Nikola Janić, predsednik Srpskog Saveza u Švedskoj i koordinator USDE

Gospodine Janiću, početkom decembra uputili ste otvoreno pismo Ministarstvu za dijasporu gde ste zahtevali oštar kriterijum o doprinosu dijaspore za što povoljniji ishod pregovora o statusu Kosova. Da li smatrate da ne postoji zadovoljavajući kriterijum kada je u pitanju tako važan istorijski trenutak za Srbiju?

Da. Izvesni politički krugovi u Beogradu godinama neodgovorno tretiraju problem Kosova, a takođe i potencijal i mogućnost srpskog rasejanja po tom pitanju. Posebno u predstavljanju Kongresa srpskog ujedinjenja, srpske organizacije iz Amerike. Spreman sam da tvrdim da je KSU koji se godinama u matici predstavlja drugačije, beznačajan ili, tačnije rečeno, ništa više važan ili značajan od mnogih drugih organizacija naše dijaspore u svetu, koje se svesno zapostavljaju.

Ministar Vukčević je u intervjuu objavljenom u “Glasu javnosti” od 8. decembra na pitanje, da li naši ljudi u svetu skupljaju novac ili na drugi način lobiraju u korist Srbije, rekao suprotno vašim tvrdnjama.

To nije prvi put da su naše tvrdnje suprotne. Gospodin Vukčević je u odgovoru na to pitanje doslovce rekao, citiram: “Kongres srpskog ujedinjenja i ti naši istaknuti ljudi stekli su ugled u svetu, ne samo svojim poslovnim uspesima i materijalnim dobitima nego i svojom čašću i moralnim kvalitetima. Tokom prethodne godine, delom i zahvaljujući ulozi dijaspore, formiran je Srpski kokus u američkom Kongresu, koji je do sada okupio 29 kongresmena, koji utiču na tok političkog života u Sjedinjenim Američkim Državama.”

Njegov odgovor je još jedno vređanje sveukupne dijaspore, jer KSU iz Amerike ne predstavlja “Srbe u svetu”, već je organizacija sa nekoliko stotina članova.

Mislite valjda na više destina hiljada, kao što je izjavila direktor kancelarije KSU u Beogradu, gospođa Slavka Drašković.

Ovde nema mesta za ono što vi ili ja mislimo, već samo za istinu i činjenice. Nasuprot tvrdnji g-đe Drašković o više desetina hiljada članova, poverljivi izvori iz KSU nam govore o otprilike 400 članova!

Za maticu Srbiju je neophodno da zna ko šta zaista može u rasejanju da uradi, gde i koliko. Kada minister i mediji u Srbiji govore o, na primer, tom srpskom kokusu u Američkom kongresu, uz brojku od 29 kongresmena koji čine “srpski kokus” trebalo bi da navedu i da Američki kongres ukupno broji 435 kongresmena i 100 senatora. Tada bi svima bilo jasno da taj čarobni kokus nije ni tako svemoćan, niti je toliko spasilački za Srbe i Srbiju, a posebno za Kosovo, kako se kontinuirano predstavlja u medijima u matici. Napaćeni srpski narod na Kosovu ne bi se nadao da svemoćna srpka braća iz Amerike imaju mađioniarski štapić.

Ako grešim u ovome, neka me KSU ili Ministarstvo isprave tako što će konkretno (ne frazama, kao do sada) navesti šta je taj kokus učinio što nam omogućuje da lakše zadržimo Kosovo u našim granicama?

Inače, što se tiče morala ljudi iz KSU, ne može da se govori tako uopšteno. Svaka čast pojedincima, ali bilo bi nemoralno, kada bi bilo ko prihvatio da su u srpskoj dijaspori jedino i samo ljudi iz KSU izuzetno moralni, ili ako ja u mom odgovoru prećutim i ne naglasim da u samom vrhu ove organizacije postoje ljudi koji svakodnevno iza sebe ostavljaju trag nemoralnog. Slobodan sam i da trvrdim da ugled koji je ta organizacija nekada možda i imala više sigurno ne postoji, bar kod onih koji znaju nešto više od naručenih bajki koje objavljuju mediji u matici, ma šta suprotno tome gospodin Vukčević tvrdio.

Čitajući izveštaj sa “Prve Srpske poslovne konferencije” koja je održana u Las Vegasu sredinom novembra, stiče se drugačiji utisak od ovoga kako vi prestavljate stvari.

