Vojni obveznici

Regrutsko kolo

U 2003. godini pedeset hiljada naših mladića koji žive i rade u inostranstvu odreklo se državljanstva SCG zbog vojne obaveze. Rešenje problema po principu švajcarskog modela; etapno oduživanje duga državi. Amnestija ne znači i oslobađanje. Pre ozbiljne rasprave o otkupu vojnog roka moramo znati koje smo države građani – danas, sutra i za deset godina?

Piše: Brankica Ristić

Aleksandar Adaković i Nenad Ristić, vojni obveznici Vojske SCG na privremenom radu u Nemačkoj, poverovali su javnom obećanju ministra vojske Prvoslava Davinića, datom uoči Nove 2005, da regruti koji borave u inostranstvu, a nisu regulisali vojnu obavezu, mogu slobodno da dođu u Srbiju i Crnu Goru, odnosno da neće biti uhapšeni. Međutim, Nenadu i Aleksandru se upravo to desilo - uhapšeni su čim su kročili u Srbiju.

Jedan od najvećih problema za naše mladiće rođene u inostranstvu, i one koji su tamo na studijama ili na privremenom radu, jeste vojna obaveza. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, koje iseljenike s matičnim državljanstvom oslobađaju te dužnosti ili im omogućavaju otkup - naša zemlja još kategorično zahteva služenje vojnog roka. Zakonom o Vojsci, koji je sada na snazi, predviđeno je da mladići na odsluženje vojnog roka budu upućeni najkasnije s navršenih 27 godina. Državljanima Srbije i Crne Gore, koji po raznim osnovama žive i rade u belom svetu, od kraja 2001. je omogućeno da vojni rok služe i sa 35 godina. Zakonom je, naime, predviđeno da regrutu, od trenutka kad napuni 27 godina pa sve do 35, diplomatsko-konzularno predstavništvo (DKP) može produžiti boravak, ali isključivo, po prethodno pribavljenoj saglasnosti načelnika Generalštaba VSCG!

Ministarstvo za dijasporu Srbije je predložilo prošle godine da državljani SCG koji žive u inostranstvu budu oslobođeni služenja vojne obaveze. Mogućnost da umesto puškom dug zemlji oduže evrima, odnosno da otkupe vojni rok, svidela se i Ministarstvu odbrane, a mora da i Ministarstvu finansija, ali nije naišla na odobravanje javnosti i stručnjaka iz Srbije, jer bi, po njihovoj logici, tako u vojsku išla samo sirotinja.
Međutim, dok država ne nađe zakonski okvir za ovu kategorija regruta, glavni problem je taj što se mladići, da bi se rešili ove obaveze, odriču državljanstva. Takvih je u 2003. godini prema, izjavi Aleksanda Čotrića iz Ministarstva za dijasporu, bilo oko 50.000. Mnogi ne znaju da se čak i tada, prihvatanjem novog državljanstva, ne isključuje obaveza služenja vojske u SCG. Zbog toga se brojni mladići vode u “knjizi hvatanja”, pa su, kad odluče da dođu u zavičaj, hapšenja na granici česta. Mnogi zbog toga odustaju od poseta otadžbini, a time se i veza sa maticom gasi.

S druge strane, mladići iz inostranstva, pa čak i oni koji iz patriotizma žele da služe vojsku, odsutaju od ove ideje, jer u velikoj većini slučajeva ostaju bez posla. Nema ovde teorije zavere već čiste statistike, jer je problem nedostatka radnih mesta globalan. Recimo, u Nemačkoj, prema podacima vlade, ima oko 5,2 miliona nezaposlenih, a nezvanično, pominje se i sedam miliona. To znači da gubitak posla znači gubitak egzistencije za naše momke, jer je malo verovatno da će po povratku iz vojske stranca čekati radno mesto. Razlog odsustvovanja s posla za zapadnog poslodavca ne igra nikakvu ulogu.

Dejan Milenković iz Komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da u inostranstvu žive dve kategorije naših regruta: deca gastarbajtera, koji su iz zemlje otišli šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, i onih koji su otišli devedesetih, uglavnom zbog rata i siromaštva. Ti mladići uveliko su stasali za vojsku i mnogi od njih ne znaju šta da rade i kako da postupe.
- Problem mora da se reši, mada rešenja treba obazrivo da se traži, da se ne naruši jedinstvo svih građana. Ukoliko bi se, na primer, prihvatio predlog o otkupu vojne obaveze, to bi se, po našem mišljenju, moralo odnositi isključivo na regrute koji žive i rade u inostranstvu. To je neophodno tako precizirati da bi se kod nas eliminisale moguće zloupotrebe - kaže Milenković.

