaj posao gospodin Đinđić je ugovorio sa gospodinom Hombahom, članom upravnog odbopra WAC-a i bivšim evropskim mirnotvoracem za Balkan, gde ni danas nema ni globalnog mira ni socijalne, društvene ili egzistencijalne sigurnosti. Naravno da je to nepoznato našoj javnosti (jer ovakvoj prodaji Politike posvećen je minimalni prostor u medijima) kao i da je Epoha Press iz Zagreba i član WAC-a i akcionar Politike. To znači da će uskoro u najvećoj srpskoj novinskoj kući, koja uskoro slavi 100 godina poslovanja, njenu uređivačku politiku ubuduće voditi, ili na nju imati veliki uticaj, Nemci i Hrvati.

Jasno mi je da mnogi misle da ćemo se na ovaj način, pored Miloševića, uz pomoc Đinđića i Hombaha, još više približiti Evropi. Tu neophodnu integraciju zamišljao sam drugačije. Možda sam idealista koji je daleko od surove i često prljave političke stvarnosti u Srbiji. Ali kao članu Saveta Disapore Savezne Vlade, i posle dva održana sastanka Saveta, nejasno mi je zašto savezno Ministarstvo Spoljašnjih Poslova SRJ smatra (a da objašnjenje ili razloge za to ne daje članovima Saveta) da je potrebno formirati mnoge zasebne komisije (pa i komisiju za manifestacije) ali nikako posebnu komisiju čiji bi cilj bio širenje istine o stradanju srpskog naroda – bez pokušaja skrivanja činjenica o onome šta se dešavalo ostalim narodima na prostoru bivše i sadašnje Jugoslavije. Zabrinjavajući je i predlog SMIP-a za izmene Statuta Saveta dijaspore iznetom na zadnjem i kratkom sastanku Saveta. Pored sada važećeg teksta po kome član Saveta dijaspore može da se opozove na predlog Savezne Vlade ili organizacije koja ga je predložila, traži se da to pravo ima i Ministarstvo Spoljnih poslova. Savet dijaspore je savetotavno telo Vlade SRJ, što znači i svih njenih tela i postojećih ministarstava, a ne jednog ministarstva. Neke logične potrebe i osnove za selktiranje ili širenje liste prava za opoziv članova ne postoje. Tim pre ako je u pitanju ministarstvo čiji su službenici već pokazali uznemiravajuću tendenciju da se usvaja uglavnom ono što oni savetuju, predlažu, smenjuju i menjaju. Funkcija Saveta je da Savet predlaže ono što dijaspora misli da je od koristi našoj matici (i obratno) a na Saveznoj Vladi i njenim ministarstvima je da to prihvati ili odbaci. Obratno ne sme nikako ni da se prihvati ni da postane praksa jer time bi prestala i osnova za postojanje Saveta dijaspore.