| Šta
o nezavisnosti Kosova misle proterani Romi
Demokratija noža
Od funkcionera Unmika smo saznali da žele
da zadrže u tajnosti da albanski ekstremisti svakodnevno odlaze
u kuće malobrojnih Roma koji su ostali i prete im da će ih
ubiti ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti
Piše: Tomaso di Frančesko
"Ti si iz 'Manifesta'? Onda poznaješ
Rosanu Rosandu? Molim te pozdravi je, ona je za mene bila
mit kada sam bio student u Nemačkoj krajem 60-ih godina".
To kaže Rajko Đurić, koji radi kao novinar Tanjuga, ali je
pre svega poznat kao "ciganski kralj", ili bolje
reći "bivši kralj", za šta ga je izabrao Svetski
kongres Roma i to u dva mandata od 1990. do 2000. godine,
da bi zatim bio predsednik Svetskog kongresa, a sada upravlja
Međunarodnim centrom Roma čitavog sveta i kao "kralj"
objavio je veliki broj knjiga o uslovima u kojima žive Cigani.
Knjige su prevedene i u Italiji, gde je Đurić 1991. godine
sa prvom delegacijom Roma koji su ikada ušli u Vatikan posetio
Papu.
Nalazimo se u Zemunu, velikom istorijskom predgrađu Beograda
na obodu prostrane ravnice tamo gde se Sava uliva u mutni
i muljeviti Dunav. Još nije zavladala hladna balkanska zima,
samo pada dosadna kiša i vlaga se uvlači u kosti. Sastali
smo se da bismo otišli da vidimo kako žive Romi proterani
sa Kosova. Našli smo se kod bivšeg sedišta Saveza Roma Srbije,
u blizini jedne od tri romske televizijske stanice, ispred
malog kineskog supermarketa u kojem se prodaje sve i svašta
po izuzetno niskim cenama.
"Vidiš ovu ulicu - kaže Jovan Donjanović, predsednik
Saveza Roma Srbije, pokazujući mi put koji vodi direktno sa
juga i preseca nove stambene blokove i trošne seoske kućice
koje još odolevaju u gradu sa više od dva miliona stanovnika
- ovim putem, tačno na ovom mestu gde ti i ja razgovaramo,
u julu 1999, samo mesec dana od dolaska trupa NATO, gledao
sam beskonačne kolone na desetine hiljada Roma kako stižu
gladni i očajni, bez ičega, sa plastičnim kesama koje su kao
jedini prtljag poneli sa sobom bežeći sa Kosova, a da kamere
međunarodnih TV mreža to nisu zabeležile. Poznate su činjenice
o tome šta su Romi pretrpeli samo za vreme II svetskog rata
pod nacifašistima: silovanja, nasilje, ubistva dece. Sve je
to, nažalost, dokumentovano u Ujedinjenim nacijama. Naš narod
je pretrpeo etničko čišćenje i rasno nasilje, a svet je o
tome ćutao."
Na krajnjoj periferiji, iznad autoputa koji vodi na sever
ka Novom Sadu, postoji napuštena industrijska zona u kojoj
još samo malobrojne fabrike rade. U jednoj od njih, tamo gde
je nekada bila fabrika "Grmeč", među godinama zaključanim
barakama, zarđalim dizalicama, ogromnim hrpama starog gvožđa
i baruštinama velikim kao jezera nalazi se jedno od mnogih
improvizovanih naselja Roma izbeglih sa Kosova, koji žive
u kolibama od gipsa i kartona koje su svojevremeno služile
kao svlačionice za građevinske radnike.
Nalazimo se u društvu Gašija Ćerima. On govori tiho, štaviše,
jedva da progovara. A onda odjednom kao da pada u vatru: "Pretrpeli
smo toliki teror - zatim vadi dokumente koji pokazuju da je
bio predsednik Udruženja Roma u Lipljanu na Kosovu - i još
uvek živimo u strahu. U Lipljanu je bilo tri hiljade Roma,
a još za vreme bombardovanja mnogi od nas su pobegli, nije
se moglo živeti. Ali genocid je počeo posle bombardovanja.
