POLITIKA

Na braniku "Badinterove Srbije"

Pravnici Pentagona su priznali: da po njihovim merilima i još uvek važećem međunarodnom pravu nije bilo nikakve “agresije Srbije” u regionu. Hoće li Slobodan Milošević, u svojoj odbrani pred Haškim tribunalom, bar pokušati da ovo iskoristi? Hoće li Srbi i Srbija na kraju biti jedini za koje neće važiti stavovi Badinterove komisije?

Piše: Đuro Bilbija

	Konferencija za štampu Međunarodne komisije za Balkan: Pokušaj rušenja državnog integriteta Srbije

I u velikoj, belosvetskoj politici – zec ponekad iskoči iz grma u kojem prethodno ništa nije šuškalo. Retko, ali se dogodi. I najvećima i najmoćnijima. I onima koji su svojim interesima i uticajima obavili planetu čvršće nego zmije Laokona o njegove sinove.

Pravnici Pentagona – i to je taj nenadani “grm” iz kojeg je iskočio još neočekivaniji “zec” - prethodnih dana su priznali: da po njihovim merilima i još uvek važećem međunarodnom pravu od raspada bivše Jugoslavije do danas nije bilo nikakve “agresije Srbije” u regionu. Ni protiv Hrvatske. Ni protiv Bosne i Hercegovine. Ni na Kosovu i Metohiji. Još konkretnije: da na prostoru bivše Jugoslavije nije bilo ni jednog jedinog ratnog sukoba u kojem je Srbija učestvovala kao agresor.

Ni manje ni više. Visoki oficir Pravnog odeljenja Pentagona, koji je u svoje vreme bio glavni pravnik američkih trupa u Bosni, izjavio je da u pravnim aktima armije SAD, svih prethodnih godina, nikada nije bilo formulacije “agresija Srbije”. I pride, da ne bi bilo zabune, još precizirao: “Kod nas je rat u Bosni uvek kvalifikovan kao interni, unutrašnji međuetnički sukob”.

Ovo, dakako, znači: da se Amerikanci – i u Hrvatskoj, i u Bosni, i na Kosmetu – uopšte nisu ravnali ne samo prema međunarodnom pravu, već ni prema (pr)ocenama sopstvenih vojnih pravnika. Da su, sa sebi svojstvenom i potrebnom lakoćom i bezobzirnošću, zaobilazili i kršili i jedno i drugo. Da je američka ratna mašinerija redovno prvo gazila preko njih i njihovih zaključaka i upozorenja – ostalo je nejasno da li je među pentagonovskim pravnim ekspertima bilo protivljenja onome što je sledilo – pa tek potom po Srbima i izmišljenoj “agresiji Srbije”. Za Bila Klintona, Madlen Olbrajt, Veslija Klarka i Ričarda Holbruka, uprkos tome, dovoljno stvarnoj kao da je zaista bila najstvarnija.

Ostaje da se vidi: hoće li Slobodan Milošević, u svojoj odbrani pred Haškim tribunalom, bar pokušati da ovo iskoristi. Hoće li zatražiti da se u sudske spise uključe odgovarajuće pravne ekspertize Pentagona. Takođe: hoće li to – u ime Državne zajednice SCG, u sporu koji protiv nje vode Hrvatska i BiH – oficijelno zatražiti njen novi pravni zastupnik pred Međunarodnim sudom pravde profesor Radoslav Stojanović. Tim potezom bi i Milošević i SCG, u najmanju ruku, mogli mnogo dobiti. Jer, ako nije bilo “agresije Srbije” - mnogo teže će biti dokazati i postojanje “zajedničkog zločinačkog udruživanja”, a i ako bude dokazano – uopšte nije svejedno da li je ono još imalo i formu “agresije Srbije” protiv dve bivše jugoslovenske republike ili nije.

Bilo bi krajnje važno, ne samo za Miloševića i SCG, da oba haška suda zatraže od Pentagona i Bele kuće pominjane vojne pravne ekspertize. Čak i istorijski važno. Da bi procesi i konačne presude - i pred Tribunalom i pred Međunarodnim sudom pravde – bili zasnovani na svim relevantnim faktima. Ali, što je takođe od izuzetne važnosti: da bi postalo konačno jasno – hoće li Srbi i Srbija, s obzirom da svih poslednjih godina izgleda da hoće, na kraju ostati jedini za koje neće važiti ni stavovi i preporuke čuvene Badinterove komisije. U suštini: hoće li se dogoditi da ti stavovi i preporuke – ne obazirući se na neprikosnovenost državnih granica - prvo srpski etnički prostor izdele između tri države, a da sada, “na kraju balade”, ne budu nikakav adut Beograda u grčevitim nastojanjima Srbije da u svom sastavu zadrži Kosovo i Metohiju. Hoće li interesni cinizam “međunarodne zajednice”, zapravo Vašingtona i Brisela, ići dotle da silu prava svedu na pravo sile i da celom svetu prodemonstriraju da jedino za Srbe i Srbiju ne važe nikakvo pravo i nikakva pravila. Da se samo od njih može uzimati i na mostu i na ćupriji. Čak i od “demokratske Srbije” i Zapadu više nego naklonjenog zvaničnog Beograda. Kao da su Gerhard Šreder, Toni Bler, Žak Širak i Džordž Buš – čega se pred smrt otvoreno pribojavao Zoran Đinđić – baštinici famozne Titove formule: slaba Srbija, jaka Jugoslavija (čitaj: jaka regionalna stabilnost, obezbeđeni trajni interesi i SAD i germanskog bloka, zadovoljeni i zadovoljni Hrvati, bosanski muslimani, Albanija i Šiptari).

