UVODNIK "Koreni" Broj 5, januar 2000. Ništa nije večno?

Piše Nikola Janić

Posle bogatih priprema bogatog zapada (i malog dela bogatih Srba u Srbiji) za docek i "nezaboravnu" smenu milenijuma, opet se vracamo svakidasnjici. Mnogi narodi gledaju unapred a Srbi, iz vise razloga, unazad. Vracaju se uporno u istoriju i u desavanja koja su bila presudna za citavu naciju koja je, kao i srpske zemlje, nazalost sve manja i manja. Neki se samo secaju, a neki cak i pokusavaju da uporede nekadasnje, sa danasnjim srpskim seobama. Istoriske seobe su proslo i od jednog dela Srba zaboravljeno vreme. Danasnje seobe su sveze i previse bolne, prvenstveno jer su u tako kratkom periodu krenule iz raznih pravaca, Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Srbe iz tih krajeva rasejale su po celom svetu, a vecinu "zbrinule" u Srbiji, koju su predhodno smanjili za podrucje Kosova gde Bernar Kusner oformljuje prelaznu siptarsku vladu, sto je prvi nedvosmisleni korak ka otcepljenju i nezavisnosti ove pokrajine.

U Srbiji vlasti se "u granicama svoje mogucnosti" manje bave problemom Kosova (jer su svesni da ono vise nije srpsko) a povecavaju kazne medijima i urednicima koji ne pisu iskljucivo ono sto njime odgovara. Dok zapad puni siptarske redakcije opremom i tehnikom, srpske vlasti iznose tehniku iz srpskih redakcija i stamparija. Vlast u Srbiji tvrdi da postuje slobodu govora, a samo za zadnjih sest meseci izrekla je 40 kazni srpskim medijima u visini od 40 miliona dinara. Drugim recima Srbima je tesko i tamo i ovamo a znaju da sve nije vecno. Zive u nadi da ce nekih godina sledeceg veka realna svetska politika usloviti jos jedno istorisko vracanje Kosova - Srbima. Znaju i da niko nije vecan. Najcrnje muke blaze svojim osecajem za humor, sto pokazuje opis dovikivanja Srbina i Hrvata preko Dunava kod Iloka, pre smrti Franje Tudjmana. Vice Srbin Hrvatu: "Dabogda ti umro predsednik!" a Hrvat njemu: "Dabogda tebi tvoj ziveo sto godina."

Sad kad nema Franje, a srpska neslozna opozicija nije uspela ni da poljulja Slobodana, Srbima ostaje da izmisle prikladnija i efikasnija izvikivanja i dovikivanja. Suprotno srpskim vlastima zapad je u svojoj demokraticnosti osetljiv na volju vecine. Tragedija je da njihova demokratija selektivno bira i ogranicava prostore sa kojih zele da cuju vecinu. Amerika je ispratila stari i usla u novi vek izdvajanjem Srbije iz primene demokratskih principa i neuvazavanja volje srpskog naroda u Srbiji i Jugoslaviji. Dok Srbi razmisljaju kako da prezive sutrasnjicu zapad ocigledno karkulise sa svojim dugorocni uticajem i prekrajanjem prostora na Balkanu. Svesno ili ne, i Milosevic i Djukanovic im svojim arogantnim carkama stavljaju u ruke makaze kojima ce se mozda oseci jos jedan deo Jugoslavije. Da li cemo onda ako se to, ne daj Boze desi, morati i dalje da Srbiju zovemo Jugoslavijom? Dakle novi vek, za Srbe pun svezih rana i neprijatnih novosti, zahteva i odgovor na jos jedno pitanje: da li smo mozda u nasoj konstantnoj, neprekidnoj i opravdanoj kritici upucenoj gospodinu Milosevicu za ono sta radi ili ne radi ispustili nesto mnogo vaznije: da se svim demokratskim sredstvima, (posebno srpska dijaspora) suprostavimo i dignemo glas protiv svega sto predstavnici zapadnih sila danas cine na Kosovu? Da se suprostavimo svemu sto se tamo samovoljno sprovodi a sto je suprotno dogovoru sacinjenom pre povlacenja srpskih trupa sa Kosmeta?

Iz svega se da zakljuciti da bi novi vek za Srbe trebao da bude shvatanje globalnog problema i svih desavanja srpskom narodu. Taj i takav globalizam prvenstveno zahteva opste srpsko ujedinjenje koje jos ne doseze do razuma srpskih politicara.