KOSOVO I PRAVO NARODA NA SAMOOPREDELJENJE

Svakom svoje?

Samopredeljenje, odnosno garantovanje državnosti imalo bi za jedne karakter kazne, a za druge karakter nagrade

Piše: Jerg Fiš

	Ko ima pravo na samoopredeljenje?

Član jedan oba međunarodna pakta o ljudskim pravima koja govore o građanskim i političkim, kao i o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima u međunarodnom pravu od 16. decembra 1966. godine glasi: "Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje. Oni slobodno odlučuju o svom političkom statusu i u slobodi oblikuju svoj ekonomski, socijalni i kulturni razvoj". U oči upada da izrazi "samoopredeljenje", "pravo na samoopredeljenje" i "pravo naroda na samoopredeljenje" u kontekstu spora oko Kosova teško da se mogu primeniti - ni u medijima ni u politici.

Ko je narod?

O čijem pravu na samoopredeljenje je reč? Ko je narod koji treba da odlučuje o sebi? Da li su to stanovnici srpske pokrajine Kosovo? Ili samo albanski stanovnici Kosova? Ili svi Albanci, dakle i oni koji žive u Albaniji i Makedoniji? Ili svi stanovnici Srbije? Nije potrebno dalje produbljivati ova pitanja da bi se videlo da je iluzorna predstava da se međunarodni poredak može izgraditi na temelju samoopredeljenja. Šta se dešava ako je neka oblast naseljena nacionalno mešovitim stanovništvom? Šta se dešava ako stanovništvo neke oblasti posle nekog vremena želi da promeni svoju državnu pripadnost? Da li bi se tada jednostavno povukle nove granice? I ko bi to uradio? Za kakve mogućnosti treba da se odluče oni na koje se to najviše odnosi?

Čak i ako bi se pronašla metoda da se ostvari želja naroda, morao bi da se ispuni jedan gotovo nemoguć preduslov. Svaka država bi morala svakom delu svoje teritorije i svakoj etničkoj zajednici svog stanovništva, koja sama sebe smatra narodom, da garantuje neograničena prava da u svakom trenutku može da se otcepi od dotadašnje države - ali nijedna zemlja nije na to spremna. Pitanje, dakle, glasi: zašto su države 1966. godine usvojile ljudska prava kao najviše I najsvetije pravo, a pri tom nisu spremne da ga garantuju bez ograničenja?

Trikovi definisanja

Napravljen je pokušaj da se eliminiše ova protivrečnost. Jedan takav pokušaj se ogleda u razlici između unutrašnjeg i spoljašnjeg samoopredeljenja. Spoljašnje samoopredeljenje znači državnost dotične oblasti, dok se unutrašnje samoopredeljenje zasniva na statusu unutar određene države, dakle na autonomiji. Međutim, to opet ne odgovara formulaciji iznetoj u paktovima o ljudskim pravima. Oni garantuju jedno neograničeno pravo. Nijedan narod nije u obavezi da to prihvati. Ali, to ne znači da svaki narod nema pravo da se u odgovarajućem trenutku pozove na to pravo. Ako mu se garantuje unutrašnje samoopredljenje, dok on zahteva spoljašnje, onda se i u tome ogleda uskraćivanje samoopredeljenja.

Slična situacija se odnosi i na drugi pokušaj definisanja. Često se kaže da je samoopredeljenje u smislu prava na državnost samo "ultima ratio" za kojim se poseže kada neka država krši prava pripadnika manjina na svojoj teritoriji.

Samopredeljenje, odnosno garantovanje državnosti imalo bi za jedne karakter kazne, a za druge karakter nagrade. "Samoopredeljenje", "pravo na samoopredeljenje" i "pravo naroda na samoopredeljenje" čine prestižne programe. Ne sme se biti protiv njih jer bi onda značilo da smo za stranu vladavinu, potčinjavanje, tiraniju, diskriminaciju. Ako se neko zakune u ove termine onda više ne može da odustane od njih jer bi tako sam sebe diskreditovao.

Samoopredeljenje kao proces dekolonizacije

Međunarodno-pravno kodifikovanje prava na samoopredeljenje pripada u kontekstu dekolonizacije periodu nakon Drugog svetskog rata. Posle 1945. godine brzo je postalo jasno da su odbrojani dani evropskih kolonijalnih sila. Uz malobrojne izuzetke posedovanje prekomorskih oblasti je smatrano nelegitimnim. Dotadašnje kolonijalne administrativne jedinice su postale nezavisne države i to ne na osnovu izjašnjavanja naroda niti na osnovu pažljivo utvrđenih jezičkih, verskih ili etničkih granica, već jednostavno duž granica koje su u prošlosti povukle kolonijalne sile. Međutim, ne može se tvrditi da dekolonizacija nema nikakve veze sa samoopredeljenjem. Nema sumnje da svaki narod više voli da njime upravljaju njegovi sunarodnici, nego da ima kolonijalnu upravu. Ne uzimajući u obzir neke beznačajne slučajeve, nigde se nijedan narod ni pokret nije borio za sprečavanje sticanja državne nezavisnosti i za nastavak kolonijalnog statusa.

