Imperiju ne interesuju pravda i istina, interesuje je moć. Želi da prečicama svoju prizemnu ratnu propagandu ozvaniči kao istoriju, da verifikuje svoju samoopravdavajuću „istinu“ i primerno kazni sve koji postavljaju potpitanja. Stoga, izgleda da više nikoga ne čudi što se Hag proglašava nezainteresovanim za slučaj Holmec, ili što potpuno ignoriše ogromni dokazni materijal o kontinuiranim masovnim zločinima nad Srbima (poput onih u Sisku), ili što novinarska udruženja u Srbiji ćute o šikaniranju istinoljubivog kolege Željka Vukovića od strane dela nevladinog sektora zbog iznošenja činjenica o monstruoznom zločinu Albanke Elfete Veseli nad srpskim dečakom Slobodanom Stojanovićem u okolini Srebrenice.

Nepodnošljiva lakoća zaborava i prećutkivanja punih petnaest godina prekrivala je slučaj užasne smrti trojice vojnika JNA na graničnom prelazu Holmec, u Sloveniji, kao i tolike druge. Gromki i već pervertirani odjek tog prećutkivanja predstavlja i nedavna izjava ministra odbrane SCG Zorana Stankovića, koji nas je nazdravo uveravao da, prema njegovim najnovijim nalazima, ne treba da verujemo ni izveštajima nezavisnih inostranih eksperata ni sopstvenim očima. To što vidimo, kad bolje razmislimo, nije se dogodilo.

Kako god, srpskoj javnosti je tek nedavno prikazan dokumentarni film austrijske televizije na kojem se vidi kako pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije, na Vidovdan (28. juna) 1991. godine, mučki i hladnokrvno streljaju trojicu mladića koji su prethodno položili oružje – za koje nisu ni imali bojevu municiju – i istakli beli čaršav u znak predaje. Da je u ovom bezdušnom svetu i malo pravde, danas bi njih trojica imali svoje porodice, decu, roditelje, karijere i pravo na ostale životne radosti. Sve to im je oduzeto u jednom trenutku jednog čudnog „rata“ koji je neko, poredeći slovenačka dešavanja sa kasnijom tragedijom bivše Jugoslavije, nazvao „malim prljavim ratom sa velikim posledicama“.

Zahuktala vojna i medijska mašinerija zapadnih sila u međuvremenu je imala preča posla na Balkanu. Na rat za osamostaljenje Slovenije od SFRJ se zaboravilo. Režiseri razaranja Jugoslavije dodelili su glumcima slovenačkog provincijalnog pozorišta neke nove uloge, isplativije.

Jedan od aktera „malog rata sa velikim posledicama“, nekadašnji slovenački ministar za informisanje Jelko Kacin, nedavno je kao član delegacije evropskog parlamenta posetio Vojvodinu. Posle boravka u Srbiji napisao je detaljan izveštaj o položaju nacionalnih manjina, koji je objavljen u ljubljanskom međunarodnom institutu IFIMES. Optužujući Srbiju za navodne međuetničke incidente u pokrajini, Kacin je napisao kako „centralne vlasti u Beogradu ni same ne znaju o brojnim promenama u Evropi za poslednjih 15 godina, pa očekivanja, želje i potrebe manjina ne razumeju dobro jer su predugo svesno sprovodile mere samoizolacije“. U izvesnom smislu gospodin Kacin je u pravu, jer, da su centralne vlasti u Beogradu normalne, on bi odmah po ulasku u našu zemlju bio uhapšen i ubrzano procesuiran, ili makar proteran kao „persona non grata“. Baš kao i njegov sunarodnik Janez Drnovšek, koji je na nedavnoj mini balkanskoj turneji podučavao slovenačkom modelu „metka u potiljak“ Srbiji svoje poštovaoce u Podgorici i Prištini.

Konačno, treći važan pripadnik mozga slovenačkog „malog prljavog rata“ Milan Kučan dobio je ulogu tzv. svedoka optužbe u mastodontskom procesu koji je protiv Slobodana Miloševića vođen u Haškom tribunalu.

Mnogo zanimljivije od rečenog za nas je ono što je prećutano o slučaju Holmec, za koji je bivši slovenački predsednik rekao da se „izgleda zaista dogodio“. Ipak, zaboravio je da saopšti, iako je bio pod zakletvom, da je slovenačko državno tužilaštvo ubistvo trojice vojnika JNA juna 1991. godine kvalifikovalo kao „završenu priču“ uz konstataciju da „nikakav zločin nije počinjen“. Istovremeno je podneta krivična prijava protiv predsednice Helsinškog monitoringa Slovenije Neve Miklavčić–Predan, koju su slovenački mediji optužili „za izdaju domovine, blaćenje boraca i rata za slovenačku nezavisnost, pomanjkanje državotvorne svesti i nedostatak patriotizma“.

