Opklade radi, nas četvoro smo pre neko veče otišli u jednu od najprometnijih beogradskih knjižara. Moja obaveza je bila da sa police uzmem jedan od romana najhvaljenijeg i najreklamiranijeg pisca Srbije danas, i počnem naglas da čitam nasumce odabrane delove.

Ukoliko niko od posetilaca ne bude reagovao na ono što budem čitao – ja plaćam kasnu večeru za sve. U suprotnom – njih troje dele taj trošak.

I krenem ja sa čitanjem. Poluglasno, ali se čuje. I nisu prošle ni dve minute, a oko nas je već stajalo desetak znatiželjnika. Možda su u početku i mislili da je reč o nesvakidašnjoj književnoj večeri, ali vrlo brzo su ukopčali da je nešto drugo po sredi.

Prvi se oglasio jedan srednjovečni gospodin:“Oprostite, o čemu se tu radi? Koga to ismevate?“.
- Naš drug samo čita odlomke iz romana najvećeg savremenog srpskog pisca...
- Nemoguće! Pa tako ne pišu ni deca u osnovnoj školi! Vaš drug to sve improvizuje iz glave, zeza se....
- Proverite, eno iste knjige na onoj polici....

Ja samo „štrikam“ rečenicu za rečenicom, a oko mene sve veselije. Nije bilo logično: slušaju tužnu roman-priču slavnog „adrenalina srpske literature“ i sve se glasnije kikoću. Smeju se i prodavci.
- Ljudi moji, jel to iz knjige onog malog što se ne skida sa televizije? Bre, proglasili su ga većeg pisca od Crnjanskog i Andrića! Jadna je ova Srbija i mi u njoj....
- Taj kod mene ne bi prošao ni sedmi osnovne...
- Koji kreten može takve nepismene i nedotupave škrabotine da štampa? Pročitajte, molim vas, ime urednika i lektora....
- Nije „pisac“ kriv što ne zna ni da piše ni da misli, već oni koji ga takvog promovisaše u književnu zvezdu...
- Stvarno nije kriv, da su mu ponudili da bude glavni hirurg na VMA on bi sigurno prihvatio....
- Eh, da je jedini...

I tako sve dok me šef knjižare nije ljubazno zamolio da okončam „hepening“.

Nažalost, pisac iz čijeg sam romana naglas čitao, nije jedina četvrt-pismena zvezda nove srpske književnosti. Njemu je samo pripalo da bude prvi među jednakim. I ne baš malobrojnim.

Naime, na delu je – idiotizacija Srba! Baš tako! A pisci su važni „izvođači radova“ tog projekta. Novim generacijama Srba treba nametnuti da, umesto vlastitih i tudjih klasika, čitaju knjige koje ne samo da zaglupljuju, već i „idiotiziraju“.

Naravno, teme kojima se bave ti dobro i visoko lansirani kvazi-pisci, uglavnom se svode na isto: jadanje što je srpski narod zaostao i zao, a susedni plus zapadni – dobri i pametni.

Na stranu njihova potpuna bezbrižnost prema gramatici - najupadljiviji su po svom više nego skromnom vokabularu. Tu su svi negde: između 150 do 300 reči! Uključujući „jebote“ i druge poštapalice (znaš, mislim, ovaj....).

Prošle godine sam pokušao da pročitam i razumem knjigu jednog od tih „genijalaca“. Proglašena remek-delom i obasuta nagradama, pa hajde da se i ja kao čitalac „okoristim“.

Kad ono, nesrećnik se negde dokopao Prusta, pa počeo da ga kopira sa svojih ni dve stotine reči. Uglavnom barata prostim rečenicama, a u onim složenijim, kao po pravilu – drugi deo rečenice potpuno po smislu negira i suspenduje onaj prvi! Za takvom pameću se nekada ni vozački ispit nije mogao položiti, a kamoli mala matura.

Ali, i ta kao i sve druge knjige njegove ostale „braće po peru“, reklamiraju se neprestano kao da ih je napisao oživeli Šekspir. U knjižarama ih drže na najudarnijim mestima i uz specijalno glamurozne plakate.

A „braća“ samo trče sa televizije na televiziju, iz emisije u emisiju, i uvek isto pričaju. Tačnije – sriču!

Prosto čudi kako sami sebi više ne dosade. Pretpostavljam, da je „kvaka“ u voditeljima. Oni ih dočekuju kao „bogove pameti i mudrosti“ i ne štede na nesuvislim komplimentima. Na koje se četvrt-pismeni pisci uglavnom samozadovoljno smeškaju. I otud im nikad dosta televizije.

A bogami i časopisa i novina. Podatni za sve žanrove: opšte i tematske intervjue, rubrike „u gostima kod...“ ili „prvi put na jutrenju sa....“, analize glavnih problema spoljne i unutrašnje politike, sportske komentare, izveštaje sa „in“ mesta...

Čest povod da se „objave“ Srbima su i – nagrade. Dele im ih i kapom i šakom. Imaju ih više u vitrinama nego Dragan Džajić pokala i plaketa.

Teško se setiti da postoji i jedan način na koji se oni još ne naturaju kao glavni izvor pameti i uzor mladim Srbima. Otprilike, sve poruke, kada se prevedu na srpski, glase: ako želiš biti savremen, onda se gnušaj svakog znanja i svog naroda i svega što te podseća na njegovo postojanje!

Autori projekta „idiotizacije“ Srba, naravno, nisu ni glupi ni naivni, pa su se potrudili da unapred spreče svako javno raskrinkavanje njihovih literarnih pulena. Jednostavno, u njihovu blizinu ne pripuštaju nikog ko bi samom svojom pojavom bio dokaz da kvazi-pisci nisu baš raskošne pameti!

