CRNA GORA

Gangsterska vladavina u apsurdistanu

Nezavisna Crna Gora ima otprilike isto toliko smisla kao i neka nova država oko jezera Garda, a jedini koji je tako nešto do sada pokušao bio je Benito Musolini na kraju Drugog svetskog rata, koji je formirao republiku Salo

Piše: Jürgen Elsässer

Zar to nije otpadnička država: predsednik vlada kao autokrata i finansira svoju klijentelu iz nelegalnih budžeta mafije; deset posto stanovništva je obukao u policijske uniforme, što predstavlja jedinstven svetski rekord; glavni urednik jedinog opozicionog lista u zemlji je ubijen, poslušno državno pravosuđe blokira svako razjašnjavanje ovog zločina; da bi sprečila promenu režima, državna vlast polovini građana ne priznaje pravo glasa; kao poslednje, ali ne i najmanje važno, dekretom je počeo da se uvodi čak i nekakav sopstve ni jezik, kako bi se podanicima uz pomoć ovog “novogovora” (Džordž Orvel, “1984") oduzelo svako sećanje na sopstvenu kulturu – a time i na bolja vremena pre ove gangsterske vladavine.

	Džihad na Balkanu Nemački novinar Jirgen Elzeser, autor knjige “Ratne laži” o NATO bombardovanju Jugoslavije, upravo je objavio novu knjigu na nemačkom jeziku koja se opet bavi jednim od mraćnih poglavlja novije istorije ovih prostora. Publikacija pod naslovom “Kako je džihad došao u Evropu – božiji ratnici i tajne službe na Balkanu” bavi se opširno vezama islamista sa Bosnom i vladom Alije Izebegovića kao i njihovoj ulozi u proteklom ratu. Srpski prevod ove veoma sadržajne i faktografske knjige očekuje se krajem godine.

Gde se nalazi taj apsurdistan? Da li je to neko plemensko kraljevstvo u mračnom srcu Afrike, gde žive ljudožderi? Ili se, pak, radi o nekoj azijskoj despotiji koja uživa Putinovu blagonaklonost? Ili o nekom kalifatu, u kome Al Kaida pere novac zarađen od trgovine drogom i kamenu je žene? Da li je možda reč o Belorusiji, koju su Berlin i Brisel stavi li na sam vrh liste otpadničkih država?

Svi ovi klišei zapadne propagande dovode u zabludu. Uopšte ne mora da se putuje tako daleko da bi se pogledalo u ovaj ponor naše civilizacije i posetio jedan društveni model koji bi i kod nas mogao da nađe sledbenike ako sve bude i dalje išlo kao do sada. Sledite autora ovih redova u Crnu Goru, zemlju crnih brda.

Dolazak u Tivat

Kada iz Beograda sletite na tivatski aerodrom, najpre morate da prođete pasošku kontrolu. Vrlo interesantno, jer je u pitanju zapravo let na domaćoj liniji. Beograd je glavni grad, a Tivat grad na obali zajedničke države, koja se jednom rani je zvala Jugoslavija, ali od proleća 2003. sme da se nazove samo još prozaično Srbija i Crna Gora. Pošto je predlog za njen naziv došao od spoljnopolitičkog šefa Evropske unije, podrugljivo je zovu i Solanija.

Pogled najpre pada na uniforme policajaca, koji stoje svuda unaokolo. Njihove jakne i kape podsećaju na “ulice San Franciska”, odnosno druge serije iz SAD, i jasno se razlikuju od još uvek socijalistički skromne odeće čuvara reda u Srbiji. U Tivtu se, naime, nalazite u Republici Crnoj Gori, a komedija sa preoblačenjem organa vlasti, šikaniranje putnika i – neviđena pojava u Ajnštajnovom univerzumu - blokada srpske mreže mobilne telefonije na crnogorskom tlu, za razlog imaju potrebu ovdašnje oligarhije da se razgraniči od braće i sestara sa onu stranu administrativne granice.

Na vrhu ove mini-republike vlada predsednik Milo Đukanović, a on od nje hoće po svaku cenu da napravi samostalnu državu. To nije baš jednostavno. Kao prvo, ova zemljica sa svojim golim visovima i bajkovitom jadranskom obalom predstavlja, doduše, svojevrstan raj, ali on je - što je kod rajeva uobičajeno - strašno mali. Njena površina odgovara recimo veličini jezerske oblasti u gornjoj Italiji, a i broj stanovnika (650.000) je u istoj kategoriji. Srpska bratska republika, u svakom slučaju, sa 8 miliona stanovnika ima gotovo 14 puta veće stanovništvo.