Drugu mogućnost u JUKOM-u vide u primeni švajcarskog modela služenja vojnog roka, što podrazumeva etapno ispunjenje vojne obaveze. Regrut bi, na primer, u kasarni prošao dvomesečnu vojnu obuku, a zatim bi se vratio na posao i narednih godina bi na vojnim vežbama na dodatnoj obuci bio po nedelju-dve.

Predlozi kako odužiti dug otadžbini, koji dolaze mahom od vojnih stručnjaka, a koji su protiv bilo kakvog otkupa vojnog roka, smatraju da vojne obaveze treba osloboditi samo momke koji imaju dvojno državljanstvo, i ukoliko su vojni rok odslužili u državi u kojoj žive. Svi drugi bi, prema njima, morali da prođu kroz neki vid vojne obaveze. Ne bi morali da dolaze ovde, već bi u ispunjenju ove obaveze mogla da pomogne – crkva. Crkva bi ove momke mogla da angažuje u raznim humanitarnim misijama. Ko ne želi angažman preko crkve, bez obzira na veroispovest, mogao bi, predlažu ovi stručnjaci, biti angažovan preko Crvenog krsta i u slobodno vreme odužiti dug otadžbini.

Ova ideja se, na primer, ni malo nije dopala našim ino-regrutima, jer kako neki od njih kažu ”na Zapadu se radi, pa je zato godišnji odmor, ili slobodan dan pravi praznik”. Dodatni problem je i taj što je, posle ukidanja vojnih sudova, sva nadležnost prešla na okružne sudove, koji, opet, još “nisu uspeli u potpunosti” da arhiviraju dužnika vojnih obveznika. Zbog toga je broju onih koji se nisu odazvali vojnom pozivu, čime su počinili krivično delo prema našem zakonu, zbog koga mogu da odleže i robiju od pet do 15 godina, zasad nepoznat.

Ni Zakon o amnestiji, donet po hitnom postupku na vanrednoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije 12. februara 2001, nije do kraja rešio problem. Amnestija obuhvata oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude za sve vojne obveznike koji su došli u takvu situaciju zbog neodazivanja pozivu za služenje vojnog roka. Amnestija, međutim, ne znači i oslobađanje od vojne obaveze.

Zakonom o amnestiji, amnestirana su lica koja su do 7. oktobra 2000. učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila takvo krivično delo. To znači da su svi vojni obveznici, pa i oni koji su amnestirani u smislu krivične odgovornosti, obavezni da poštuju proceduru za odlaganje služenja vojnog roka podnošenjem takvog zahteva najbližem DKP u zemlji u kojoj žive. Prema nekim nevladinim organizacijama i nesigurnim podacima, do 2000. se spekulisalo da je u pitanju od 23 do 27 hiljada maldića osuđenih zbog neodazivanja vojnom pozivu.

Inicijativa za alternativno služenja vojnog roka za državljane SCG koji žive u dijaspori, to jest otkup vojnog roka, pak, s druge strane, s obzirom da regruti koji su trenutno u vojsci SCG nemaju sva tri obroka, mogla bi da materijalno okrepi našu vojsku, što bi po nekima bio patriotizam veći nego nošenje puške.

Međutim, da bi se o ovoj ideji, u zemlji kakva je Srbija, ozbiljno raspravljalo, advokat i bivši sudija vojnog suda Đorđe Dozet kaže, da gledano u praktičnom smislu, postoji nekoliko preduslova. Jedan je i da moramo znati koje smo države građani – danas, sutra i za deset godina. Ideja otkupa vojnog roka nije izvorno naša, kaže on, ali zbog manjka primera u svetu nismo u mogućnosti da koristimo tuđa iskustva. U nekom obliku, takva rešenja čak i postoji na Kubi, u Turskoj, ali samo za vojne obveznike koji žive u inostranstvu duže od tri godine. U našem okruženju, među zemljama u tranziciji – Sloveniji, Hrvatskoj, Rumuniji..., takvih ideja je bilo i ima ih, ali dalje od toga se nije išlo.
- Nakaradna je praksa da dozvolu boravka u stranoj zemlji, čak i za one koji su rođeni u inostranstvu, u smislu odredbe čl. 321 i 322 Zakona o VJ, daje Generalštab. Ovu dozvolu je, u principu, bilo nemoguće dobiti, pa se na optuženičkoj klupi našlo mnogo vojnih obveznika, koji nisu regulisali obavezu služenja vojnog roka, a svaka kazna tera čoveka da se odrekne matice i dobije strano državljanstvo – kaže Dozet.