Slažem se da onaj ko čita njihov izveštaj dobija drugačiji utisak. Ali cilj njihovog izveštaja i jeste stvaranje željenog utiska, a ne istina. Ako bi taj papir i prihvatili kao istinit a ne kao “istinu s modifikacijom”, sramota ne može da se izbegne. Neko kaže, a neko piše, da je u Las Vegasu bila godišnja skupština, kongres, konvencija KSU, a sve drugo je bio samo njima potreban dekor.

U izveštaju KSU izdatom 8. decembra 2005. piše da je taj događaj bio sajam srpske privrede, izložba i privredna konferencija, a ja bih, ruku na srce, to nazvao odavno zagorelim “srpskim loncem” u kome ima previše mirođije. Različiti kuvari imaju različita shvatanja kako da taj skup začine, pa je tako i gospođa Jasmina Vujić, jedan od potpredsednika KSU, kratko pre 12. novembra u izjavi za štampu obznanila da “imaju potvrdu od više od trideset firmi” iz matica koje će da dođu u Las Vegas. Direktorka beogradske kancelarije, gospođa Slavka Drašković, je za frankfurtske Vesti (američko izdanje) tvrdila da se radi o “više od 40 vodećih firmi”.

Sve te začine, ali sa lakše prepoznaznatijim ukusom, imamo u prvoj rečenici njihovog izveštaja gde konstatuju da je u Las Vegasu 12. i 13. novembra 2005. bila “Prva Srpska poslovna konferencija u SAD” posle 1929. godine i dodaju da se na njoj “predstavilo više od 20 firmi iz Srbije, a pridružile su im se dve firme iz Amerike čiji su vlasnici srpskog porekla.” Zar je zaista moguće da neko poveruje da ti u svetu tako istaknuti i cenjeni poslovni ljudi i njihova organizacija posle dugih priprema, i posle 76 godina, nisu mogli da organizuju ništa bolje?

Sramota je da na tom istorijskom skupu, na koji se čekalo 76 godina, ima više prisutnih ministara iz Vlade Srbije nego firmi “koji su se pridružile” kolegama iz Srbije. I ne samo to. KSU proglašava te privrednike (koje su oni svakakvim obećanjima ili drugim šarenim lažima, nagovorom i ubeđivanjem doveli u Ameriku) nesposobnim da ubuduće sami vode svoj posao (ako ga bude sa Amerikom) i konstatuje da će se ubuduće njihovi kontakti sa kolegama iz Amerike, i obratno, nastaviti uz pomoć beogradske i vašingtonske kancelarije KSU.

Za razliku od Las Vegasa gde nije potpisan ni jedan ugovor o saradnji ili prodaji, na pravom sajmu koji se skoro istovremeno održao u Moskvi, već prvog dana potpisano je više poslovnih ugovora u iznoso od više desetina miliona dolara.

Da se vratimo na dijasporu i Kosovo. Ministar Vukčević je rekao i da ne treba zaboraviti da naših ljudi ima u svim zemljama, a da je to potencijal koji nije dovoljno angažovan kada je reč o lobiranju i da je Odbor skupštine Srbije, koji se bavi odnosima sa Srbima izvan Srbije, raspravljao o tome kako da se dijaspora uključi u promovisanje naših interesa kada je reč o sudbini Kosova i Metohije.

Nemojte zaboraviti da je Odbor o tome uglavnom raspravljao na osnovu onoga šta im je, i kako im je, iznešeno i predstavljeno od strane Ministarstva za dijasporu. Dozvolite mi da napomenem dve veoma bitne činjenice. Prva je da ja lično nemam nikakvih - ni političkih, ni poslovnih - interesa ni u Srbiji, ni u Americi i da mi ni poslovno, ni privatno, ni Ministarstvo za dijasporu, ni KSU nisu ni u čemu neka smetnja. Ali kao Srbin ne mogu pasivno da gledam i prihvatim da neki centri, prvenstveno iz matice, ali i iz inostranstva, godinama nameću nesposobne Srbe i postojeće i izmišljene srpske organizacije da sprečavaju sposobne da se, između ostalog, istina o Kosovu zaista implementira u zapadne centre koji su izuzetno važni za naš opstanak.

Amerika, Engleska, Nemačka, Francuska… mogu da rade i sa Srbima i sa Srpskim teritorijama šta hoće. Tako će biti sve dok njihova javnost ne vidi pravu i istinitu sliku o svim dešavanjima na našim prostorima i ne shvati da je mnogo toga što danas misle da shvataju, bila smišljena laž, propaganda i obmana. Svako ko želi još dokaza i činjenica o ovome o čemu govorim može da ode na Internet sajt USDE-a (www.usde.se) da ga pročešlja i naćiće mnogo dokaza o tome, da je sve ovo što danas pričaju iz matice o tome šta bi dijaspora trebalo da radi po pitanju Kosova, poštena srpska dijaspora govorila, tražila, predlagala i zahtevala da se učini odavno.

