NEVLADINA ORGANIZACIJA PODNELA TUŽBU PROTIV NOVINARA ŽELJKA VUKOVIĆA ZBOG TEKSTA O RATNOM ZLOČINU NAD SRPSKIM DEČAKOM. AUTOR ODGOVARA U "KORENIMA" NA OPTUŽBE

Slobodan, Biljana i Elfeta

Prvi greh, koji mi na dušu stavlja Komitet, nađen je u činjenici da sam obelodanio da je Slobodanov svirepi dželat bila Albanka Elfeti Veseli

Piše: Željko Vuković

Stvarno, više me ništa od njih ne može iznenaditi – rekoh sam sebi nakon što pročitah vest da je predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko, apelovala na međunarodnu zajednicu da podrži tužbu BiH protiv Srbije za genocid.

I taj svoj apel ovako argumentovala i opravdala: "To je jedan od uslova za suočavanje Srbije s nedavnom ratnom prošlošću. To je i uslov za normalizaciju odnosa u regionu i za pravilnu interpretaciju ratova na prostoru bivše Jugoslavije".
Ali, već sutradan me opet iznenadiše: ovaj put predsednica Komiteta za ljudska prava, Biljana Kovačević Vučo. Naime, javiše mi da me, Okružnom sudu u Beogradu, tužio njen Komitet!

Razloge našli u mom tekstu "Dečak i njegova kuca", objavljenom u Večernjim novostima, 13. novembra 2005. godine. A zarad boljeg razumevanja onog što sledi, preporučujem čitaocima "Korena" da ovde stanu sa čitanjem i prvo pročitaju taj sporni tekst (vidi antrfile).

Dva greha

Elem, da nastavim, taj Komitet tvrdi da tekst koji ste upravo pročitali “predstavlja direktan govor mržnje baziran na etničkim predrasudama, iako formalno uperen protiv onih koji se bave zaštitom ljudskih i manjinskih prava".
Prvi greh, koji mi na dušu stavlja Komitet, nađen je u činjenici da sam obelodanio da je Slobodanov svirepi dželat bila Albanka Elfeti Veseli. Tri tužiteljke koje zastupaju tužbu Komiteta – uz Vučo, i njene dve saradnice, advokati Mirna Kovačević i Natalija Šolić, naime, tvrde da sam “zloupotrebio tragediju srpskog dečaka", i da sam o njoj pisao samo da bi “potvrdio užasni stereotip, koji vlada u javnom mnenju o zverskom ponašanju Albanaca".

Drugi greh, našle su u mome odgovoru na pitanje koje su mi postavljali oni koje je potresla tragična dečakova sudbina. A pitali su me: a šta bi se desilo da je, kojim slučajem, nesrećni dečak bio musliman ili Albanac, a njegov dželat Srpkinja?
Odgovorio sam: "Znam da ne bi vladao muk. Nevladine žene i mediji u Beogradu, zaduženi i dobro plaćeni da prevaspitavaju i sa prošlošću suočavaju srpski narod, digli bi sigurno svoj glas... Dečak je ubijen samo zato što mu je ime Slobodan Stojanović, a iz istog razloga su prema njegovom stradanju ravnodušni upravo oni kojima je pripalo da po sudnicama, seminarima, tribinama i medijima dele pravdu za zločine počinjene u ratnoj ostavinskoj raspravi bivših Jugoslovena".

Te moje reči tužiteljkama su dokaz da demonizujem “nevladine žene", da je moj tekst “opasan jer otvara prostor za samovlasno presuđivanje"...

One, pri tom, ne osporavaju tačnost mojih reči.

Razumljivo, jer muk i ravnodušnost nevladinih istinoljubaca i delilaca pravde povodom dečakove tragedije - nije moguće osporavati. Ma koliko takvo ponašanje bilo u skladu sa novim jednoumljem koje priznaje samo podobne istine. I ma koliko bila simbolična i cinična činjenica da se ne traži kazna za ubicu Elfetu Veseli, već za onoga koji je pisao o njenom stravičnom zločinu. Dakle, za govor mržnje proglašava se pisanje o zločinu počinjenom iz mržnje i ćutanju o takvom zločinu.