Ukratko, nezavisna Crna Gora ima otprilike isto toliko smisla kao i neka nova država oko jezera Garda, a jedini koji je tako nešto do sada pokušao bio je Benito Musolini na kraju Drugog svetskog rata, koji je formirao republiku Salo. Znamo kako se taj pokušaj završio. I oduševljenje Đukanovićevih podanika ovim projektom je prilično ograničeno. Na jednom referndumu 1992. se 94 posto Crnogoraca izjasnilo za ostanak sa Srbijom, u novoj Saveznoj republici Jugoslaviji.

Ova većina se, doduše, tokom narednih godina sve više osipala. Ali 1997, kada je Đukanović prvi put otkrio svoje namere i odvojio se od svog političkog pokrovitelja Slobodana Miloševića, uprkos podršci Zapada i japijevskom bonusu, Đukanović je na predsedničkim izborima osvojio samo tanušnu prednost od 5.000 glasova u odnosu na svog projugoslovenskog rivala Momira Bulatovića.

Od tada se na svakim izborima klatno pomera čas na jednu čas na drugu stranu. Razlog prosrpskih simpatija kod otprilike polovine stanovništva predstavlja činjenica da se većina Crnogoraca - za razliku od Hrvata, muslimana ili Albanaca - nikad nije osećala ugnjetavanim od Srba, već je sebe – sasvim suprotno - smatrala njihovom boljom polovinom. “Svaki Crnogorac je Srbin, ali ne mogu svi Srbi biti Crnogorci”, glasi jedna poslovica. Kulturne, verske, istorijske i jezičke razlike između Beograda i ovdašnjeg glavnog grada Podgorice (ranije Titograd), u svakom slučaju su manje od onih između donje i gornje Bavarske.

Kada je 1918. osnovana prva Jugoslavija, kao “Kraljevina Srba, Hrva ta i Slovenaca”, Crnogorci su se u zamahu prosrpskih osećanja odrekli od isticanja svoje nacionalnosti u nazivu države. U kojoj meri većina sinova i kćeri Crne Gore smatra celu tu priču o etničkoj pripadnosti glupom, u dobroj meri pokazuje i primer porodice Milošević: Slobodan se izjašnjava kao Srbin, a njegov brat Borislav kao Crnogorac.

Puč nemačke marke

Tokom zadnjih godina je, doduše, razlike među sunarodnicima zaoštrila druga priroda, kapitalistička ekonomija: u Crnoj Gori se stvorio veći posed novčanog kapitala po glavi stanovnika nego u Srbiji. Ovo relativno bogatstvo moralo se odvojiti od srpske privrede i njenih neizvesno sti, a presudnu meru za to predstavljalo je napuštanje zajedničke valute. Pomoć za zamenu dinara nemačkom markom je u novembru 1999. obezbedila nemačka Bundesbanka, koja je u jednoj tajnoj akciji preko hrvatskog aerodroma poslala 47 miliona maraka gotovog novca u ovu zemlju.

Pored toga, za ovu promenu su bile važne i dovoljne rezerve željene nemačke nove valute, koje je vlada ubacila u unutrašnje tokove novca i time uspela da potisne dotadašnju valutu. Ovo devizno blago na raspolaganje nisu stavili Nemci - teret novčane isporuke iz Frankfurta je zapušio samo male rupe u novčanom opticaju u Podgorici garantovalo je pravovremenu isplatu državnih zarada u državnom sektoru narednog dana – već ga je nagomilala sama crnogorska oligarhija: njene devizne rezerve su u trenutku ovog monetarnog puča bile veće od deviznih rezervi ekonomski daleko jače Srbije. Naime, iznosile su 150 miliona maraka.

Odakle ovako impresiv na suma u jednoj zemlji koja je tada bila pod embargom UN? Ona je “tokom godina prikupljena kooperativnim poslovima na crnom i sivom tržištu”, mirno je objasnio Đukanovićev savetnik Veselin Vukotić u razgovoruza “Noje cirher cajtung (19.II 1999).

O tome je preciznije pisao “Berliner cajtung”, 8. januara 1998. “Đukanović je svoju slavu stekao za vreme rata u Bosni. Zaobilazio je embargo nametnut ostatku Jugoslavije i vodio prosperitetnu trgovinu benzinom i oružjem, koje je krijumčario preko Skadarskog jezera.” “Velt” ga, bez mnogo okolišanja, naziva “kraljem švercera” (izdanje od 3.7.1999).

