INTERVJU SA NIKOLOM JANIĆEM, PREDSEDNIKOM SRPSKOG SAVEZA U ŠVEDSKOJ, ČLANOM SAVETA ŠVEDSKE VLADE PO PITANJU INTEGRACIJE I ETNIČKE RAVNOPRAVNOSTI I KOORDINATOROM UJEDINJENE SRPSKE DIJASPORE EVROPE

JOŠ JEDNA SRPSKA TRAGEDIJA NA POMOLU?

"Slobodan sam da tvrdim da za još jednu eventualnu srpsku tragediju, koja je na pomolu, krivicu velikim delom snose isključivo srpski političari. Posebno oni koji su, svesno ili nesvesno, sve vreme zapostavljali činjenicu da je posao koji s uspehom godinama obavljaju Albanci za interes Albanaca na Kosovu i šire, za Srbiju mogla da obavi naša dijaspora..."

Razgovarala: Olivera Vukić

Gospodine Janiću, vi često putujete u Srbiju i upravo ste se vratili sa jednog takvog putovanja. Kakvi su vaši utisci o stanju u zemlji?
Pitanje je da li hoćete da znate kako Srbiju danas predstavljaju domaći političari i neki mediji ili kako današnju Srbiju doživljavaju njeni građani. I u prvom i u drugom slučaju imate potpune krajnosti. Političari i mediji, koji podržavaju sadašnju vlast, predstavljaju sve kao da nikada nije bilo bolje u Srbiji, a manji deo medija, koji se nisu opustili i ne plivaju niz vodu, vide da je sve gore. Tako je i sa građanima. Ko ima novca u izobilju (a njih je mali procenat) slep je za tuđu muku i sklon je da zažmuri na ružno, neprijatno i nepošteno u njegovom okruženju. Ti ljudi su navikli da u svom Mercedesu, Audiju ili BMW-u dodaju gas kada prolaze pored nečega (ali ne i nekoga) što smrdi. A u Srbiji, nažalost, ima dosta toga što “smrdi“.

Građani sve teže sastavljaju kraj s krajem i primarna briga velikog dela naroda u Srbiji i Crnoj Gori je kako da izbegne prazan stomak. Ali to ne znači da im je zbog te “zauzetosti“ zagađenost političkim neugodnim (ne)mirisima prihvatljiv. Srbi su genski inteligentan narod i mislim da građani intuitivno registruju sva ta mnogogodišnja (ne)dešavanja i sve obmane nekih demokratskih partija i pojedinih političara kojima su dali svoje glasove baš radi tog boljeg sutra.

Memorišu oni prevare i urezuju recke za sve propuštene i siromašne obroke njihove dece koja su godinama željna vitamina, voća i morskog sunca. Akumuliraju svoj bes i nezadovoljstvo i čekaju priliku za revanš. Nadam se samo da će on biti na glasačkim mestima a ne na ulicama. Inače, konstantna neodgovornost Srpskih političara je što oni, umesto da čine konstruktivne napore da stvari poprave, svoje partijske i lične neuspehe opravdavaju stereotipnim i napamet naučenim izjavama da je “za vreme Miloševića i sankcija bilo redova u polupraznim prodavnicama i da se benzin tada prodavao u kanisterima na uličnim raskrsnicama“. Koga je danas, sem njih, briga za tu i takvu prošlost? Gde im je moral i vid, ako ne vide činjenicu da u te danas prepune prodavnice mnogi ne ulaze, jer nemaju mogučnosti da u njima kupe čak ni prazan kanister?

Srbija je nedavno dobila od Brisela pozitivnu ocenu studije o izvodlijivosti. Da li vi lično mislite da je Srbija na dobrom putu?
Za korektan odgovor neophodno je da prvo rasčlanimo gde počinje “dobar put“ koji će Srbiju (ili Srbiju i Crnu Goru) odvesti u Evropu? Da li unutar njenih postojećih granica, u čijem je sastavu i Kosovo, ili bez Kosmeta? Nažalost, moram da konstatujem da moja voljena Srbija pred sobom nema prav, nesmetano širok ili dobar put i da će morati da se zadovolji sa “manje dobrim“ ili parcijalno dobrim. To znači da postoji velika verovatnoća da će u skoroj budućnosti, kao i za vreme Miloševića, kako sadašnji vlastodršci vole da kažu, deo srpskog naroda u nekim delovima sadašnje srpske države biti taj koji će opet da izvuče deblji kraj.