U celu predstavu zataškavanja zločina uključila se lično Karla del Ponte, koja je u pismu gospođi Miklavčić–Predan navela kako je sve što radi njena organizacija „plemenito“, ali da ona „u navedenom slučaju ništa ne može jer njen mandat ističe 2004. godine“. Glavni tužilac Haškog tribunala dodala je u pismu da je „rat u Sloveniji prekratko trajao da bi se počinili brojniji ratni zločini“.

Dakle, za tužilaštvo Trubunala u Hagu ubistvo mladih vojnika pred televizijskim kamerama je „incident“, u ratu kojeg u stvari i nije bilo. Baš kao što i NATO nije počinio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. Zbog duge „samoizolacije“, izgleda da nam se mnoge stvari pričinjavaju, pa i to da se u model „haške pravde“ nikako ne uklapaju zločini počinjeni nad Srbima širom Jugoslavije.

Na ohrabrujuću dijagnozu našeg stanja svesti ipak nismo dugo čekali. Dobili smo je, ni manje ni više, na stranicama vodećeg glasila internacionalne lihve Njujork tajmsa. Ovih dana, u analizi posvećenoj poukama sa suđenja Miloševiću, uvek dobro obavešteni i ovoga puta začuđujuće iskreni američki dnevnik otvoreno ukazuje na osnovne ciljeve postupka koji je vođen protiv bivšeg predsednika Srbije i SRJ. To su pre svega „uobličavanje istorije rata, zatim podsticanje Srba da obustave svoje poricanje zločina i povezivanje srpskog društva sa ostatkom Evrope“. Nije neophodno biti pravnik da bi se zaključilo kako nijedan od navedenih ciljeva nema nikakav krivičnopravni karakter, već su isključivo politički. Čak i „uobličavanje istorije rata“, odnosno „pisanje poželjne pobedničke istorije“, politički je motivisano.

Upravo zbog ovako proklamovanih ciljeva, lokalni odjek haških procesa veoma je različit. Preciznije, jedino se od Srba zahteva „suočavanje sa prošlošću“, dok su ostali akteri jugoslovenske drame, posebno izvršioci najtežih zločina nad Srbima, jednostavno amnestirani. Primera je, na žalost, i previše. Spomenućemo samo neke.

Jedan od najtežih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, o njemu se još uvek skandalozno ćuti, sigurno su masovna ubistva koja je hrvatska vlast počinila na području opštine Sisak u periodu 1991–2000. Nekadašnji ministar u Vladi Republike Srpske Krajine Nikola Dobrijević o tome je trebalo da govori u Haškom tribunalu, kao svedok odbrane Slobodana Miloševića. Njegov iskaz bio je predviđen pre svedočenja nekadašnjeg saveznog premijera Momira Bulatovića. Dobrijević se, međutim, nije pojavio u haškoj sudnici, prvenstveno iz proceduralnih razloga, jer nije u predviđeno vreme stigla garancija Tribunala da ovaj svedok odbrane neće biti deportovan u Hrvatsku, gde je svojevremeno u lokalnoj štampi o njemu pisano kao o „ratnom zločincu“.

Šta je trebalo da svedoči nekadašnji krajiški ministar o događajima u Hrvatskoj i posebno u opštini Sisak, gde je rođen i odakle je 1991. godine bio primoran, kao i većina Srba, da izbegne? Evo nekoliko zanimljivih detalja koji se savršeno uklapaju u „uobličavanje istorije rata“, a koji do danas upadljivo ne zanimaju ni haške tužioce, a ni hrvatsko pravosuđe.

Još 1968. godine, u vreme nacionalističkog Maspok-a, u Hrvatskoj su bile formirane „Omladinske jedinice Hrvatske“, sastavljene i od Srba i od Hrvata. Dobrijević tvrdi da je sa nepunih 18 godina tada regrutovan u jednu takvu jedinicu, koja je obučavana u kasarni u selu Gornji Hrastovac. Pripadnici jedinice bili su naoružani. Ova formacija raspuštena je tek 1971. godine, posle završetka „hrvatskog proljeća“. Komandant navedene formacije u to vreme bio je Đuro Brodarac. Reč je, podsetimo one zaboravnije, o još jednom „glumcu“ u predstavi zvanoj rat protiv Jugoslavije, koji će dvadeset godina kasnije biti jedan od glavnih aktera čuvenog filma sa Martinom Špegeljom snimljenog od strane vojne služba bezbednosti. Opisujući atmosferu u Sisku 1990. godine, Nikola Dobrijević ukazuje da je „prvo oružje podeljeno u selima Donje Posavine – Preloščica, Gušće, Kratečko, Topolovac i Lonja, i to u režiji Katoličke crkve“.

