REPUBLIKA SRPSKA

Političko i pravno nasilje

Bošnjački unitaristi nastavljaju sa svojom već poslovičnom dvostrukom igrom. Njihovi motivi i interesi se podudaraju sa onim na čemu, po nalogu iz Vašingtona i Brisela, nema sumnje radi Pedi Ešdaun. Hoće li Ešdaun uspeti? Hoće li Republika Srpska preživeti?

Piše: Đuro Bilbija

Desetak nevladinih organizacija iz Republike Srpske – povodom policijske reforme koja se nasilno nameće manjem entitetu BiH – obratilo se dramatičnim apelom domaćoj javnosti i državnom vrhu Srbije. Sa centralnom tvrdnjom-optužbom da je glavni krivac za sistematičnu dedejtonizaciju bivše „Jugoslavije u malom“ njen prvo međunarodni, a sada EU-protektor – britanski lord Pedi Ešdaun. Dakle: onaj ko bi, po položaju i ulozi, morao da bude glavni čuvar Dejtona, njegovih pečata i „večite vatre“.

U tom svom apelu, mešavini upozorenja, nemoći i očaja, nevladine organizacije napisale su i ovo: „Sa dubokim razočarenjem moramo da primetimo da je Bosna i Hercegovina, a time i Republika Srpska, deset godina po završetku tragičnog građanskog rata – u političkoj, ekonomskoj i socijalnoj agoniji, koja je izazvana političkim i pravnim nasiljem u iscrpljujućim ’reformama’ političkog sistema u pravcu unitarizacije BiH, a zapostavljanjem ekonomije. Predstavnici međunarodne zajednice, umesto da se posvete implementaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma, proglašavaju ga prevaziđenim i po samo njima poznatom konceptu, u avanturističkom maniru i metodama kojih će se stiditi demokratski svet, preuređuju BiH isključivo po volji i u interesu bošnjačke strane“.

Reakcija Ešdauna – potpuno ignorisanje, uz napadnu demonstraciju „engleske hladnokrvnosti“. Za sve upućene u sarajevsku i u međunarodnu kuhinju povodom BiH i Republike Srpske – bez ičega iznenađujućeg.

Reakcija iz Beograda – potpuni muk i pasivnost. Takođe: tačno prema očekivanjima.
Možda i zbog ovakvog predvidljivog držanja oslabljene Srbije, koju sopstvena rukovodstva najmanje petnaest poslednjih godina čine slabijom nego što bi morala da bude, Ešdaun je svojoj ranijoj pretnji RS - da će Evropska unija pod svoje okrilje primiti samo entitet kooperativnih Bošnjaka i Hrvata, dok će se „bosanski Srbi provesti isto kao kiparski Turci“ - pridodao još jednu. Zapretivši im ne samo Briselom, nego i Njujorkom, rečima: “Vlada Republike Srpske i rukovodstvo Srpske demokratske stranke moraju doneti hitnu odluku da prihvate reformu policije po tri evropska principa, koji bi RS i BiH približili evropskim integracijama, ili se suočiti sa izolacijom i udaljavanjem i od evropskih integracija“.

Zvanična Banjaluka, i iz principijelnih razloga i da bi ublažila udar, ne samo da je, po ko zna koji put, ponovila da je za nju prihvatljiv „Martensov koncept“ policijske reforme, sa tri pominjana principa, nego i nagovestila sopstvenu inicijativu sa rešenjima koja bi ih pomirila sa poštovanjem granica entiteta. Čitaj: sa rešenjima koja bi obezbedila da granice budućih policijskih oblasti ni kod Sarajeva ni kod Goražda ne „presecaju“ teritoriju Republike Srpske.

Ovo je, međutim, samo dodatno razjarilo britanskog lorda-protektora i sve one koji mu u zapadnim metropolama drže leđa jer radi po njihovim zamislima i instrukcijama. Zato su njegovi potčinjeni iz specijalnih službi učinili sve što je potrebno – fabrikovanjem „afere prisluškivanja“ koja je već dovela do toga da predsednik RS Dragan Čavić javno osumnjiči premijera Peru Bukejlovića i ministra policije Darka Matijaševića da ga „prisluškuju i prate“ - kako bi razbili ionako krhko jedinstvo političko-državnog vrha RS i naterali ga da se zabavi sobom.

Iz istih razloga su – usred bitke oko reforme policije - blokirani svi računi i imovina SDS. A očekivani efekat je bar delimično postignut: posle najave Čavićeve stranke da će Ešdauna (zbog najgrubljeg kršenja ljudskih prava i međunarodnih konvencija o političkim slobodama) tužiti nekom od sudova u njegovoj rodnoj Velikoj Britaniji – srpske stranke RS propustile su još jednu priliku da formiraju makar taktički „front“ za jednokratnu upotrebu. Izostalo je i pravo, preko potrebno jedinstvo i povodom pretnje SDS postavljanjem pitanja poverenja Savetu ministara i napuštanjem Parlamentarne skupštine BiH, korakom koji bi neizbežno vodio raspisivanju vanrednih izbora između Save i Neuma.

„Front“ je zamenilo tipično srpsko lidersko i stranačko profitiranje na račun nevolja koje su zajedničke.

Ali, postdejtonskom b-h buretu baruta zapaljeni fitilj je – baš uoči desetogodišnjice Dejtona – preteći počeo da se približava i sa druge strane. I opet sa najviše opasnosti i rizika po Republiku Srpsku, njene dejtonske kompetencije i goli opstanak.