Bili smo primorani da napustimo svoje kuće pod pretnjom običnih
Albanaca, ne onih iz OVK, već civila. Tamo smo imali radnje,
kuće, mašine, zemlju, bili smo integrisana zajednica i živeli
smo dobro. Romi su bili stolari. Ja sam bio mehaničar. Imao
sam mnogo prijatelja Albanaca koji su mi govorili da budem
miran i da se ništa neće dogoditi, ali shvatili smo da se
i oni plaše. I tako, niko nam nije pomogao. A šta je sa našim
kućama? One su ili izgorele ili su se u njih uselili Albanci.
Oni toliko govore o nezavisnosti, a zašto niko ne pita Cigane
šta misle o nezavisnosti. Naravno, to što smo imali više nikada
nećemo imati. Mnoge naše kuće i stanovi su prodati, a ugovori
su lažni. Naime, katastarski podaci su prepravljeni."
"Isto pitanje sam postavio i administratoru OUN Mihaelu
Štajneru 2003. godine u Nemačkoj - kaže "kralj"
Rajko Đurić koji predvodi naš karavan - i tom prilikom sam
ga podsetio da su posle Albanaca i Srba Romi treći po veličini
narod na Kosovu. On se prvo veoma iznenadio, zatim je tražio
sve moguće izgovore, ali nije uspeo da mi odgovori.
Prema podacima samog Unmika, do juna 1999. na Kosovu je živelo
260.000 Roma raštrkanih u 193 opštine, a sada ih je ostalo
29.656 u samo 26 naselja. I jedini pravi intelektualac među
kosovskim Albancima Veton Suroi okarakterisao je etničko čišćenje
i pokolj više od stotinu Roma kao fašističko. Romi su na Kosovu
omraženi samo zbog toga što su rekli da su na strani Srba,
pri čemu se zaboravlja da je najveći deo ove zajednice živeo
integrisan sa svima i često na mestima gde uopšte nije bilo
Srba. Za razliku od toga, Romi u Albaniji nikada nisu bili
omraženi.
U Peći ih je živelo više od 20.000 i mnogi su bili bogati
i imućni, a sada ih je ostalo 1.100 i žive pod opsadom; u
Obiliću ih je bilo 7.000, a sada ih ima 500, u Gnjilanu ih
je bilo 7.000, a sada ih je 250, u Vučitrnu 5.000, a ostalo
ih je 300, a iz Prištine, Peći, Đakovice, Lipljana, Podujeva
i Uroševca su svi pobegli. Mnoge su žene silovane, a da bi
poniženje bilo veće, to je činjeno pred muževima i svekrima,
a veliki, veliki broj njih je nestao. U Ujedinjenim nacijama
sve ovo znaju, a postoji i dokumentacija, ali nikada ništa
nije učinjeno. U Prištini su izvršeni napadi na sedište OUN,
zapravo bilo je tri napada ovoga leta. Od funkcionera Unmika
smo saznali da žele da zadrže u tajnosti da albanski ekstremisti
svakodnevno odlaze u kuće malobrojnih Roma koji su ostali
i prete im da će ih ubiti ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti.
Rome niko ne štiti, mi tamo živimo gore od Srba. Da, gore
od Srba."
Ulazimo u baraku sa tri sobe, mračnu i zadimljenu, u kojoj
radi televizor, a na programu je neka vrsta realiti šoua jedne
srpske televizijske stanice - svadba za 48 sati. Prilikom
ulaska otpada malter, mi se izvinjavamo što smetamo, unutra
se kuva neko jelo, ali hladnije je nego napolju, deca na sve
strane, izbrojali smo ih šestoro, napolju ih je na desetine,
neki su bosi, svi loše odeveni i vidno neuhranjeni. "Ovde
imamo struju koju skupo plaćamo, 30.000 mesečno, ali vode
nemamo, niko nam ništa ne poklanja i još ne dobijamo bilo
kakvu pomoć, ni lokalnu ni međunarodnu, ali mi nećemo milostinju,
hoćemo da radimo", kaže Krasnići Ragib.
On je živeo u Majoru kod Lipljana, naselju sa 50-60 romskih
kuća, gde su ostali još samo poneki Aškali. Ragib ima jedanaestočlanu
porodicu - deca, snaja, snajina deca. Žena mu je umrla od
tumora u ovoj baraci pre dve godine, tako da sada ima dve
male ćerke koje treba da podiže bez majke. U međuvremenu u
kuću dolaze mnogobrojni susedi i svako priča svoju priču.
