UVODNIK "Koreni" Broj 14 Srbija opet u nepotrebnom "ratu"

Piše Nikola Janić

Tvrdnja da "Srbija nije u ratu" poznata je od prvog dana izbijanja gradjanskih ratova vodjenih na prostorima bivse Jugoslavije. Krvoprolica, osim danasnje neizvesnosti u Makedoniji, okoncana su, ali rat nije. U Srbiji su i danas, mozda vise nego ranije, Srbi Srbima na nisanu. Bombe se bacaju kao da su novogodisnje petarde, a po necijim naredjenjima na ljude se ispaljuju smrtonosni rafali koji su izgleda postali svakidasnjica. Ovo se desava na ulici, a ubijeni se mogu brojati na desetine. U politickim dijalozima, nadmudrivanjima i "niskim udarcima" izmedju pojedinaca i partija nema toliko direktnih zrtava.

Nesposobnost srpskih politicara da prestanu sa medjusobnim carkama i prepucavanjima iz dana u dan utice delimocno i na smanjenje kvaliteta zivota stanovnika Srbije. Njihovo u beskonacnost sisanje iste karamele, koja je narodu vec odavno zastala u grlu, postaje i politicki i ljudski neshvatljivo i neobjasnjivo. Vlast u danasnjoj maloj Jugoslaviji i jos vise smanjenoj Srbiji, cesto ne funkcionise onako kako je to odredjeno Ustavom, vec prema zeljama i pretenzijama pojedinih politicara. Ali i to je selektivno. Ma sta neko rekao i ma koliko se potezala vec izlizana fraza da "zapravo nema Jugoslavije nego samo Srbije i Crne Gore", ostaje cinjenica da Jugoslavija danas, bez obzira kakva je i kolika je, postoji i ustavno i geografski.

Ponovna clanica Ujedinjenih Nacija nije Srbija vec Jugoslavija, a predsednik te i takve Jugoslavije (nekima voljene, nekima ne) nisu ni Zoran Djindjic, ni Milo Djukanovic vec iskljucivo i jedino gospodin Vojislav Kostunica. Prilikom njegove posete Orascu 7. avgusta 2001. godine gospodin Kostunica je izmedju ostalog rekao:

"Moje najdublje ubedjenje je odavno da o svim najbitnijim stvarima u jednoj drzavi, pre ili kasnije, odlucuje narod."

U ovoj recenici nalazi se jednostavna istina da se danas u Srbije (a i sire) desava da pojedini politicare odlucuju po svom licnom nahodjenju i potrebi, a ne na osnovu izrazene volje naroda i saglasnosti vecine. Svima je naprimer jasno da se u Crnoj Gori i Srbiji ne zivi isto. Mnoge nepopularne odluke (neophodne ili ne) koje su vidno otezale zivot gradjanima Srbije donesene su od Vlade Srbije, ciji je predsednik Zoran Djindjic, a zamerke se i pored toga, i za to, parcijalno upucuju na adresu savezne vlade i predsednika gospodina Vojislava Kostunice? Da li je razlog tome da cak i oni koji prihvataju samo Srbiju, a ne Jugoslaviju, i svesno i potsvesno vide, hvala Bogu, gospodina Kostunicu kao prvog predsednika?

Do konacnih rezultata u stvaranja pravne i sigurnosne drzave najcesce se dolazi korak po korak, odnosno izmenama svakodnevnih, a za mnoge politicare "neznacajnih sitnica". Tacno je da su za sprovodjenje tih "vecih reformi" Srbiji neophodna i velika ekonomska sredstva. Ali, isto tako je tacno da za mnoge promene u zemlji nije potrebna nikakva, pa ni finansiska pomoc spolja. Neiskorisceni resursi u ljudstvu i vazecim zakonima postoje, a razlog njihovog neaktiviranja je nedostatak volje, smelosti ili sposobnosti kod republickih politicara da ih reaktiviraju zarad nekih "sitnih" razloga. Ocigledno da je za njih "sitnica" i to da kroz crveno svetlo na semaforima gradskih raskrsnica u Srbiji dnevno prodje hiljade vozila. Danas je to krupna stvar samo za potencijalnu zrtvu (pesaka i njegovu familiju) kojaje invalidizirana ili usmrcena na pesackom prelazu. De fakto tragedija nije i ne moze da bude samo njihova. Ona je primarna i veca za Republiku Srbiju ciji politicari dozvoljavaju da se ovakva "kolateralna ubistva" desavaju pred ocima saobracajaca u uniformi drzave koja ih placa za njihov (ne)rad. Ili je nezakonitost i korumpiranost tolika da je ono sto sam video svojim ocima u Beogradu postalo svakidasnjica i navika. Saobracajni milicioner na pesackom prelazu izmedju Savezne skupstine i zgrade PTT-a u Beogradu, umesto da zaustavi civilno vozilo koje je proslo kroz crven signal tako sto je popevsi se na trotoar zaobislo kola koja su stajala na signalu i cerkala zeleno svetlo, (moja kola) i vozaca privede u stanicu, otpozdravio ga je osmehom i mahanjem ruke. Sta i ko sprecava republicke institucije da sto hitnije zaustavi ovakve i mnoge druge neverovatnoce u danasnjoj Srbiji? Da li se ceka na neku donatorsku konferenciju gde bi se onima koji su izabrani ili zaposleni da sprovode zakon moglo dodeliti (ili bar nadoknaditi) malo vise pameti, kurazi i logike? Takva konferencija ne postoji. Ali postoji izreka koja se cesto pokazala i tacna i mudra, a koja kaze da riba smrdi od glave. Mudro bi bilo i kada bi neke medije u zemlji shvatile da za srpsku svakidasnjicu nije odgovorna savezna, vec republicka vlada. Logicno je (i ustanodavno) da savezna vlada moze i treba da ima delimican uvid i ucesce u radu republickih vlada Srbije i Crne Gore. Nelogicno je i za sve nas stetno ako bi republicke vlade i njeni predsednici, svaka i svaki za sebe, zapostavljali interne potrebe republickih podrucja i nastavili sa "otimanjem" i podrivanjem onoga sto je u nadleznosti sadasnje Savezne vlade koja sve vise dobija zasluzeno postovanje i poverenje - u Evropi i svetu.