postmiloŠeviĆevskI mir

Strateški gubitnici

U Srbiji i u SCG su već četiri godine na vlasti „američki ljudi“ – u smislu i prihvatljive i nedopustive zavisnosti od SAD i Evropske unije i okrenutosti faktički isključivo prema njima - pa je pravo pitanje: zašto proćerdavamo šanse i istorijsko vreme i u postmiloševićevskom miru?

Piše: Đuro Bilbija

Naš prozapadno orijentisani svet teško da će Slobodanu Miloševiću ikada oprostiti što na vreme – dok se druga Jugoslavija tek raspadala - nije svoje komuniste preobukao u demokratske dresove, ili bar socijaldemokratske, a sam postao „američki čovek“. U ime tvrdog uverenja: da u tom slučaju ne bismo sami sebe skidali dogola i vezivali za put kojim je prethodnih godina prolazio parni valjak amerikanizacije i natoizacije, a sada duvaju – monsuni i uragani globalizacije. Pa i relativne uverenosti: da tada ni Sloba ne bi morao Ševeningen upoznavati iznutra i da svi zajedno ne bismo plaćali i ono što su drugi popili i razbili.

Vispreniji među srpskim „zapadnjacima“ se ne libe ni pretpostavki: da bismo bolje prošli i da bi nam dalja sudbina bila drukčija i lepša - samo da je Milošević bio dovoljno dalekovid i dovoljno Srbin i patriota da Ujka Samu ponudi pomorsku bazu u Boki Kotorskoj, kopnenu na Kosovu – jer su ga i stari Rimljani i Austro-Ugarska s pravom smatrali strateškim ključem Balkana – i jedan vojni aerodrom. Možda i manje od ovoga. Štaviše, čak procenjuju da sa američkim kursom ne bismo prošli prosto bolje, već - mnogo bolje, pošto nam se ne bi dogodilo da od svojih saveznika u dva pobednička najveća rata u istoriji izgubimo treći – svetski hladni rat.

Većinu onih koji bi i sami rado bili „američki ljudi“ u Srbiji, ne muče previše pitanja i nedoumice tipa: zašto su Srbi – da li jedino zbog svojih vođa i nacionalnih osobina i slabosti – ispustili potencijale pobede i izgubili mir posle oba prva svetska rata? Ili: nije li im stvaranje Jugoslavije, koju Beogradu u dobroj meri baš saveznici, a protivnici u trećem svetskom ratu, nametnuše zarad obuzdavanja Nemačke, unapred predodredilo ulogu gubitnika i u hladnom ratu i u posthladnoratovskom miru? Ili: da li su NATO i Nemačka uopšte mogli proširiti svoje zone uticaja, a da bivša Jugoslavija ne bude nasilno rasturena i da baš niko pri tom ne odigra „srpsku ulogu“? Ulogu satanizovanih „loših momaka” koji su premali i preslabi da se od nje odbrane ...

Nema sumnje da bismo prošli bar manje loše da je sve svodivo na srpske mane i na zablude i greške sa Dedinja. Da nam Berlin, Beč i Vatikan sa kamatama ne vraćaju za oba prva svetska rata. Da Francuze i Britance sa Nemcima – pored ujedinjavanja Evrope – ne udruži i ambicija da se Rusija, uz pomoć Amerikanaca, za duže vreme, možda i zauvek, preko srpskih leđa izbaci sa Balkana. Ali, ostavimo po strani i prošlost i istorijska nagađanja šta bi bilo da je bilo ... Jer, i u Srbiji i u SCG su već četiri godine na vlasti „američki ljudi“ – u smislu i prihvatljive i nedopustive zavisnosti od SAD i Evropske unije i okrenutosti faktički isključivo prema njima - pa je pravo pitanje: zašto proćerdavamo šanse i istorijsko vreme i u postmiloševićevskom miru?

Gubimo li i dalje zato što SAD (još) nisu spremne da išta krupno daju ni „američkim ljudima“ u Beogradu? Što Vašingtonu ni oni, ni Srbi uopšte, unapred ne mogu biti dovoljno dobri, na dužu stazu pouzdani i dovoljno američki? Ili zato što se, kao i Milošević, ni naši „zapadnjaci“ ne drže baš striktno pravila igre koja diktiraju veliki?

Kad bi se pravile takve ankete među današnjim Srbima, sasvim je moguće da bi većina ispitivanih izjavila da „američkim ljudima“ smatra šefa diplomatije SCG Vuka Draškovića i ministra odbrane Prvoslava Davinića. Pored ostalog i zato što je prvi, Drašković, odmah po povratku u zemlju iz posete SAD, zatražio da se povuče tužba SRJ protiv NATO i da sa funkcije bude uklonjen tadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG Branko Krga zbog kojeg su Amerikanci u zadnji čas odložili već najavljeni dolazak svoje visoke vojne delegacije u Beograd. A drugi, Davinić, Pentagonu ponudio sve što je posle američkog bombardovanja 1999. preostalo od radarske stanice na Kopaoniku.