Da li je švedska javnost, koju vi najbolje poznajete, uopšte registrovala da se Srbija približava Evropi?
Beznačajno. Osim toga, pozitivna ocena studije o izvodljivosti (trebalo bi narodu da objasne tačno šta to znači) sigurno ne znači da smo već članica Evropske Unije ili da ćemo to biti za par godina. Dozvolite da vas podsetim na izjave vodećih srpskih političara koje smo slušali proteklih godina, a koje su dokazano i bile i ostale šarene laze. Setimo se samo reči Predsednika Borisa Tadića, koje je izgovorio onima, koji su čekali u redu za vize pred zapadnim ambasadama. Mislim na njegovu tvrdnju, da će takvi redovi skoro preko noći nestati i da će građani Srbije i srpska mladost opet moći da putuju kuda god hoće. Meni lično nije poznata nijedna zemlja koja je za državljane Srbije i Crne Gore ukinula vize. Nasuprot tome znamo svi koliko je zemalja, za koje nam tada vize nisu bile potrebne, uvelo tu obavezu, samo od leta prošle godine do danas!

Kako se izveštava po pitanju Kosova i Metohije u švedskim medijima?
Kao i do danas. Uglavnom onako kako Albanci to žele i kako oni opisuju situaciju na Kosmetu. Ali krivicu za to ne snose Albanci sa Kosmeta koji Zapadu neprekidno implementiraju scenario koji ih svakim danom sve više približava ostvarenju njihovog sna o nezavisnom Kosovu. Slobodan sam da tvrdim da za još jednu eventualnu srpsku tragediju, koja je na pomolu, krivicu velikim delom snose isključivo srpski političari. Posebno oni koji su, svesno ili nesvesno, sve vreme zapostavljali činjenicu da je posao koji s uspehom godinama obavljaju Albanci za interes Albanaca na Kosovu i šire, za Srbiju mogla da obavi naša dijaspora.

Ne samo da su to zapostavljali, već se u matici, uz njihovu podršku i uz pomoć pojedinih medija, organizovano srpsko rasejanje planski svelo na pojedince, lične prijatelje ili prijatelje “prijatelja“ nekih zapadnih zemalja. Godinama su te osobe koje isto toliko godina nemaju nikakve veze sa organizovanom srpskom dijasporom, predstavljani kao veliki i svemoćni lobisti, “spasitelji srpstva“ i “čelnici“ naše dijaspore, a svi su znali i znaju da je to isplanirana laž.

Ignorisali su mnogobrojne dokaze da je to deo velike prevare kojom se nanosi nesaglediva šteta i srpskoj državi i narodu. Apel pojedinaca i čelnih organizacija naše dijaspore iz Francuske, Nemačke, Engleske, Švedske itd. da nam se dostave informacije o dešavanju na Kosmetu, koje bi mi na hiljade načina i hiljadama dopisima svakodnevno prosleđivali vladama, medijima i raznim organizacijama u zapadnim zemaljama, u kojima živimo i delujemo, ostale su bez odgovora. Možda što odgovornim političarima u matici zadnjih godina nije jasno (ili jeste?) ko bi trebalo (a ko ne) da se angažuje na tom informativno-lobističkom planu, što je naša zajednička i patriotska obaveza. Egzistencijalno važne aktivnosti nikada ne bi smele da zavise od ličnog prijateljstva sa odgovornim ljudima u Beogradu. Činjenice i dokaz o svemu, šta je neko u zemljama zapadne Evrope učinio na tom polju do danas, ili nije učinio, jedini su pokazatelj da li te osobe ili te organizacije treba da budu u timu Srbije, koji je trebalo odavno da zaigra u relevantnim zemljama zapadne Evrope.

Dakle timovi postoje i mi u dijaspori znamo dobro gde koji igrač može i treba da zaigra. Ono što ne znamo i što ne razumemo jeste da se u matici mnogo toga radi suprotno nacionalnoj potrebi, zdravom razumu i logici? Koordinacioni centar je, na primer, koproducent jednog snimljenog DVD-a o dešavanju i stradanju Srba na Kosmetu. Takav dokumentarni materijal izričito i napismeno su zabranili da se širi, a posle skoro godinu dana njegovog sakrivanja u “bunkeru“ mikroskopski deo toga plasiran je, da bi se nekome zamazale oči, tamo gde nema nikakvog učinka. Tek skoro su ga stavili i na sajt Vlade Republike Srbije. Sigurno ne zato što on tu nešto mnogo može da pomogne, jer je i osnovcima jasno da oni koji odlučuju o budućnosti Kosova ne gube svoje vreme posećujući sajt srpske Vlade.