Nasleđe francuske revolucije

Ideja o pravu na samoopredeljenje je daleko starija od pakta o ljudskim pravima iz 1966. godine. Ona potiče još iz vremena francuske revolucije, a svoj pravi izraz je dobila u drugoj polovini devetnaestog veka. Ipak, tek za vreme Prvog svetskog rata postaje glavni moto najpre Lenjina, a onda i Vilsona. Kada je izbila u prvi plan, ova ideja više nije mogla da se eliminiše jer su uvek nastajale situacije u kojima je jedna strana isticala zahtev za samoopredeljenje.

Po okončanju procesa dekolonizacije ponovo je započela nova trka. Ako se samoopredeljenje definiše kao izbor državne pripadnosti od strane stanovništva, koje sebe smatra narodom, onda nema sumnje da se ono nikad neće ostvariti i da će samo značiti beskonačne sukobe. Dakle, mora se naći novi kriterijum koji tako definiše pravo na samoopredeljenje da ono više ne predstavlja opasnost po teritorijalni opstanak većine zemalja i samim tim po međunarodni poredak.

Nestanak federacija

Kada su se posle hladnog rata na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza pojavili zahtevi za samoopredeljenje, stav međunarodne zajednice je bio negativan, a u najboljem slučaju skeptičan. Nijedna zemlja nije bila spremna da prihvati secesije čak i ako bi se u takvim slučajevima radovala slabljenju nekadašnjeg neprijatelja.

Ubrzo je nađena neka vrsta dopune za kriterijum dekolonizacije tako što je on prenet na federaciju. Kako je dekolonizacija prekomorske kolonijalne granice transformisala u granice nezavisnih država, tako su unutrašnje granice federacija, konkretno Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, proglašene državnim granicama. Pri tom postoji još nešto zajedničko. Dobrovoljno potičinjavanje kolonijalnoj vladavini bilo je nezamislivo, kao i dobrovoljno odustajanje neke republike, članice federacije, da postane nezavisna.

U međuvremenu se pokazalo da ovakva dopuna ne može da reši sve probleme, bar ne u bivšoj Jugoslaviji. Crna Gora, koja je bila republika, morala bi prema novom kriterijumu da postane nezavisna država. S Kosovom je druga stvar. Ako se pridržavamo kriterijuma nekadašnjih republičkih granica, onda pokrajina nesumnjivo pripada Srbiji. S druge strane, možemo se pozvati na želje velikog dela građana Kosova. U tom slučaju širom sveta bi morale da se odobre brojne promene granica.

Tri opcije za Kosovo

Iz svega navedenog mogu se izvesti tri različite opcije za status Kosova:

1. Pridržavanje sadašnjeg (još uvek) važećeg formalnog kriterijuma da republičke granice postaju državne granice. To znači zadržavanje statusa quo, verovatno sa proširenjem autonomije. Prednost se sastoji u odvraćanju drugih separatističkih i secesionističkih pokreta u svetu, dok se mana ogleda u velikoj verovatnoći oružanog sukoba. Primer za to je Čečenija koja u Sovjetskom Savezu nije bila republika i shodno tome nema pravo na državu.

2. Uzimanje u obzir sadašnji odnos snaga i garantovanje državne nezavisnosti Kosovu. Prednost leži u smanjivanju ili čak zaustavljanju sadašnjeg konflikta, a mana je što bi to bio presedan od kojeg bi strahovale mnoge države.

3. Treća mogućnost se sastoji u tome da se nađe novi formalni kriterijum koji bi bio presedan, ali tako da se država ne raspadne ili postane paralizovana. Ovde leži teškoća za predstojeće pregovore. Rešenje koje bi se primenilo samo na Kosovo, a ne i na ostale slične slučajeve vodi samo do intenziviranja konflikta. Novi formalni kriterijum mora da bude restriktivan, ako se želi da bude prihvaćen od strane država. To znači da od svih zainteresovanih strana treba zahtevati izvesnu formu saglasnosti.

Neue Zürcher Zeitung (Cirih)

Autor je profesor savremene istorije na Ciriškom univerzitetu