Prema njemu, ukoliko bi ova ideja i zaživela, trebala bi da se tretira kao pravilo, a ne kao izuzetak. On, naime, smatra da bi uvođenjem profesionalne vojske, za koju u ovom trenutku nedostaju sredstva u budžetu, finansirali regruti, jer bi im to bila zakonska obaveza (naravno da je pitanje sume i načina plaćanja podložno raspravi i zavisno od socijalno-ekonomske snage pojedinca). Oni, pak, i koji nisu u stanju ili ne žele da učešćem u finansiranju vojske regulišu vojnu obavezu, pojedinačnim zahtevima bi ulazili u profesionalni sastav i za to bili plaćeni.
- Računica je prosta – ako je godišnji kontingent regruta oko 32.000 i ako je cena otkupa prosečno 1.000 evra, godišnje bi se ostvarila suma od 32.000.000 evra, što predstavlja više od 16.000 sadašnjih prosečnih godišnjih plata vojnika po ugovoru u Vojsci SCG. Osim što se omogućuje sigurno finansiranje 16.000 radnih mesta, ostavlja se mogućnost da ostatak mlade populacije svoje potencijale ostvaruje na drugim poljima i na taj način doprinosi razvoju društva – razmišlja Dozet.

Dozet, međutim veruje da dokle god se smanjuju aktivna vojska, a ne smanjuje broj vojnika, to jest, godišnji kontigent, nema rasprave o otkupu vojnog roka.
- Sva obećanja padaju u vodi pred zakonom. Što znači da se protiv nekog ko je u inostranstvu, a dobio je vojni poziv i nije se odazvao, vodi krivični postupak. Naravno, ukoliko obećanja ministara nisu jača od zakona. Po zakonu, sva komunikacija vojnih obveznika u inostranstvu idu preko diplomatsko-konzularnih predstavništava i vojnih odseka. Ali problem je što ta linija već bezmalo 15 godina ne funkcioniše. Iz prakse znam da i kad u DKP i stigne poziv, oni neće ni da ga da pipnu – tvrdi Dozet.

S druge strane, Miodrag Božović, šef sektora za statistička pitanja i pomoćnik ministra za dijasporu, kaže da ideja o otkupu nije mrtva i da će tokom marta na ovu temu biti organizovan okrugli sto.
- Tačno je da smo inicirali promenu Zakona o vojsci kao bi se omogućilo da ljudi koji žive preko mogu svoj dug zemlji da oduže i na drugi način, a da se zbog duga ne odriču državljanstva. U razgovorima našeg ministarstva i ministra odbrane dogovoreno je da se suspenduje krivična potera za onima koji se nisu odazvali vojnom pozivu, a žive, rade ili studiraju u inostranstvu. Naš modalitet predviđa da se vojni rok ili otkupi ili da se oduži u vidu kratkih vojnih vežbi u mestu boravka regruta. Procena je da kompletna naša dijaspora broji od tri do četiri milona ljudi, što će se sigurnije znati kad se napravi popis u dijaspori. Zakon o državljanstvu stupio je na snagu 27. februara 2005. i ako bi se taj zakon o vojsci regulisao, mi onda ne bismo gubili državljane - kaže on.

U međuvremenu, u znak protesta zbog hapšenja Aleksandra i Nenada, grupa mladića se pismom obratila vojnom ministru. Između ostalog, oni su ministru Daviniću, ali i Srbiji, poručili : “Odlučili smo da ne podnosimo nikakve molbe u vezi sa odlaganjem vojnog roka našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Ukoliko se Vi, ispred države koju predstavljate, odričete svih nas, nama ne preostaje ništa drugo nego da se i mi odreknemo Vas i države, ali samo kao političkog aparata, jer će svima nama Srbija ostati domovina u srcu, a to ni Vi, ni Generalštab, niti bilo ko drugi ne može da promeni.”