INTERVJU - Leonid IvaŠov, penzionisani general-pukovnik i svedok na suĐenju MiloŠeviĆu

U Hagu sam morao da branim čast Rusije

Postoje čvrsti dokazi o tome da je nestabilnost u Jugoslaviji prva iskoristila kavkasko-albanska i turska narkomafija. - Odlučno tvrdim da nije bilo genocida na Kosovu 1999. godine. - Tužilac je pokušao da iskrivi smisao onoga što sam govorio na svedočenju

Razgovarala: Katerina Labeckaja

	Jevgenij Primakov, premijer Rusije u vreme dešavanja na Kosovu, i tadašnji američki državni sekretar Madlen Olbrajt: Rusi su znali da je Amerika Albancima obećala nezavisnost

U Moskvi je u pripremi štampano izdanje iskaza koje su ruski svedoci odbrane Slobodana Miloševića, zatvorenika haškog tribunala najvišeg ranga, dali pred tim sudom u novembru 2004. godine. Novinarka našeg lista Katerina Labeckaja je razgovarala sa jednim od tih svedoka, general-pukovnikom i načelnikom Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju ruskog ministarstva odbrane od 1996. do 2001. godine, a sada potpredsednikom Akademije za geopolitička pitanja Leonidom Ivašovim.

Da li ste završili svedočenje pred haškim tribunalom?
Predstoji mi još da se pojavim kao svedok odbrane biveg načelnika Generalštaba jugoslovenske vojske generala Dragoljuba Ojdanića. Na suđenju Miloševiću moje svedočenje je potrajalo deset sati.

I kakav utisak je na Vas ostavilo suđenje u Hagu?
Od stenograma mog svedočenja me je uhvatila jeza. Bio je pun štamparskih grešaka, rečenica čiji je smisao bio iskrivljen, isprekidanih rečenica pošto prevodilac nije uspevao da sve prevede zbog specifičnosti vojne terminologije. Uz to je išao simultani prevod na dva jezika, engleskom i srpskom. Ali, i ja sam kriv; moje izlaganje je trebalo da bude sistematičnije. Za video-kasetu na kojoj je snimnjeno moje svedočenje pred haškim tribunalom sam veoma zahvalan.

Na osnovu nje ću zajedno sa Nikolajem Ivanovičem Riškovim (u to vreme predsednik komisije Državne dume za Jugoslaviju) Jevgenijem Maksimovičem Primakovim (premijer Rusije u vreme dešavanja na Kosovu), koji su se takođe pojavili kao svedoci na suđenju, da objavim knjigu negde na leto. Biće to književna verzija stenograma.

U Hagu su se pojavili brojni svedoci visokog ranga, ali da li je odnos prema svima bio isti?
Na osnovu zapisnika sa svedočenja bivšeg generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, predsednika Vojnog komiteta tog saveza Klausa Naumana i glavnokomandujućeg snaga NATO-a u Evropi Veslija Klarka se može zaključiti da njihovi lični stavovi zasnovani na obaveštajno-analitičkim podacima nisu dovođeni u pitanje. Tužilac Džefri Najs je, međutim, to pokušao da uradi sa našim iskazima. Kada sam pomenuo da smo zajedno sa Srbima presreli razgovor američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt i lidera kosovskih terorista Hašima Tačija (rekao sam kada je razgovor obavljen i izložio njegovu suštinu), Najs je zatražio da govorim šifrovanim jezikom. (Gđa Olbrajt je obećala kosovskim Albancima referendum o nezavisnosti Kosova u zamenu za njihov pristanak na stranu intervenciju.)

Nastojeći da nas optuži za nezakonito prisluškivanje, tužilac me je pitao da li smo istovremeno prisluškivali i Klintona ili Šredera. Morao sam da istaknem da smo zajedno sa Srbima prisluškivali samo članove mreže kosovskih terorista-separatista i, naravno, njihove sagovornike. Najs je dopuštao sebi i nekorektne opaske upućene na moju adresu, kao, na primer: “Opraštam Vam zato što ste odrasli u socijalističkom sistemu i ne shvatate zapadnu demokratiju” ili “Vi ste Sloven i morate da podržavate Srbe”. Sudije ga nisu prekidale u tome i ja sam sam morao da branim čast Rusije i svoju čast.
Tužilac je pokušao i da iskrivi smisao onoga što sam govorio na svedočenju. Odgovarajući na pitanje da li je na Kosovu korišćena preterana sila nastojao sam da ukažem na to da se u svim službenim dokumentima tražilo da se ne dozvoli širenje sukoba i povećanje broja žrtava među civilima, ali sam i dopustio mogućnost da su se pojedini pripadnici vojnih snaga o to oglušivali. Sledećeg dana Najs je rekao: “Sa uvažavanjem ističem da se slažete sa tim da su jugoslovensko rukovodstvo i oružane snage primenjivali oštre mere i kršili sve zakone”. Sudije nisu na to reagovale. Opet sam sam morao da postavim svaku stvar na svoje mesto.

