KOMENTAR

E, moj Daviniću...

“Znam pravu istinu o Račku, o Markalama, Srebrenici …”, rekao je ministar odbrane Prvoslav Davinić u intervjuu za “Nedeljni telegraf”, “ali još ne smem da je objavljujem”. Verovao sam da će na Davinićev intervju biti mnogo reakcija. I to bučnih. Međutim, niko od aktera političke i intelektualne scene Srbije – nije se oglasio! Ama baš niko!

Piše: Željko Vuković

U mojim godinama i u zemlji Srbiji, malo šta bi trebalo da me iznenadi. U to sam bio sasvim uveren sve do pre deset i kusur dana, tačnije - do momenta kada u jednom nedeljniku pročitah intervju sa Prvoslavom Davinićem, ministrom odbrane Srbije i Crne Gore.

“Znam pravu istinu o Račku, o Markalama, Srebrenici, jer sam, kao funkcioner UN, dobijao najpoverljivije dokumente i informacije o ovim dogadjajima” – glasila je prva Davinićeva rečenica od koje mi zastade dah.

U trenu pomislih – Bogu hvala, evo, konačno, jednog srpskog političara koji ima hrabrosti da progovori istinu. Ma, ima da do kraja života glasam za tebe, Daviniću, i tvoj G 17 Plus. Jest, da vas nisam nešto posebno ljubio, ali sve vam je oprošteno…

“O Markalama je, na primer, samo francuski TV kanal 5 objavio istinu, ali je ona, zbog političkih pritisaka uklonjena sa ekrana” - nastavi Davinić, a ja ne dišem od uzbuđenja i iščekivanja kad će početi da razbija betonirane laži…

Eshilov povratak

A onda novi šok! Citiram:
“ Tu istinu znam i ja, ali još ne smem da je objavljujem”…

Čuj, ne sme još da je objavljuje!? Da, bilo je previše lepo da bi bilo istinito. Nastavim da čitam, a Davinić nastavio da objašnjava razloge zbog kojih ne sme da otkrije pravu i po celi srpski narod sudbinski važnu istinu:

“Prvo, nalazim se na mestu ministra odbrane, što je politički jako osetljivo i nije moje da otkrivam političke tajne, a kao pensioner UN moram da poštujem odluku o embargo na poverljive informacije, tako da ne smem sada da objavim svoje memoare i otkrivam pravu istinu o ratu u bivšoj Jugoslaviji”.

Uzdahnuh. Da olakšam muku u stomaku…
Stvarno, uzviknuh u sebi, Daviniću, kog si djavola uopšte spominjao pravu istinu kada je ne smiješ otkriti?! Kakav si ti to…

Onda se sažalim na Davinića. Pomislim, pa čovek je u epicentru istinske antičke dileme. Kada bi oživeo Eshil, Sofokle ili neki od njihove starogrčke braće po peru, garant bi prvo zakucao na Davinićeva vrata.

Jer, ne sumnjam uopšte da Davinić dobro zna da su laži i poluistine o Račku, Markalama, Srebrenici i ratu u bivšoj Jugoslaviji – bili kameni temeljci kada se ukopavala i zidala, i danas čvrsta, planetarna slika o primitivnom, zločinačkom i genocidnom narodu.

Uveren sam, takodje, da za ministra odbrane SCG nije tajna da su te laži i poluistine najdragoceniji deo dokaznog materijala za srpsku krivicu na oba suda u Hagu.
Isto tako, Daviniću nije nepoznato da se zbog te navodne krivice lako može dogoditi i da potomci naših potomaka budu morali da plaćaju ceh, ne samo u milijardama dolara. I to samo zato što se na tim sudovima, i u svetskoj javnosti, nije dokumetovano i ubedljivo predočila ona prava istina koju, eto, zna i Davinić.