Krasnići Ragib je imao dva stana i kuću u kojoj je živeo,
bio je rudar u rudniku Goleš, gde su mu bili zaposleni i žena
i sin. Sada su bez posla. "Živimo od sakupljanja starog
papira i gvožđa koje nalazimo u kontejnerima u industrijskoj
zoni", kaže Fadi, Ragibov rođak. A šta je sa vašim kućama,
pitam ostale. "Došli su Albanci i kuće su spaljene, odgovaraju
gotovo u horu, spaljene sve do jedne. Kako da se vratimo bez
zaštite i bez naših kuća? Pretili su nam svakodnevno, pokazivali
da će nas zaklati. Zašto ne dođu nas da pitaju šta mislimo
o nezavisnosti". "Mi smo dokaz koliko bi bila nepravedna
nezavisnost samo jednog naroda - odgovara Ragib - jer ako
se vratim čeka me nož, i to je demokratija noža. Hoće da žive
sami, pa neka žive sami. Gde da se vratim i u šta da se vratim?"
Govore bez nade, govore romski, a muzikalnost jednog dragocenog
i bogatog jezika gubi se u bedi koja ih okružuje. Osmehuju
se dok nam predstavljaju grupu devojčica predvođenih osmogodišnjim
Sabom i šestogodišnjom Sirijom, Ragibovim ćerkama, sa kojima
je i njihova mala devetogodišnja rođaka Bera. Njihove crne
oči svetlucaju, deluju gotovo nestvarno. Dolaze iz tišine.
Crno je njihovo nebo.
Pri povratku u Beograd, nakon prelaska Pančevačkog mosta,
koji nosi ime grada u kojem je smešten kompleks hemijske industrije
razoren za vreme bombardovanja, a koji se smatra najzagađenijim
mestom u Evropi posle Černobilja, stižemo na Karaburmu gde
se takođe nalazi veliko naselje Roma proteranih sa Kosova,
među kojima je najviše onih iz Đakovice, Peći i Prištine.
Bio je u pravu Rajko Đurić kada je rekao da je naselje kod
fabrike "Grmeč" u poređenju sa ovim zlato. Ovde
nema improvizovanih baraka, već samo kartona, lima i šatora.
Tu srećemo porodicu Galjić koja je došla iz glavnog grada
Kosova. "U Prištini - priča nam glava porodice Vojan
- u Moravskoj ulici živelo je više od 22.000 Roma, imali smo
kuće na dva i tri sprata, zemlju, radionice, mala preduzeća,
bilo je zanatlija i intelektualaca. Sada tamo više nema nikoga.
Isto su tako primorali malu jevrejsku zajednicu da pobegne
iz Prištine, ali o tome niko ne govori. I hrvatska zajednica
u Janjevu je morala da pobegne".
"Vidiš šta je učinio nacionalizam - kaže 'kralj' Rajko
Đurić - u jugoslovenskoj federaciji smo imali Roma Dragišu
Svetkovića za ministra, a sada smo samo izbeglice ili gosti.
Ako su Srbi proterani sa Kosova građani drugog reda u Srbiji
pogođenoj ekonomskom krizom, bez posla i perspektive, tamo
gde je život skup kao u Evropi, mi Cigani jednostavno ne postojimo.
Tako lutamo ovde, po Makedoniji, Italiji, a najviše u Milanu.
Veliki broj Roma, njih 46.000, otišao je u Nemačku, jer je
i za vreme embarga ostao otvoren kanal prema Mađarskoj. Odatle
je lako moglo da se uđe u Nemačku. Ali, sada ne prođe ni nedelja
a da ih vozovima i autobusima ne vraćaju kući, naravno, ne
na Kosovo, već ovamo u Srbiju.
Sada se Svetski parlament Roma koji treba da se sastane priprema
da zatraži ratnu odštetu, jer je nad njima izvršen genocid,
a od Ujedinjenih nacija i međunarodnih sudova će biti zatraženo
da se pronađu krivci. Ali čini se da će ovi zahtevi ostati
bez odjeka."
Na mestima na kojima smo bili upitali smo šta se dogodilo
sa muzikom. Oni o tome radije ne pričaju. Ne da oni ne vole
svoje limene instrumente, već smatraju da ih Srbi zloupotrebljavaju.
Prvo su ih koristili kada su išli u borbu, a sada izvoze cigansku
muziku koju u suštini smatraju samo folklorom, ali sa etiketom
Gorana Bregovića ona postaje "umetnost". Ako je
Balkan predgrađe Evopre, šta su onda Cigani?
Il Manifesto (Rim)
|