Važnim i uticajnim ljudima na Zapadu je trebalo odavno, a treba i danas, gurnuti istinu u ruke. Preko političkih kanala i javnosti u njihovim zemljama trebalo je i treba tražiti poštovanje za ono zašta je vojska i policija tih zemalja otišla na Kosovo. Novac stotine hiljada Srba, poreskih obveznika u ovim zemljama, takođe finansira to njihovo izuzetno skupo prisustvo na Kosmetu. Novac građana bilo koje demokratske zemlje ne sme da se koristi da bi Jesen-Petersen radio ono šta on hoće ili da bi Kosovo postalo samostalno i albanski etnički čisto, već da bi se njihovim prisustvom omogućila realizacija rezolucije 1244 i povratak proteranih srpskih civila.

Samo takvo organizovano i masovno delovanje moglo je (i možda još malo može) da bude koristan i čvrst oslonac i temelj za nešto bolje od ovog u matici svakodnevno ponavljanog: “Više od autonomije, manje od nezavisnosti“, što ustvari znači da će Kosovo da funkcioniše kao zasebna država, samo što se, možda, izvesno vreme neće tako zvati. Dakle, kako narod kaže: „Nije šija, nego vrat“. Šta će biti za pet ili deset godina očigledno nije briga onih, koji su danas na vlasti, jer su svesni da oni tada neće više sedeti u toj fotelji.

A kako vi lično procenjujete budućnost Kosova?
Jedno je sigurno: Ni u sadašnjosti, ni u budućnosti niko nema pravo da se odrekne delova srpskih vekovnih teritorija. Tu su radikali u pravu i prljavo je što se takve izjave gospodina Tomislava Nikolića i u matici i u jednom delu rasejanja naduvavaju i predstavljaju kao da će radikali Srbiju ponovo da odvedu u rat. Čime? Pitanje je da li vojska u matici danas ima dovoljno pasulja za ishranu vojnika, da ne govorimo o ostalom. Ono što nam neko otme silom nije zauvek izgubljeno jer niko ne zna kako će svetska politička scena da izgleda za trideset, pedeset ili za sto godina. Sve je moguće. U pitanju je Kosmet, koji je u srcu svakog Srbina duboko povezan sa njegovim nacionalnim korenima, i to pitanje u sebi uvek nosi jedan nesmanjen i neopisivo jak emotivan naboj.

Prilikom jednog od vaših boravaka u Srbiji imali ste nedavno zapažen nastup na televiziji, na kome ste izneli oštru kritiku na račun i Ministarstva za dijasporu i nekih organizacija u rasejanju. Kakve su bile reakcije na to? Da li je vaš nastup imao neke posledice?
Emisija, koju pominjete, emitovana je krajem februara ove godine i u njoj su učestvovali gospodin Mićo Ćetković, predsednik Saveza srpskih udruženja iz Nemačke, gospodin Vukman Krivokuća, pomoćnik Ministra za dijasporu, samostalni strelac Mila Alečković, koja godinama nema nikakve veze sa srpskom dijasporom, i ja, u svojstvu predsednika Srpskog saveza Švedske i koordinatora Ujedinjene srpske dijaspore Evrope. U emisiji sam izneo dokaze, koji ni tokom emisiji, ni kasnije nisu opovrgnuti. Postavio sam pitanja na koja ni ja, ni gledaoci nisu dobili odgovor od gospođe Alečković i pomoćnika Ministra za dijasporu. Na primer: “Šta je to takozvani ‘Kongres Srpskog Ujedinjenja’, srpska organizacija iz Amerike, učinio više i bolje za maticu i dijasporu od mnogih drugih organizacija srpskog rasejanja?“

Ja tvrdim da nije ništa i da je taj KSU planski radio na razbijanju skupova naše dijaspore a da se neki čelni ljudi KSU bave onim što je ispod časti svakog poštenog čoveka i Srbina. Pred kamerama sam pokazao i dokaz koji potvrđuje, da je gospođa Mila Alečković neinteligentan falsifikator. Ovu takozvanu damu, i pored mnogih protesta iz Francuske, neki mediji u Srbiji i, što je još gore, neki političari a posebno Ministarstvo za dijasporu, kontinuirano predstavljaju kao “Predsednika Kongresa Srba Evro-Azije“, organizacije za koju svi i u matici i u rasejanju znaju da ne postoji i koja do dana emitovanja ove emisije, 22. februara 2005, nigde nije bila registrovana. Svi ti predhodni i kasniji “kongresi“ u kojima je Alečkovićka navodno član i u kojima direktno ili indirektno učestvuje (KSU, KSE, KSEA, EKS itd) osnovani su i postoje da bi se sprečili jačanje i koordinirano delovanje srpskog rasejanja u Evropi.