Ovde me meni sažaljenje. Pa, ministre Daviniću, o kakvim ti političkim tajnama pričaš!? Reč je o strašnoj nepravdi prema jednom celom narodu! Taman i da nije tvoj narod, nepravda je tolika da ne smeš ćutati. Kakav si ti to…

Penzija i fotelja

Nismo svi isti, kažem ja sebi samom. Pusti čoveka, otkud znaš kako su njega učili i vaspitavali. Ma, razumem ja da smo različiti – odgovorim sam sebi – ali kako može toliku nepravdu da propusti…

Da ja znam da je neki drugi ministar ukrao žvaku, a za to osuđen Davinić, borio bih se protiv te presude. Uostalom, kada bih odbio da svedočim u njegovu korist, Davinić bi sigurno bio ljut na mene i ne bi imao baš pohvalno mišljenje o meni kao čoveku.
Ne preteruj, nastavim razgovor sa samim sobom, nije dokazano da bi Davinićevo svedočenje i raskrinkavanje laži o srpskom narodu bilo dovoljno, ne samo u Hagu, da ispravi i spreči tu nepravdu…

Znam, odmah sam sebi odgovorim, ali bi pomoglo itekako. Podstaklo bi mnoge da progovore…

Ne, čovek mora da ima debele razloge kada neće da obelodani tako važnu istinu za jedan celi narod. Ministarska fotelja? Ma, daj! Pa, čovek je već u penziji, i dobro materijalno obezbeđen, Bogu hvala.

Izašao bi tada za sva vremena iz ministarskog kabineta, ali i ušao pravo u večnu istoriju srpskog naroda. Postao bi simbol novog čojstva i junaštva.

Onda se, verovatno, plaši da ne ostane bez penzije UN, nastavim sa odgonetanjem. Nisu to male pare…Ali, kako on može primati penziju kada ima platu kao ministar? Tu nešto ne štima. Možda mu penzija miruje dok ministruje, ko zna…

A možda je Davinić samo disciplinovan čovek pa neće da krši embargo na poverljive informacije koje je dobijao na uvid u UN? Prosto, drži datu reč, poput vatikanskih biskupa…

Kada bih znao da se Davinić samo plaši da ne ostane bez penzije ili plate, odmah bi predložio da se osnuje fond za njega. Ne treba žaliti pare, jer Srbi i Srbija se sada ne brane vojskom i oružjem, već pametnom i nesebičnom borbom za nacionalne i državne interese.

A prava istina o Račku, Markalama, Srebrenici…- itekako je takav interes. Važniji i veći od svakog ličnog.

Ali, ako treba Davinića obeštetiti dobrom penzijom - prvi sam za to. To je simbolična cena za tu njegovu pravu istinu koju bi obelodanio na osnovu poverljivih dokumenata i informacija sa pečatom UN.

Uostalom, neka kaže sam Davinić šta je to što bi ga privolilo da progovori. Naravno, on to neće reći. Već je izabrao ćutanje.

A kada dodje vreme kada on bude smeo da objavi te svoje memoare – biće svejedno.

Nije Sonja Prvoslav

E, kada bi Davinić bio odan pravoj istini, kao što je lažima i poluistinama o Srbima i Srbiji odana i privržena Sonja Biserko i njena nevladina družina.

Recimo, u isto vreme dok Davinić odbija da kaže pravu istinu o Srebrenici, Sonja i njeni zahtevaju od srpskog parlamenta da usvoji “Deklaraciju o Srebrenici”. Tim dokumentom bi se ozvaničilo priznanje da se učinio genocid nad bosanskim muslimanima, ravan nacističkom pogromu Jevreja!

Evo, uostalom, kako počinje Deklaracija koju su, izmedju ostalih poptpisali Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beogradski krug, JUKOM, Fond za humanitarno pravo, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava:

“U julu 2005. Godine navršava se deset godina od najvećeg zločina koji je obeležio ratove u bivšoj Jugoslaviji – genocida nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici. Masakr u Srebrenici, koji se sistematski sprovodio od 10. Do 19.jula 1995. godine, danas je dokumentovan i priznat. Pred haškim tribunalom do sada su za zločine u Srbrenici osuđeni general Radoslav Krstić i Dražen Erdemović. Na osnovu sopstvenih priznanja, general Krstić osuđen je za pomaganje i podsticanje genocida. Time je pojam genocida, po drugi put, uz nacistički pogrom Jevreja, neslavno uključen u istoriju Evrope.”