Hoće li Srbija odoleti pred sve brojnijim i sve silovitijim pritiscima i ucenama moćnih lobističkih centara koji grme: odrecite se Kosova ako želite u Evropu i Evropsku uniju? Pred iznuđenom, razbojnički nametanom “dobrovoljnošću” koja bi definitivno pogazila i stavove Badinterove balkanske “pravde” i samo potvrdila: da za Srbe ne važi ni ono što važi za sve ostale i da je sudbina tzv. Zapadnog Balkana u rukama onih koji su uvereni da je za region i Evropu dobro da Šiptari dobiju sve a Srbi – ništa.
Ovo – hoće li – utoliko je važnije i presudnije što se treba bojati da ti centri govore ono što im “šapuću” vlade nekih vodećih zapadnih država jer same ne žele da prerane progovore vlastitim glasom i da izađu na glavni teren u svojim državnim dresovima. Hoće li, dakle, Srbiji biti do kraja i bez ikakvih međunarodnih skrupula nametano Holbrukovo “ili Kosovo ili Evropa”? Hoće li “međunarodna zajednica” - uprkos tome što je sačuvala najmanje prirodne i najteže odbranjive avnojevske granice BiH, a secesionizam makedonskih Šiptara zaustavila u tranšejama Ohridskog sporazuma – imati obraza da krene u konačno razbijanje SCG i Srbije? Hoće li, u krajnjem, sama Srbija morati da poklekne, da pristane – da ne bi izgubila mnogo više i još godinama držana na optuženičkoj klupi i morala da plaća (što bi rekao Oskar Davičo) i ono što nije sama popila niti razbila – da samo njene granice i samo njena teritorija budu bez ikakve zaštite i moneta za potkusurivanja?

Pravo je pitanje – možda i pitanje svih pitanja za oficijelni Beograd u ovom trenutku – hoće li on i srpska politička elita imati petlje da kažu sudbonosno “ne, Badinterova Srbija je poslednja linija odbrane” i dovoljno državne i nacionalne volje da se brane i odbrane? A da će ih terati da kažu “da” - teraće, nema sumnje. Da će ih ucenjivati – ucenjivaće zasigurno, i javno i, još više, zakulisno. Da će ih ubeđivati da je to “da” za srpsko dobro i da oni bolje od Srba znaju šta je za njih dobro – ubeđivaće, kao da rade za Orvelovo “ministarstvo sreće”. I, imaće na svojoj strani i Gorana Svilanovića i svu silesiju “nevladinih” organizacija koje sami radi takvog asistiranja i finansiraju.
Ohrabrujuće je što je lider Radikala, Toma Nikolić, kolegama u Skupštini Srbije saopštio da mu je premijer Vojislav Koštunica “tvrdo obećao da nikada ne samo on, nego i nijedan drugi državni funkcioner neće potpisati ništa što se tiče Kosova i Metohije, a što bi značilo promenu granica i nezavisnost Kosova”. Utoliko pre što je sam Koštunica, istupajući na bukureštanskom samitu šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, za Kosmet zatražio rešenje sa jednom vrstom proširene autonomije koje ne bi menjalo postojeće državne granice. Samo, kad dođe stani-pani, kad “zapadni partneri” pritisnu, počnu da lome i cede, da iznuđuju “poslednji proevropski kompromis”, koji će značiti faktičku kapitulaciju – ko će se isprsiti, ko će žrtvovati lične pozicije u Berlinu, Londonu, Parizu, Briselu i Vašingtonu, pokroviteljstvo i apanaže, ko će stati na branik “Badinterove Srbije” i njene teritorijalne celovitosti? Neće li i mnogi od onih koji se zaklinju da se i na njih i na njihove stranke može računati – naprečac početi da tvrde da je Evropa važnija i najvažnija, da Kosmet ne vredi gubljenja mesta u porodici civilizovanih naroda, da treba između dva zla izabrati manje, da ćemo, uostalom, ionako uskoro svi biti u Evropskoj uniji sa sve prozračnijim međudržavnim granicama?
Ne treba se zavaravati da hoće, a da neki neće pohrliti u ovaj “hor bečkih dečaka”. Isto tako: da će oni biti više po volji Zapada i demokrate, a pobornici “Badinterove Srbije” - konzervativci, sumnjivi velikosrbi i antievropejci. Istorija Srbije ipak neće oprostiti nikome ko za nju ne stane na tu poslednju crtu.

Veliki Francuz Klemanso bio je u pravu kada je upozoravao: “Zemlja koja stalno ide na ustupke i kompromise na kraju prestaje da politički postoji”. U našem slučaju, avaj – možda i ne samo politički...