Van pameti i morala

Potom, a u reakciji na moj tekst u Novostima od 22. januara, u kojem sam obelodanio da me je Komitet tužio - tri Komitetove zastupnice tvrde da u inkrimisanom tekstu nisam "informisao o događaju, već o zverskom ponašanju Albanaca" – van svake su pameti i morala, i u to se može lako uveriti svaki normalan i dobronameran čitalac.
A zašto sam naveo da je Slobodanov ubica Albanka? Dva su razloga.

Prvi: da to nisam učinio, čitaoci bi lako mogli da padnu u logičnu i potencijalno opasnu zabludu da je reč ili o muslimanki-Bošnjakinji ili nekoj mudžahedinki iz arapskog sveta, pošto je reč o kraju u kojem gotovo isključivo živi srpski i bošnjački živalj, a u ratu ga pohodili mudžahedini.

Drugi razlog: Slobodanov dželat je bio tako svirep, jer se tim ritualnim zločinom dokazivao pred lokalnim Alahovim ratnicima.

Dakle, nacionalni identitet Elfete Veseli bio je uzrok njene potrebe da bude okrutnija od onih kojima želi da pripada. I zato, da je ona, kojim slučajem, Srpkinja, ja bih to u tekstu naveo.

U istoj javnoj reakciji tri Komitetove zastupnice, ustvrdiše i da "u istu ravan" stavljam "zločinačko delovanje i rad NVO u Srbiji". Što je notorna neistina.

Elem, tvrdnjama da sam širio stereotip o zverskom ponašanju Albanaca, i stavljao ga u istu ravan sa radom NVO u Srbiji – nije moj tekst mesto rođenja, već glave i duše onih koji me tuže i podmeću mi.

Novo jednoumlje

Nisam ni prvi ni jedini koji je pisao ili govorio o tragičnoj sudbini dečaka Slobodana. Ali, tim povodom se nikada i niko iz redova “nevladinih žena" i ostalih kvazi-pravdoljubaca i kvazi-prevaspitača celog srpskog naroda - nije oglasio.

A vrište danima i nedeljama od boli kada im se dojavi za neki "srpski zločin". A i alarmiraju celi svet kad, recimo, neki mali Srbin negde u Vojvodini opali čvoku nekom ispisniku Mađaru.

Kako mogu kao ljudi da budu istovremeno tako neosetljivi na jedne, a hiper preosetljivi na druge zločine? I kako tumačiti nespornu činjenicu da su sve zločine na koje su preosetljivi počinili Srbi, a da su u svim zločinima na koje su potpuno neosetljivi – stradali samo Srbi?

Ja mogu da razumem da su plaćeni da govore samo o tzv. srpskim zločinima. Jest da nije ni ljudski ni moralno tako raditi, ali posao je – posao, a velike pare i sve što one donose - ozbiljno iskušenje. Ali, otkud tolika strast sa kojom obavljaju taj zadatak?
Kakav to čovek treba da bude pa da ostane ravnodušan na stravično stradanje malog Slobodana? A kakav tek da u priči o njegovom stradanju nađe povod za zlobna podmetanja?

Naravno, sva gore pomenuta pitanja ni izdaleka ne bi bila tako ozbiljna da te žene i muškarci nisu postali mera stvari za većinu medija. Naročito, onih elektronskih. Uzdižu ih i tretiraju ne samo kao jedine posednike istine i jedine koji vode Srbe i Srbiju u bolju budućnost, već i kao nedodirljive boginje i bogiće.

Neznanje, nemoral i neprincipijelnost koju iskazuju u svojim svakodnevnim nastupima u medijima – prosto su uvredljivi. Ali, nikada u njihovoj blizini nema nikog ko bi im to rekao. Njihovi neistomišljenici odavno ne dobijaju pozive medija, da ne bi raskrinkavali te lažne znalce i pravdoljupce.

Na delu je jednoumlje kako se ne pamti ni u Titovo, ni u Miloševićevo vreme. Još samo fali da se raznim sudskim presudama i zvanično zabrani svako pisanje i kazivanje o tim "nevladinim likovima" i njihovim delima, kao i o svemu drugom što bi pokazivalo ili dokazivalo da se srpskom narodu ne daju ista prava kao ostalim. Dakle, sve što ne spada u njihovo jednoumlje, da bude "govor mržnje".

Nikada Srbi i Srbija nisu bili poniženiji, uplašeniji, ali i nemoćniji. U tome je i jedina nada...