Već u avgustu 1990. godine u Sisak dolazi brod-tanker pun naoružanja i pristaje u selo Crnac, rodno mesto generala Janka Bobetka. Raspodelom oružja neposredno je rukovodio generalov sin Ivan Bobetko. Zamenik u regionalnoj policiji u tom trenutku je pomenuti Đuro Brodarac, koji je polovinom 1991. godine preuzeo sve funkcije u regionalnom MUP-u. On je potpisao sva rešenja o otkazima i penzionisanju policajaca srpske nacionalnosti.

Na dan formiranja NDH, 10. aprila 1991. godine, rezervni sastav policije u opštini Sisak popunjen je sa oko 120 pripadnika, uglavnom pridošlih iz Argentine i SAD. Reč je o potomcima ustaške emigracije iz Drugog svetskog rata. Tih dana, reči su Dobrijevića, službenik MUP-a „gospođa Jelić podelila im je koverte sa većim iznosom deviznih sredstava na kojima čak nije pisalo ime i prezime osobe koja treba da preuzme ova sredstva“. Nekadašnji krajiški ministar ističe da je pomenuta službenica MUP-a kasnije likvidirana, „verovatno kao nezgodan svedok“.

Dobrijević je na suđenju Miloševiću u Hagu trebalo da priloži kao dokazni materijal i dokument pod nazivom „Spisak žrtava HDZ-ovih zločina u Sisku od 1991. do 2000. godine“. Reč je 611 ubijenih i nestalih građana ove opštine, od kojih je 595 Srba, 14 Hrvata i 2 muslimana. Među ubijenima i nestalima je čak 120 žena, od kojih je 26 bilo u penziji. Neke od žrtava ubijene su na monstruozan način. Primera radi, Rade Ostojić je krajem avgusta 1991. godine obešen na radnom mestu u sisačkoj železari. Kompletna porodica Obradović iz mesta Mošćenica likvidirana je u istom danu. Otac porodice Pero likvidiran je na Savi, kao i majka Milja, maloletni Dejan i Jovanka.

Na skoro identičan način likvidirana je tročlana porodica Vila, koja je u Sisku stanovala u ulici Pokupljanskoj broj 6. Tragičnu sudbinu doživela je i Ljubica Solar, rođena 1972. godine. Likvidirana je u stanu verenika, 17. septembra 1991. godine. Prethodno je silovana. Navedeni spisak, koji je sa obimnom pratećom dokumentacijom u posedu Haškog tribunala, sadrži i podatak da je njen ubica izvesni Mirko Marjanović – Grančica, koji je u žrtvu pucao iz „magnuma“.

Na kraju ovog dokumenta navedena su i imena osumnjičenih, koje Dobrijević smatra odgovornim za navedena zverstva. To su Ivo Bobetko, u to vreme predsednik kriznog štaba za „sektor sever“ u Sisku, Josip Brajković, predsednik HDZ-a u Sisku, zatim pomenuti Đuro Brodarac, u vreme masovnih likvidacija načelnik policijske uprave u opštini i njegov zamenik Vladimir Milanković.

Na spisku se nalazi još 55 imena lica osumnjičenih da su neposredno izvršavali naređenja pomenute četvorice. Neki od njih su ogrezli u krvi, poput izvesnog Željka Hlisića, vozača u Privrednoj komori Siska, koji je bio „glavni likvidator u stacionaru ORA“. Osumnjičen je za likvidaciju više od 100 lica, baš kao i Drago Bošnjak, vlasnik kafea u Umagu, koji je većinu likvidacija počinio tokom avgusta i septembra 1991. godine. Kao masovni ubica pominje se i Ekrem Mandal iz Labina, koji je u dokumentu na osnovu dokaza osumnjičen za likvidaciju 120 lica srpske nacionalnosti. Bio je komandant zloglasne „Handžar divizije“ koja je operisala na području sela Mošćenica i u delu naselja Željezara.

O tragičnim dešavanjima u Sisku svedočio je i nekadašnji visoki komunistički funkcioner Stipe Šuvar u knjizi Hrvatski karusel. Naveo je, pored ostalog, da su mnogi leševi spaljivani u sisačkoj železari, radi sakrivanja dokaza o brutalnim likvidacijama srpskih civila daleko od linije fronta, duboko na teritoriji koju je efektivno kontrolisala Tuđmanova vlast.