U međuvremenu je italijansko pravosuđe podnelo dokaz za ovu tvrdnju: u jesen 1999. ono je podiglo optužnicu protiv Đukanovićevog ministra inostranih poslova Branka Perovića. Prema nalazima istrage, Perović je bio posrednik između Kamore i vlade u Podgorici u velikom poslu sa krijumčarenjem cigareta, pri čemu je, kako se tvrdi, lično rukovodio prometom robe i isplatama. Kao jedan od vodećih službenika jugoslovenske vazduhoplovne kompanije JAT u Italiji, Perović se 1992. više puta sastao sa šefom klana Macarela, a njihove razgovore je prisluškivala policija.

Pritisnut teretom dokaza, Perović je podneo ostavku - da bi danas utoliko mirnije uživao u svom bogatstvu kao privatno lice. Razmere ovih ilegalnih transakcija su ogromne: prema računici italijanskog janvog tužioca, Crna Gora je 60 posto svog državnog budžeta finansirala švercom cigareta, zbog čega je ova patuljasta država povremeno nazi va na i “Republika Filip Moris”, dok su Italijani zbog toga gubili poreske prihode čija preračunata vrednost iznosi oko 4 milijarde maraka. Nije se, međutim, radilo samo o lopovluku, već i o teroru: kada su Kamora i crnogorski mafijaši švercovanu robu brzim čamcima iz Bara i Kotora transportovali preko Jadranskog mora i u Pulji tovarili u kamione, nisu voleli da ih u tome ometaju karabinjeri, pa ni radoznalci. Gang ste ri često nisu beža li od policijskih kontrola, već su tražili sukob, za koji su sa svojim oklopnim brzim čamcima i vojnim džipovima bili dobro opremljeni.
Između januara i avgusta 1999. je - prema pisanju nedeljnika “Espreso” - bilo 500 oružanih sukoba na zemlji i na vodi, u kojima je 75 lica povređeno, a dva su poginula - materijalna šteta od upropaštenih motornih čamaca i automobila se ne navodi.

Đukanović i kralj cigareta

Kakva je simbioza vladala u vezama između zločinaca i političara može da se zaključina osnovu slike koju je 2001. naslikao zagrebački nedeljnik “Nacional”. U njenom centru stoji i izvesni Stanko Subotić-Cane. Ovaj Srbin koji je u međuvremenu dobio hrvatski pasoš je, prema pisanju “Nacionala”, “šef cele balkanske mafije”. Njegov kapital potiče od prodaje neocarinjenih cigareta - ona mu, navodno, samo u Srbiji godišnje donosi dve milijarde maraka profita. “Nacional” je prisluškivao 300 sati telefonskih razgovora između Caneta i Đukanovića, i pisao je o finansiranju Đukanovićeve predizborne kampanje iz nelegalnih fondova ovog mafijaša: u te svrhe je navodno 1995. priteklo 50 miliona maraka, dok je još 130 miliona smešteno na privatne račune, između ostalog i na Kipru.

Pored toga, aktivnosti ove dvojice i njihovog visokog društva su, između osta log, podrazumevale skupe ljubavnice, lude žurke i zloupotrebu maloletnika. Čak se i Đukanovićevo pitomo pravosuđe jednom prilikom pobunilo, i 30. novembra 2002. izdalo nalog za hapšenje crnogorskog vrhovnog javnog tužioca Zorana Piperovića. Jedna moldavska prostitutka je ranije opunomoćenici EU za ženska pitanja Helgi Konrad dala izjavu da je četiri godine držana kao seksualna robinja u gradiću Orahovac, i navela je poimence 20 uglednih mušterija, među koji ma i spomenutog Piperovića. Žena je, prema tvrđenju gospođe Konrad, bila u “užasnom stanju”, sa tragovima strašnog maltretiranja po telu. Optužbe su bile tako uverljive, da je ministar unutrašnjih poslova Jovićević smestio nasilnu mušteriju iza rešetaka.

Đukanović, međutim, nije umeo ništa bolje nego da Jovićevića i Piperovića otpusti - ministra sa položaja, a Piperovića iz zatvora. Londonski “Indipendent” je krajem 2000. pisao da je trgovina ženama zamenila šverc cigareta kao glavni izvor prihoda crnogorske državne ekonomije. Svake godine u javnim kućama između Cetinja i Kotora nestane oko 1.400 istočno evropljanki, koje se zatim dalje preprodaju u zapadnu Evropu.

Sa uvođenjem nemačke marke i kasnijim prelaskom na evro Đukanovićeva mafija je stvorila preduslov za dugoročno obezbeđivanje svojih profita: pošto svoj kapital više ne mora delimično i privremeno da drži u slabim dinarima, zaštićena je od gubitaka koji donosi inflacija.