U popratnom pismu koje su potpisnici Deklaracije poslali Skupštini Srbije – i prosledili ga, takođe, Borisu Tadiću, Vojislavu Koštunici, ambasadama Amerike, EU, Kanade i Rusije, te kancelariji Saveta Evrope i delegaciji EU – stoji da bi “donošenjem te Deklaracije Skupština, ne samo legitimisala Srbiju kao demokratsku i odgovornu državu, nego i pokazala da ova zemlja i njena javnost osećaju moralnu odgovornost zbog sudbine žrtava srebreničkog masakra”.

Tako bi se, kažu potpisnici, “izrazila odlučnost da se užas organizovanog i masovnog ubijanja ljudi samo zbog njihovog identiteta, nikad više u istoriji ne ponovi”. A taj gest bi – poentiraju Sonja i njeni “uoči obeležavanja desetogodišnjice masakra nad bosanskim muslimanima, koji je počinila vojska RS, dobrineo saradnji sa susedima, pre svih Bosnom i Hercegovinom, i snažno preporučio Srbiju evropskim integracijama”.
E, moj Daviniću…

Žuri im se

Dakle, dok Davinić odbija da kaže pravu istinu i o Srebrenici, nevladini prevaspitači i usrećitelji srpskog naroda, eto, zahtevaju da Srbi i Srbija zvanično priznaju da su uradili isto ono što i Hitler Jevrejima.

Žuri im se uoči važnih presuda u Hagu. Valja stvoriti propagandnu atmosferu u kojoj je moguće lagati da još samo ostaci Miloševičeve klike ne žele priznati da su Srbi uradili bosanskim muslimanima isto ono što i Nemci jevrejskom narodu.

Takve propagandne laži bi dobro pomogle haškim sudovima, a i medijima koji će imati zadatak da svetu jave kako je pravda nad Srbima konačno izvršena.
E, moj Daviniću…

Hoću da vjerujem da Daviniću nije lako – kao čoveku. Gledati takvu i toliku nepravdu prema jednom celom narodu, a ćutati o dokumentovanoj istini koja tu nepravdu raskrinkava – ne tera baš san na oči.

Ali, uvek može gore, bar kada su Srbi u pitanju. Naime, verovao sam da će na Davinićev intervju biti mnogo reakcija. I to bučnih. Međutim, niko od aktera političke i intelektualne scene Srbije – nije se oglasio!
Ama baš niko! Neverovatno, zar ne…
Verovao sam, takođe, da će jednako biti oštrih reakcija i na Deklaraciju o Srebrenici. Ali, niko se nije oglasio! Ama baš niko!

Nema nade

Razmišljam: šta bi uradili u Americi, Engleskoj, Francuskoj ili Hrvatskoj, kada bi imali svog Davinića? Dakle, kada bi te zemlje i tamošnji narodi bili nepravedno optuženi i kažnjavani, a ministar odbrane rekao da zna pravu istinu o toj nepravdi ali ne smije da je objavi?

Nezamislivo! Jer, tamo ne samo da znaju šta im je nacionalni i državni interes, već im je to – svetinja. Otud je nemoguće da im se desi “Davinić”. A ni “Sonja”, takodje.
U Srbiji, nažalost, još ni iz daleka nema dogovora oko toga šta je sve to sada nacionalni i državni interes. O tome se ćuti.

O tome je čak sramota govoriti, jer jednom demokrati i reformisti ne priliči da govori o bilo čemu nacionalnom. Osim, kada se priznaje da se počinio genocid.
Lični i stranački interes je razbio političku scenu Srbije. I intelektualnu. Srbija je postala zbir brojnih feuda. Uglavnom – medjusobno zaraćenih.
Otud je moguć “Davinić”. I “Sonja”.