Te, u direktno emitovanoj TV-emisiji iznete dokaze ponovo sam pokazao i nekoliko dana kasnije na konferenciji za štampu u Beogradu, na kojoj je bilo prisutno oko petnaestak novinara. Ne verujem da ima čoveka, koji čita ovaj intervju, a da razume zašto o tim falsifikatima, koji su osnov za dugo i lažno predstavljanje ove “lobistkinje i visoko cenjenog intelektualca u srpskoj dijaspori“, nijedan od prisutnih medija nije preneo!?

Samo pet dana posle ove emisije neumorna Mila Alečković registrovala je u Ministarstvu gospodina Rasima Ljajića „njenu“ nevladinu organizaciju, ako se ne varam pod imenom „Projekti - Dijaspora“. I pored opasnosti po ličnu sigurnost (jer mi je više puta prećeno) ne mogu da prećutim jos jednu neshvatljivu anomaliju i misteriju vezanu za gospođu Alečković. Naime, ova dama je i pored svega navedenog iz kabineta premijera Vlade Republike Srbije preporučena poznatom našem analitičaru u matici kao saradnik i osoba koja će mu dati “korektne“ podatke o mogućnostima naše dijaspore.
Posao ovog stručnjaka je da izradi elaborat o aktivnostima asocijacija iz matice prema dijaspori i obratno... Ministarstvo za dijasporu, ovakvo kakvo je sada, posebna je sramota. Razmišljamo da organizacijama dijaspore savetujemo da se ubuduće ne obraćaju njima, već direktno drugim ministarstvima i ustanovama za koje imaju tu potrebu. Drveni advokat, a posebno ako je loš i destruktivan i kome ni laž, ni planirane prevare nisu strane, kakvim se pokazalo da je ovo ministarstvo sa svojim stručnim „svatnikom“ i novinarom RTS-a Aleksandrom Vlajkovićem, nama nije potrebno. Matici još manje. Do danas nismo videli neku od njih ostvarenu konkretnu korist matici. Naprotiv.

Otvarate novu kancelariju u Beogradu i pripremate televizijsku emisiju koja bi trebalo redovno da se emituje u Srbiji. Da li možete da nam objasnite o kakvim je aktivnostima reč?
Da. Kancelarija će imati više segmenata svog rada. Od informisanja i pomoći udruženjima roditelja, koji imaju hendikepiranu decu, pa do pružanja tačnih informacija o Švedskoj, što će nesumnjivo biti od velike koristi za mnoge koji planiraju da posete ovu skandinavsku zemlju. Takođe, konkretno informisanje matice o Srbima i srpskim organizacijama u rasejanju, kao i rasejanje o matici, nesumnjivo je izuzetno važno. Stvaraćemo bazu podataka o svim dešavanjima srpskom narodu na prostorima bivše Jugoslavije, a što je prećutkivano i u matici i u svetu. Ovo je najvažniji temelj za izgradnju bolje i časnije budućnosti svih građana Srbije, a prvenstveno srpske mladosti, koja u svet treba i kroz njega mora da krene i ide uzdignute glave.
Televiziske emisije (kao i ova rubrika u “Korenima”) ićiće u seriji pod imenom „Dežurni razgovor“. Te ćemo emisije besplatno ponuditi za emitovanje svim lokalnim TV stanicama širom Srbije, ali i nacionalnoj televiziji i drugim poznatim televizijskim stanicama koje žele da doprinesu istinitom izveštavanju o srpskoj dijaspori i srpskom društvu uopšte. Umnožavaćemo ih na DVD-u i CD-u i slati na sve adekvatne primaoce. Odluku o tome doneo sam usred emitovanja emisje “Oči u oči“ o kojoj sam već govorio.
Zahtevajući od voditeljke emisije da traži od gospođe Alečković da i meni i gledaocima da odgovor na više puta ponovljeno pitanje: „Gde je i kada je registrovana organizacija Kongres Srba Evro-Azije“, gospođica Milijana Baletić se potrudila da joj pomogne da se to ne desi. Kao svaki častan čovek, ali prvenstveno kao novinar, morala je da na konkretno pitanje gospođi Alečković od nje zahteva i konkretan odgovor. Umesto toga, ova meni ranije draga Milijana konstatovala je da je to njena emisija i da odgovor na moja pitanja “mogu da zahtevam onda kada budem ima svoju emisiju“.

Zaboravila je da je odgovor bio potreban Srbiji, a ne meni, jer se Srbija vara, a ne ja. Hvala joj na tom propustu. Dakle, cilj ove „moje“ emisija je da korektnim informisanjem o dijaspori i o njenim mogućnostima prvenstveno sprečimo da se pošteno rasejanje i dalje stidi zbog onih koji zapravo jedini treba da se stide. I u rasejanju, i u matici.