Naša javnost možda je većinski još uverenija: da ni Drašković ni Davinić ne bi mogli doći na svoje sadašnje funkcije, niti opstajati na njima, da nisu u ovoj ili onoj meri „američki ljudi”. U ovo veruju i proamerički i antiamerički orijentisani. Čak i oni koji znaju dovoljno da imaju kritički odnos prema činjenici da je Drašković, čestitajući Džordžu Bušu novu pobedu, izrazio nadu da će njegov drugi predsednički mandat doprineti daljem razvoju „strateškog partnerstva“ naše Državne zajednice u poluraspadanju i svemoćne Amerike. Kritički zato što misleći ljudi među našim zapadnjacima – čak ni u ime sopstvene orijentacije na SAD – teško da mogu izgubiti iz vida: da među Beogradom i Vašingtonom i dalje nema ni običnog partnerstva.

Međutim, još je možda indikativnije što se i socijalista Petar Škundrić, u neku ruku, našao među onima koji smatraju da je Miloševićeva fundamentalna greška što nije – bar taktički i po razumnim ustupcima - prešao među „američke ljude“. Ukazavši da je došlo vreme da se Amerikancima na određeno vreme, kao što su to nekada uradile Turska, Grčka i Španija, iznajmi „vojni prostor za izgradnju jedne ili više baza“. U državnom i nacionalnom interesu.

Nismo li, međutim, možda i sa Draškovićevim držanjem i sa ponudama sličnim Davinićevoj možda ipak zakasnili? Ne bi li ipak u oficijelnom gardu oficijelnog Beograda nešto trebalo korigovati i uravnotežiti, bez srljanja protiv globalizaciono-američkih monsuna i uragana? Uostalom, da li je linija Drašković-Davinić uopšte dovoljna da Zapad makar počne gledati na Srbiju slično kao na pravoslavnu Grčku?

Bilo bi dobro da Bela kuća ne odbije Davinićevu pruženu ruku, pošto Srbi nisu ni katolici ni muslimani, a Srbija nema 30 ili 50 miliona stanovnika niti naftu, pa nema šta drugo krupno da položi na žrtvenik vašingtonskih bogova. Na žalost, nema nikakvih garancija da će tako i biti ili da će to biti dovoljno za išta krupno, pa i za „grčki status” za Srbiju. Jer, ni brojne dobrovoljne predaje Haškom tribunalu, kojima vlada Vojislava Koštunice poslednjih nedelja forsirano kupuje ulaznicu za predsoblje Evropske unije i da nas veliki bar ostave na miru, moguće je da neće biti dovoljne da sačuvamo Kosovo i Metohiju u svom sastavu. Da sigurno hoće, ne bi Havijer Solana „gurao” kandidaturu bivšeg italijanskog premijera Đulijana Amata u fotelju iz koje će se krojiti „konačni status Kosova”, jer se radi o političaru za kojeg se zna da je, za razliku od šefa diplomatije svoje zemlje Finija, pristalica davanja nezavisnosti našoj južnoj pokrajini. Doduše, u formi mata u dva poteza.

Uostalom, da je pravoslavna Srbija već makar delimično za katoličko-protestantski Zapad ono što je Grčka – ne bi samo bivši američki ambasador u Beogradu, Vilijem Montgomeri, penzionerski neobavezujuće glagoljao kako je Haški tribunal „glavni faktor nestabilnosti“ i kako Milošević profitira od toga što je Karla del Ponte fatalno zamaglila razliku između vojničke i oficirske dužnosti i ratnih zločina. A njegov naslednik, Majkl Polt, ne bi imao zadatak da istovremeno - po službenoj dužnosti - surovo kliče: „Raspni ga“ i da Srbe ubeđuje kako im je jedini put u EU i budućnost – preko Haga.

Naši „američki ljudi“ – da bi ih veliki i moćni shvatali ozbiljnije – morali bi se sami mnogo doslednije pridržavati onoga što govore o „tri glave“ (SAD, EU, Rusija) u spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje. Manje ostavljati vašingtonske, londonske, berlinske i Solanine tragove. I mnogo ređe, još bolje – nikako, tražiti političku potporu i arbitražu iz inostranstva za domaće političke sporove.

Niko ne ceni slabe i one koje drži u šaci, niti je spreman da sa njima ozbiljno pregovara. Pogotovo kad još, primera radi, jedni (Tibor Varadi, Zoran Stojković...) iz Beograda tvrde da je haški ishod tužbe SRJ protiv NATO naš „veliki proboj“, a drugi (Drašković) da se takav uspeh mora primiti „sa rezervom“ i da bi mnogo pametnije i korisnije bilo da je ta tužba bila povučena.

„Američki ljudi“ u našem državnom vrhu – da bi išta krupno uradili – moraće konačno početi da svoj amerikanizam naplaćuju i u korist države. Samo, oni će za to biti nespremni, a i premali i preslabi - i pred Bušom, i pred Šrederom, i pred Solanom - ne nađu li ništa za oponašanje kod velikog jevrejskog religioznog mislioca Majmonida, koji bi lični lekar moćnog sultana Saladina, a ipak izabra da živi,umesto u njegovom dvorcu ili u poklonjenoj palati, sa svojim narodom u kairskom getu Fostat ...