Kako na televizijama, tako i na svim javnim tribinama. Nepodobni su svi oni za koje se proceni da bi bili opasni po lik i delo vladajuće „književne elite“. Dakle, ogromna većina!

Projekat „idiotizacije“ Srba počiva, pre svega, na promovisanju i nagrađivanju – neznanja! Gde god je potrebno znanje, uglavljuju osvedočene neznalice. I sve ih polako umrežavaju! Uzduž i popreko, uspravno i horizontalno.

Praktično i doslovno, po celoj društvenoj zgradi Srbije. Zato je organizovan kriminal, po svojoj strukturi i efikasnosti, uveliko već u dubokoj senci „dobro organizovanog neznanja“.

U Srbiji, dakle zemlji u kojoj se pre sedamdesetak godina, uz znak poštovanja, ustajalo kad naiđe učitelj, lekar i sveštenik, danas se smeju i u čudu krste kad vide ko je sve univerzitetski profesor ili ambasador. Otud kafane ponovo postaju glavne učionice i mesta gde se može čuti pametna, mudra i duhovita reč.

Jedan od najproduktivnijijih načina na koji se neznanje uzdiže u vrhovno znanje, svakako je dodeljivanje titule „eksperta“. Srbija je obrasla „ekspertima“! Nema oblasti ljudskog delovanja, a da već nemamo „uglednog eksperta“ za nju.

Naravno, nije ni malo teško spoznati ili uvideti da neki „ekspert“ ne poseduje ni osnovna znanja o onom što analizira, kritikuje ili hvali. Kako su takvi stekli fakultetsku ili doktorsku diplomu – znaju očito samo oni i njihovi „sponzori“.

Ruku na srce, ti lažni eksperti su, ipak, pametniji od gore spomenutih „pisaca“. Ili bar tako deluju. Možda zato što su uglavnom stariji od njih i manje govore o stvarima izvan svojih „oblasti“.

Uprkos tome, doprinos tih „eksperata“ zaglupljivanju ili „idiotizaciji“ Srba – nije ništa manji. Naprotiv. Kao i „pisci“, tako i „eksperti“ ne silaze sa malih ekrana i novinskih stranica. To što se ono što su govorili juče – pokazalo netačnim, uopšte ih se ne tiče. Pa, danas mrtvi-hladni i strogi uveravaju u sasvim suprotno.

Može im se, jer ni u njihovu blizinu ne pripuštaju nikog ko bi mogao da ih na bilo koji način diskredituje kao znalce ili ljude vredne poštovanja.

U poslednje vreme, „ekspertima“ se pridružuju oni sa zvanjima savetnika. Čini se da ni Amerika nema ni upola toliko savetnika kao mi. Čast izuzecima, i to zaista retkim, ali teško je ne pitati se da li šefovi zaista slušaju i uvažavaju ono što im preporučuju ti „savetnici“? Ako to čine, onda je kuku i Srbima i Srbiji.

Naravno, kao i „eksperti“, tako i „savetnici“ imaju bogatiji rečnik od „pisaca“, ali taj „višak“ su uglavnom odavno izlizane političke fraze na temu puta u Evropu, ispunjavanja obaveza prema zapadnim gospodarima, suočavanju sa prošlošću....

Važan deo projekta „idiotizacije“ Srba je i – „demokratizacija“ nevaspitanja.

Prostakluci postaju već normalna stvar. Malo im što smo inače narod koji voli da psuje i „sočno“ govori. Dobro kućno vaspitanje se proteruje sa javne scene. Toliko da je već sada prava retkost, recimo, videti na televiziji nekog ko ume da sluša sagovornika.

Nevaspitanjem se, naravno, najlakše prikriva neznanje i površnost, pa se ono uvrežilo kao „umešnost“.

Značajan doprinos „idiotizaciji“ Srba prilaže i sve rašireniji – nepotizam. Javne profesije postaju – porodično nasledstvo! Ustanove i institucije, od političkih i društvenih pa do kulturnih, „reorganizuju“ se prećutno i polako u – familijarna gnezda. Niko ne pita šta znaš i šta si završio, već čiji si.

Ma, kada je reč o nepotizmu, komunisti su bili mala deca za „demokrate“. Ako su im deca slabo stajala sa školom, i nisu bila u ljubavi sa nekim ozbiljnim i zahtevnim radom, „titoisti“ su ih slali u – kamermane i fotografe!

A „demokrate“, dakle „deca dece komunizma“ udomljavaju svoju lenju i nedovoljno obrazovanu decu u novinarsku profesiju. I zbog toga, uostalom, nikada novinarstvo nije bilo na tako niskim granama kao danas u Srbiji.

I ostale javne profesije su sve čvršće u rukama „neznanja“, svejedno kako se do toga došlo. Sredstva se ne biraju.

Sve je teže danas mladima u Srbiji objasniti da se isplati učiti, da je znanje moć i zadovoljstvo. Vide klinci kako čak i osvedočeni idioti postaju glavne „face“ i „elita društva“, pa s razlogom se pitaju – čemu škola i znanje?

Na sreću, postoji „pokret otpora“. Doduše, spontan, ali deluje. I to u „nejavnoj“ Srbiji.

Na primer, reči „ekspert“ i „savetnik“ su sve rasprostranjenije – zajebice na račun prostrtog neznanja. A, ponekad, i uvrede.

Na početku ovog teksta spomenute „književne večeri“, čuo se i jedan zanimljiv predlog. Konkretno, da se širom Srbije i stalno održavaju slične večeri javnog čitanja tih bruka od knjiga i pisaca.

Predlagač, profesorica srpskog jezika, objasni da je to nužda:

- Te knjige i te pisce već uvrštavaju u obaveznu školsku lektiru! Uzalud sva upozorenja nadležnim....