Započeta privatizacija je omogućila da ovaj prljavi novac iskoristi za kupovinu legalnih firmi i na taj način ga opere. Tokom poslednjih pet godina banditi traženi poternicom su na taj način postali ugledni poslovni ljudi – tipičan proces konstituisanja buržoazije.
Ovaj proces bi, doduše, bio potpun tek nakon osnivanja države. Sve dok Crna Gora čini zajedničku saveznu republiku zajedno sa Srbijom, uvek postoji opasnost da neki odlučniji režim, kao što je sadašnji u Beogradu, oduzme imovinu novim bogatašima iz Podgorice, ili da im bar ponovo nametne porez na kapital i imovinu, koji je Đukanović odavno ukinuo. Pored toga, Đukanović ima jedan sasvim ličan motiv za separatizam: italijanski organi krivičnog gonjenja su, naime, protiv njega lično pokrenuli dva postupka zbog šverca, u čemu im je pomoglo i javno tužilaštvo grada Augsburga. Rimsko pravosu đe je izričito potvrdilo da Đukanović ove tužbe ne može da izbegne pozivanjem na imunitet šefa republike.

Upravo stoga, tvrde kritičari, on hoće da osnuje samostalnu državu: tada bi u najgorem slučaju mogao još da ga traži Hag, ali ne više i pravosuđe neke druge države.

Ustanak u Nikšiću

Dvadesetosmog juna 2005, na srpski nacionalni praznik Vidovdan, u industrijskom gradu Nikšiću na severu Crne Gore protivnici ovog pljačkaškog separatizma okupili su se na jednoj upečatljivoj manifestaciji. “Pokret za zajedničku državu”, u kome su se okupile sve projugoslovenske i prosrpske opozicione stranke i koji ima ugledne protagoniste u obe republike, organizovao je ovaj skup. Tako, recimo, u Beogradu na čelu ove inicijative stoje Ljubomir Tadić, najugledniji filozof u zemlji i otac srpskog predsednika Borisa Tadića, i poznati književnik Matija Bećković.
U Nikšiću se za to zalažu značajni političari kao što su Branko Kostić, poslednji predsednik republike u socijalističkoj Jugoslaviji, i Zoran Žižić, premijer jugoslovenske prelazne vlade nakon pada Miloševića. Raspoloženje među oko 800 okupljenih u zagušljivoj sali odgovaralo je temperaturi: čim bi se izgovorilo ime nekog člana vlade, masu su potresa li zvižduci. Ovaj pokret želi da masovnim skupovima poput ovog razbije gotovo potpuni medijski bojkot i da na taj način pobedi na referendumu o sopstvenoj državi koju je Đukanović najavio za proleće 2006. Jedan vešt šahovski potez beogradske diplomatije sredinom juna uneo je nesigurnost u režim
u Podgorici: premijer Koštunica je EU podneo detaljan spisak 270.000 Crnogoraca kojima Đukanović hoće da uskrati učešće na narednom referendumu, zato što žive u Srbiji. Ubrzo zatim, Savet Evrope je jednom rezolucijom zaključio da na referendumima, prema evropskim standardima, imaju pravo da učestvuju svi državljani, nezavisno od trenutnog mesta stanovanja.

Đukanović osporava da se ova opšta smernica može primeniti i na Crnu Goru, ali pravne osnove njegove argumentacije su slabe. Možemo li da zamislimo da na izborima za Bundestag ne smeju da učestvuju stotine hiljada Nemaca koji žive u inostranstvu? Crnogorski gastarbajteri čak i ne žive u inostranstvu, već u drugoj republici zajedničke države. Sa ovih 270.000 glasova, što je više od polovine biračkog tela u Crnoj Gori, na referendumu naredne godine stvari ne mogu da prođu naopako, već sada se raduju Đukanovićevi protivnici.

Dok su govornici u Nikšiću hvalili novu odluku iz Brisela i na tribini zastavu EU sa zlatnim zvezdama istakli pored srpske zastave, u razgovorima koji se ispred dvorane vođeni moglo se osetiti nešto kao nagomilani gnev. Stari ljudi u zakopčanim odelima stiskaju pesnice, deca u majica ma bez rukava pokazuju mišiće, a crnogorke sevaju očima kao draguljima: ako Đukanović hoće da sprovede svoje, i ako EU to ne spreči, biće građanskog rata. U zemlji koja je uvek prkosila turskoj vlasti, dok ju je Beogradski pašaluk stolećima trpeo, u svakoj kući još uvek ima dovoljno revolvera i pušaka da se Đukanovićevim policajcima potpraše pete. A, ako SAD i NATO dođu u pomoć separatistima? “Doživeće isto što i sad u Iraku. Nikšić će posta ti drugi Bagdad”.

Junge Welt