UVODNIK "Koreni" Broj 4, novembar 1999. Kud plovi srpski brod?

Piše Nikola Janić

Ponekad izgovorene reci politicara ostaju kao podsecanje, a ponekad i kao modificirani amanet. Tako je i sa deset godina starim, ali dobro upamcenim obecanjem "niko ne sme da vas bije" kojim se gospodin Slobodan Milosevic obratio Srbima na Kosovu. Mozda u brzini nije stigao da od ove proste, napravi prosirenu (ali istinitu) recenicu koja bi glasila: "Niko ne sme da vas bije, izuzev srpska policija - po potrebi". Udarci pendreka koji su pocetkom oktobra 1999. godine, u Beogradu padali po glavama demonstranata nisu kod ovih ljudi izazivali samo bol, vec i prkos. Ali, prkos i ponos ranije toliko svojstven srpskom narodu sveo se, krajem ovog milenijuma, na prkos svega nekoliko desetina hiljada ljudi. Reklo bi se, neobjasnjiv fenomen odricanja od svog ponosa, miliona drugih Srba, iako nam cinjenice nedvosmisleno pokazuju, da su za deset godina Miloseviceve vladavine, svi (izuzev Srba) mnogo sta smeli, i da i dalje smeju. Sve te godine mi smo bili tuceni. Bili su nas na Kosovu. Bili su nas u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni. Tukli su nas i katolici i muslimani. Bombardovala nas je i verski izmedana NATO alijansa. Sad, eto tuku i Srbi - Srbe! Dakle, svi su tukli i tuku, a Srbi i dalje trpe. Dokle? Radi koga? Zasto? Sta nam je to dobro predsednik omogucio svih ovih godina njegove vladavine? Rezervat u sred Evrope (koja istovremeno otvara granice izmedju sebe) iz koga je Srbima retko dopusten izlaz u ostali svet? Svedoci smo raspada i oduzimanja srpskih zemalja i sve opasnije prisutnu podeljenost medju Srbima? Da li je zaista predsednik taj koji je svojom pogresnom i arogantnom politikom trasirao teren za americki ekspanzionizam na nasim prostorima? Da li je iskljucivo njegova krivica sto se uslo u rat sa sto puta jacim protivnikom, cija je nadmocnost, sama po sebi, bila dovoljna da se pre pocetka predvidi kraj? Ili je svemu kriv teror njihovog bombardovanja (trajalo skoro tri meseca) zbog kojeg smo morali da napustimo Kosovo, bez mogucnosti ostanka ijednog jedinog jugoslovenskog carinika, policajca ili vojnika, na teritoriji koju, predsednik Milosevic i dalje smatra suverenim prostorom SR Jugoslavije? Tacno je da je broj civilnih zrtava za vreme NATO agresije na Kosovo, Srbiju i Jugoslaviju bio velik. Ali, tacno je i da se na Zapadu tih dana, neposredno pre nase kapitulacije, javno mnjenje protiv bombardovanja stihijski sirilo i da su sve brojniji demonstranti sirom Evrope trazili od svojih vlada obustavu agresije. Da li je predsednik u tim danima, pristajuci da zakonite snage suverene Jugoslavije u potpunosti povuce sa Kosova, sam sebi dao pravo da selektira koji ce se srpski civili, posle kapitulacije, nekaznjeno ubijati, a koji ne? U slobodnom demokratskom drustvu je (predstavnici vlade tvrde da je to danasnja Srbija) neophodno da se povede debata o svemu ovome. Srbi, Srbija i srpstvo smo mi svi, a ne iskljucivo nas predsednik sa svojim ministrima. Pravila etike ne dozvoljavaju nam da konstantno napadamo iskljucivo samo gospodina Milosevica. Ali, predsedniku su otvorene sve mogucnosti da odgovori na kritiku i navede razloge svog ostanka na kormilu ostecenog srpskog broda koji se sve vise i brze priblizava totalnoj havariji i potapanju u dubine iz kojih ce se tesko izvaditi. Da li srpski narod ima bilo kakvih opravdanih razloga za dalju pasivnost i prihvatanje status kvo situacije? Ignorisanje stanja realne politike u zemlji i svetu ravno je odluci kolektivnog samoubistva. Zbog ljudske vrednosti i ljudskog prava, moramo konacno dobiti i izgovoriti ime (ili imena) krivca sto Srbi u Srbiji danas vode rat sa nemastinom i zasto Srbe na Kosovu danas, posle zavrsetka rata, manje biju, a vise ubijaju?

Prihvatanje realne politike u svetu nikako ne bi smelo znaciti prihvatanje i izvrsavanje svih zahteva koji se traze od Srbije. Me|utim, isto tako, mora se prekinuti sa arogantnoscu srpskih predstavnika i njihovim odbijanjem razgovora i dijaloga sa svetom koji bi, u situaciji do koje je dovedena nasa drzava, bili neprijatni za pojedince, a sigurno korisni za vecinu. Vodeci srpski politicari moraju prekinuti sa praksom da na sve odmah kazu ne, a da sva ta silna "ne", posle kraceg ili duzeg vremena i pod jos gorim uslovima, ipak prihvate kao "da". Razumljivo je da se zahtevu Haskog tribunala za izrucenje gospodina Milosevica reklo, i uvek treba reci - ne. Ali i to "ne" ima svoju granicu, odnosno ono se moze transformisati u "da", kada i ako, Haski tribunal pokrene optuznice protiv predsednika Tudjmana i Izetbegovica, kao i predstavnika kosovskih Albanaca. Srpski narod, u tom smislu mora izneti svoje zahteve. Na primer, da svet preispita svoje verovanje i optuzbe da su samo Srbi iskljucivo zlocinci. Mi to svakako nismo, ali nismo ni iskljuivo samo zrtve. Na toj klackalici, nazalost, jos ce se juljati srpski brod.