Prvi čovek b-h HDZ, smenjeni hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović, saopštio je, verovatno ne bez saglasnosti Zagreba: „Tražićemo formiranje hrvatskog, trećeg entiteta – ukoliko RS opstane. Što ima jedan narod u ovoj zemlji, treba da imaju i druga dva jer niko ne sme biti privilegovan“. Ovo poslednje – „privilegovan“ - navodi na pomisao da bi iza Čovićevog nastupa mogli stajati oni međunarodni faktori koji već godinama smatraju da će Dejton biti u potrebnoj meri dedejtonizovan, tobože radi približavanja BiH Evropskoj uniji, tek kada Republika Srpska prestane da postoji kao poseban entitet. A ovo znači: i sam Ešdaun.

Nezavisno od svega, činjenica je da je bivši premijer RS, Milorad Dodik, predlažući pretvaranje BiH u trojnu federaciju, indirektno podržao vaskrsavanje Herceg-Bosne. A da je iz Sarajeva stiglo munjevito očekivano „ne“ pošto je šef poslaničkog kluba dominantne bošnjačke SAD, Tarik Sadović, javno poručio i Čoviću i Dodiku: da preuređena BiH sa tri federalna entiteta ne dolazi u obzir. Uz upozorenje: „To bi u dogledno vreme stvorilo pretpostavke za samootcepljenje“.

Bošnjački unitaristi, kao što se vidi, nastavljaju sa svojom već poslovičnom dvostrukom igrom: s jedne strane, u ime svog velikobosanskog koncepta, prisiljavaju Srbe i Hrvate da s njima zajedno žive u sve unitarnijoj „multietničkoj Bosni“, a s druge – nastoje da na maksimalno uvećanoj teritoriji stvore svoju „islamsku republiku“. Pridodajući hegemonističku komponentu nekada čuvenom sarajevskom grafitu: „Potpiši Alija, neka je samo naša – pa makar bila mala ko avlija“.

Njihovi motivi i interesi se, osim po krajnjim ciljevima, podudaraju sa onim na čemu, po
nalogu iz Vašingtona i Brisela, nema sumnje radi Ešdaun: po svaku cenu držati Bošnjake, zato što se radi o radikalizovanim muslimanima u srcu Evrope, u što čvršćem državnom zagrljaju hrišćana Hrvata i Srba.

Hoće li Ešdaun uspeti? Hoće li Republika Srpska preživeti i desetogodišnjicu Dejtona? Može li BiH dobiti i „treći entitet“, tačnije – dva, pored hrvatskog i bošnjački?
Ešdaunova pretnja „bosanskim Srbima“ - da ce se „provesti isto kao kiparski Turci“, po proceni ozbiljnog znalca b-h prilika Nenada Kecmanovića, malo koga će u Banjaluci, Bijeljini i Trebinju uplašiti. Turskokiparska izolacija je cena koju treba platiti za opstanak RS i njene policije kao jedine preostale srpske oružane sile između Une i Drine. Taj put je, dakle, za njega i sve koji preko njega realno upravljaju Bosnom – zatvoren. A pogotovo će biti: ako Čavić i njegova SDS – bude li potrebno – pokažu i istinski istorijsku i državotvornu spremnost i za samožrtvovanje.

Zbog svega, bilo bi dobro da takozvana međunarodna zajednica, posle svega, iznova proceni: nije li upravo Ešdaunova i bošnjačka unitarizacija (dedejtonizacija) BiH – ono „bure baruta“ kojeg se treba bojati? Ono što, ne samo na dužu stazu, pouzdano razbija i dejtonsku i svaku drugu Bosnu i samu ideju suživota Srba i Hrvata sa Bošnjacima? Ono što će definitivno bosanske muslimane osloboditi komšijskog „hrišćanskog zagrljaja“ i među njima dati istorijsku šansu onima koji su svojevremeno u Foči – na pitanje Alije Izetbegovića „Da li mi, braćo i sestre, zaista hoćemo islamsku državu?“ - najgrlatije klicali „Hoćemo, hoćemo...!“

U suštini, Ešdaun je – i bez toga, i pre toga – već postao preveliki, a nepotreban teret: i za svaku Bosnu i za one koji ga u njoj drže. Jer, samo što je on (Džeremi Džon Đuran Ešdaun) jedan od 276 raskrinkanih agenata MI6, u Haškom tribunalu se razotkrilo i nešto – i po vladu Tonija Blera i po tzv. međunarodnu zajednicu – mnogo neprijatnije i kompromitantnije. Da je on 2003. godine, u procesu Slobodanu Miloševiću, krivo svedočio – lažući da je lično posmatrao kako „srpske snage“ bombarduju tri albanska sela. A da je nešto ranije – septembra 1998., po nalogu Blerove vlade – imao nimalo slučajne „bliske susrete“ sa teroristima UČK (OVK) i da, u okvirima iste špijunsko-instruktažne misije, izvršio svojevrsnu smotru naoružanja albanske kosmetske teritorijalne odbrane.

I on i Džefri Najs iznervirano-histerično tvrde da se bosanski protektor-guverner tada na Kosmetu slučajno susreo sa manjom grupom albanskih „civila“ i da je Milošević, posežući za pet godina starim snimcima, „još jednom pokazao staru naviku razbacivanja poluistinama i bacanja prašine u oči radi vlastitog političkog preživljavanja“. Takav „gard“ će, međutim, obojici malo vredeti pošto je laž – laž. Sasvim prosto: na snimcima pokazanim u Tribunalu lepo se, uz ostalo videlo, kako Ešdaun iz „starih i neupotrebljivih pušaka“ albanskih „civila“ vadi okvire sa mecima, pa kako – okružen ljudima u uniformama UČK – razvrstava oružje i pregleda torbu napunjenu bombama.

Britanski lord-agent - koliko god to u Briselu, Njujorku i Vašingtonu ne želeli da čuju – polako postaje veći problem za njih nego li i za samu Republiku Srpsku!