Da li je na Kosovu zaista bilo genocida nad Albancima?
Odlučno tvrdim da nije. Albanci, među kojima je bilo i oficira, pričali su mi da su živeli dobro, nalazili su se i u lokalnim organima vlasti. Ali, militanti su ih primoravali da napuste posao.

Postoje čvrsti dokazi o tome da je nestabilnost u Jugoslaviji prva iskoristila kavkasko-albanska i turska narkomafija, koja je organizovala prebacivanje narkotika preko Balkana u Evropu uz korišćenje tri punkta za pretovar robe. Glavni punkt se nalazio u Prištini, a po jedan u Albaniji i Makedoniji.

Situaciju na Kosovu je pogoršao slom piramidalnog finansijskog sistema u Albaniji 1996-1997. godine, posle čega su opljačkana skladišta oružja, dok su tržište preplavili jeftini automati, koji su se prodavali po ceni od 10-15 dolara i municija. Narkomafija se zaogrnula plaštom pokreta za nacionalno oslobođenje Kosova. Tu situaciju je pokušala da iskoristi nemačka obaveštajna služba, potisnuvši tursku. U Nemačkoj su organizovane konferencije na kojima je traženo da Kosovo dobije viši status.

Da li je između Moskve i Beograda bilo razlika u oceni situacije?
Naša diplomatija je podsticala jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića na ustupke, on se tome protivio, ali ih je ipak činio. Nesreća je u tome što Rusija nije imala jasan državni stav po pitanju Jugoslavije.

Čak se ni stavovi ministarstava odbrane i spoljnih poslova nisu uvek podudarali. Ministarstvo odbrane se kategorički protivilo uvođenju embarga na isporuke vojne opreme Jugoslaviji u februaru 1999. godine - znali smo da se sprema rat i bili smo protiv toga da se jedna nezavisna, suverena država liši prava na odbranu. Ministarstvo spoljnih poslova je, pak, podržalo embargo.

Rusija, dakle, nije uložila sve svoje snage da spreči rat?
Upravo to je moje mišljenje. Jasno smo videli “koridor za Jugoslaviju” koji su od leta 1998. godine stvarali Sjedinjene Države i NATO. S jedne strane je bio ultimativni zahtev da Milošević podnese ostavku, odnosno mirna promena režima. S druge je, pak, bilo bombardovanje i pripreme za kopnenu operaciju. Upravo u okviru tog “koridora” su se i odvijali pregovori, uz podršku energične aktivnosti misije OEBS-a.

Da li ste znali kada će tačno početi rat?
Pretpostavljali smo, na osnovu znanja o načinu pripreme borbenih dejstava, da će krajem februara 1999. sve biti spremno za početak operacije. U septembru 1998. su održane vojne vežbe NATO-a, koje inače prethode takvim operacijama. Na jesen je završena i priprema deset aerodroma, a negde u januaru su obezbeđene dodatne zalihe municije i goriva za avione. U jesen su vršene inspekcije iz vazduha, što je praktično bilo izviđanje teritorije Jugoslavije. Fotografisana je čitava njena infrastruktura.

Članovi misije OEBS-a iz zemalja članica NATO-a su obeležili koordinate položaja policijskih stanica, vojnih jedinica i zgrada u kojima su smešteni organi vlasti.
Kako je Beograd reagovao na to?
Milošević i generalštab jugoslovenske vojske su se kategorički protivili letovima iznad teritorije zemlje. Ja sam ih u tome podržavao. Naša diplomatija je, pak, podsticala Beograd da pristane na to jer će u suprotnom, navodno, izbiti rat. Ja sam govorio da rata neće biti ako jugoslovenske oružane snage budu u stanju da budućem protivniku nanesu štetu koju neće moći da podnese. Silu možete da zaustavite samo silom.

Vremja novostej (Moskva)