Postoji još jedan zanimljiv podatak, koji predstavlja dokaz da su pomenuti monstruozni zločini u Sisku i okolini planirani u samom vrhu hrvatske vlasti. Naime, spiskovi za likvidaciju srpskog stanovništva u opštini bili su sačinjeni daleko ranije, pre masovnih zločina u avgustu i septembru 1991. godine. Istovremeno, formirane su grupe za likvidaciju, osigurani stacionari i sredstava za izvršenje zločina. Čitavom pripremom rukovodio je sin generala Bobetka, Ivo, član najužeg rukovodstva HDZ-a. Odmah posle njegovog stupanja na dužnost, sutradan, 2. avgusta 1991. godine, „ubilačka mašina počela je da radi“.

Danas je Ivo Bobetko slobodan čovek i ugledni građanin nezavisne Hrvatske, kao i ostali koje tereti ovaj obimni dokazni materijal prosleđen Tribunalu u Hagu. Baš kao i izvršioci zločina na graničnom prelazu Holmec u Sloveniji, nad kolonom JNA u Tuzli, srpskim civilima u Sarajevu. Na slobodi su i mučitelji Srba u Mostaru, Konjicu, „ratnici džihada“ koji su pred televizijskim kamerama odsekli glave srpskim vojnicima u okolini Vozuće. Na slobodi je i Elfeta Veseli, Albanka koja je na svirep način likvidirala srpskog dečaka Slobodana Stojanovića u okolini Srebrenice. Ovaj poslednji slučaj zaslužuje poseban komentar, prvenstveno zbog toga što predstavlja preciznu paradigmu lokalnog odjeka „haške pravde“ kod nas.

O ovom monstruoznom zločinu nad srpskim dečakom pisao je ugledni novinar Večernjih novosti Željko Vuković, 13. novembra 2005. godine. U svakom normalnom društvu njegov novinski tekst bio bi ocenjen kao odgovoran i moralan gest predstavnika profesije čija je osnovna obaveza otkrivanje istine, naravno na temelju odgovarajućih činjenica. Umesto podrške, Vukovića je za širenje tzv. „govora mržnje“ tužila nevladina organizacija Komitet pravnika za zaštitu ljudskih prava. U podnetoj tužbi između ostalog stoji da je Vuković „zloupotrebio tragediju srpskog dečaka samo da bi potvrdio užasni stereotip koji vlada u javnom mnjenju o zverskom ponašanju Albanaca“. Pri tom, ni u jednom trenutku se ne traži kazna za ubicu Elfetu Veseli i makar zakasnela pravna satisfakcija za porodicu nesrećnog Slobodana.

Tu se, međutim, priča ne završava. Vukovića, koji je odavno na meti nevladinog sektora samo zbog toga što o zbivanjima u ruševinama Jugoslavije piše na osnovu činjenica i elementarnog morala, u međuvremenu poznata „nevidljiva ruka“ lišava uredničkog statusa, a njegove inteligentne i visprene komentare seli sa druge na neku petnaestu stranicu nedeljnog izdanja Večernjih novosti. Tako je, eto, jedan novinar podvrgnut „kazneno-vaspitnim merama“ zbog teksta u kojem iznosi egzaktnu istinu o još jednom užasnom zločinu nad Srbima. Profesionalni „tumači istorije rata iz nevladinog sektora“ već su izrekli presudu i stradalniku, i novinaru koji o stradanju piše, jedino monstruozni ubica, Albanka Elfeta Veseli, ostaje nedodirljiva pod zaštitom NGO.

Stvar, razume se, nije nimalo bezazlena. „Slučaj Vuković“ danas je presedan. Sutra, posle eventualno izrečene presude, postaje princip. Novinarske organizacije u Srbiji, međutim, ćute. Znajući neke od njih, pretpostavljam da već sada čekaju na poklonjenje „ministarstvu istine“, unapred se izvinjavajući zbog toga što su nekada pisali o stradanju Srba. Sve je isto kao kod Orvela.

Konačno, šta je to što suštinski povezuje slučajeve zločina na graničnom prelazu Holmec, stradanje srpskih civila u Sisku i optužbu protiv novinara Željka Vukovića? Reč je o nepodnošljivom spoju provincijalnog varvarstva i nemorala, koji se savršeno uklapaju u aktuelni planetarni cinizam jedine preostale supersile. Na delu je jedno novo jednoumlje, koje „čuvari haškog modela pravde u Srbiji“ obezbeđuju na otvoreno uvredljiv način. Uostalom, u pravu je Željko Vuković kada konstatuje da „nikada Srbi i Srbija nisu bili poniženiji, uplašeniji, ali i nemoćniji“. Zaista, nepodnošljiva je ta naša psihologija pristajanja, naša spremnost da „damo sve, pa i ostatak“.