Oni koje mediji i Ministarstvo za dijasporu u Srbiji danas predstavljaju kao navodno sposobne da učine mnogo po tom pitanju, zapravo su isti ljudi i organizacije za koje imamo stotine primera i dokaza da su sve vreme radili suprotno. Sada kada je počeo da se piše epilog tragične srpske knjige “Kosovo i Metohija” Ministarstvo za dijasporu izranja iz dubokog gliba i predlaže skupštinskom Odboru za odnose sa Srbima u rasejanju kako da se dijaspora uključi u poduhvat da se istina o Kosmetu sazna u zapadnim zemljama. Njihov primarni savetnik i po pitanju Evrope je KSU, organizacija čiji se potpredsednik Jasmina Vujić, kao njihov predstavnik u Savetu dijaspore SRJ, iz petnih žila mesecima borila protiv stvaranja Komisije za iznošenje istine o stradanju srpskog naroda.

Zbog Kosova su bombardovani i naš narod i zemlja, a Kosovo je danas toliko važno za Ministarstvo za dijasporu, da je na pitanje o tome ko se u Briselu bavi aktivnostima za informisanje o Kosovu, kako su, netačno ili tačno, rekli u skupštinskom Odboru, odgovoreno da eventualnu informaciju o tome možemo da dobijemo tek za desetak dana, kada se službenica Ministarstva, s kojom sam razgovarao, vrati sa njenog privatnog putovanja. Moram da priznam da je osoba bila veoma uzbuđena, ali ne zbog Kosova, već što sam joj uputio oštre reči mog izraženog neshavatanja da ni minut ne može “da smeta” sekretaru Ministarstva ili da neko drugi, tokom dana, dostavi traženi podatak, koji ne bi trebalo da bude tajna Ministarstva za dijasporu. A zašto bi i među srpskom dijasporom bilo tajna ono o čemu su još pre desetak dana obavestili Skupštinski odbor kao već započete aktivnosti dijaspore i o čemu su pisali i na zvaničnom Internet sajtu ministarstva?!

Ispada da vi mnogo znate pa me interesuje da li imate neki predlog kako dijaspora zaista može da pomogne?

Da se hitno od čelnih organizacija naše dijaspore u Evropi (Amerika je za sebe) zatraže dokumetovani podaci o svemu što je u svim tim zemljama učinjeno na širenju istine o Srbiji i o Kosmetu. Da se potom što hitnije sastanu predstavnici tih organizacija (jer oni imaju legitimitet masovnog rasejanja) i stručnjaci iz matice i da zajedno sa Koordinacionim centrom i drugim relevantnim faktorima naprave plan na koji način koordinirano treba širiti one podatke koji su nam od egzistencijalne važnosti.

Lično mislim da je ovo trebalo da se učini odavno i iznenađen sam da nije. Tim pre što je i sam premijer Koštunica prilikom našeg poslednjeg susreta i razgovora po ovom pitanju, a na kome su bili prisutni i predstavnici Srba sa Kosova, prihvatio to kao logičnu neophodnost. Usuđujem se i da iznesem moj lični stav i procenu da je za Kosmet u mnogo čemu kasno, ali da za Srbe koji i dalje budu tamo živeli, a takvih će biti sigurno, odgovoran plan o angažovanju srpske dijaspore može samo doprineti povoljnijem ishodu pregovora o budućnosti Kosova i Metohije. Ako ostane da dijaspora to čini pod okriljem onih koji su godinama odbijali da učine bilo šta ili, što je još gore, onih koji su činili sve ovo što sam izneo u razgovoru, onda je sigurno za sve bolje, a posebno za Srbe na Kosmetu, da dijaspora ostane po strani.

Na kraju me interesuje da li ste svesni da ste izneli veoma ozbiljne optužbe…

I te kako sam ja svega svestan. Ali, da li će u našoj voljenoj Srbiji ikada neko postati svestan da je ovo što govorim dugogodišnja surova istina i javna tajna o štetnim delovanjima i duboko nemoralnoj simbiozi nekih organizacija (ne samo srpskih) i ljudi iz rasejanja i nekih vladinih institucija i medija iz matice, a na štetu i sramotu države Srbije?!