|
Mihajlo Pupin, još jedan srpski genije
Idvorski za sva vremena
Pupin je slika ostvarenja “američkog sna”.
U SAD je došao brodom, grejući se o brodski dimnjak. Radio
je kao farmer, moler, utovarivač uglja. Ostalo je istorija...
Piše: Peđa Radosavljević
Dvanaestog marta navršilo se sedamdeset godina od smrti velikana
srpske nauke Mihajla Idvorskog Pupina. Pupin je rođen 1854.
godine u Idvoru, malom banatskom mestu. Preminuo je u prekookeanskoj
Americi 1935. godine.
Najbogatiji čovek na svetu, guru Bil Gejts, guru informatike,
svojevremeno o Pupinu kazao je sledeće: “Informatička revolucija
u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića
Mihajla Pupina.” Pupin je svojim pronalascima unapredio električno
prenošenje putem kablova postavljenih ispod mora. Gotovo nepoznato
je da je idvorski mališan zaljubljen u nauku, kasnije veliki
naučnik, ujedno i osnivač NAC-e, preteče američke svemirske
agencije poznate pod imenom NASA. Najveća imena svetske nauke
njegovo ime izgovaraju sa posebnim pijetetom, kao mantru.
Uprkos svemu, u Srbiji, nažalost, ne postoji spomenik ovom
gorostasu nauke, kojim se, po svoj prilici, više ponose Amerikanci
nego mi, Srbi.
Život Mihajla Pupina idealna je slika ostvarenja “američkog
sna”. Sve je počelo, pomalo, naizgled nadrealno. Pupinova
majka Olimpijada usnila je san u kojem joj se ukazao Sveti
Sava. Tom prilikom, svetac ju je posavetovao da ne brani malom
Mihajlu da pođe u svet za znanjem, kada za to dođe vreme.
A da snovi nisu puke uobrazilje uma, uveravaju nas Pupinova
otkrića o kojima je kao dečak sanjao, a koja je kao zreo naučnik
i dokazao. “Sanjaj te velike snove i kada se oni ne ostvaruju”,
jedna je od deviza uspešnih ljudi. Pupin je sanjao. I dosanjao.
Kada je iz Praga krenuo za SAD, prodao je svu ionako skromnu
imovinu da bi imao novac za put. Putovao je brodom. Svoje
telo koje je bilo izloženo hladnoći, grejao je tako što se
pribijao uz brodski dimnjak. Po dolasku u SAD radio je na
farmi, zatim kao utovarivač uglja i kao moler. A uveče...
E, to je bilo vreme kada je nagnut nad knjigom sanjao otvorenih
očiju.
Period između 1874. i 1875. mladi Pupin proveo je u velikoj
nemaštini. Međutim, nalazio je vreme za boravak u njujorškoj
biblioteci “Cuper Union”. Znanjem engleskog jezika ovladao
je dok je boravio na farmi, za taj uspeh pobrinula se farmerova
ćerka koja ga je sistematski poučavala. Sve mu je to omogućilo
da diplomira na Kolumbija koledžu sa najvišim ocenama, kako
iz prirodnih, tako i iz društvenih nauka.
Mnogo toga nezamislivo je bez Pupina. Spomenimo samo da bez
Pupinovih induktorskih kalemova bezvazdušni provodnici ne
bi mogli da omoguće telefonski saobraćaj. Nije to sve. Poznato
je da je Rentgen otkrio iks zrake, dok je Pupinu pošlo za
rukom da napravi prvu rendgen sliku u SAD, skrativši vreme
izlaganja pacijenta iks zracima do dvanaest puta! Do tada
su pacijenti bili izloženi ovim zracima čitav sat, a posle
Pupinovog rešenja, ceo postupak završavao se za svega nekoliko
sekundi.
Sve je ovo dobro poznato Amerikancima. Njujorčani su sa oduševljenjem
prolazili svojim gradom iz koga su bili uklonjeni golemi telefonski
kablovi koji su omogućavali telefonski saobraćaj. I ne samo
u Njujorku, oni više nisu bili potrebni na čitavoj teritoriji
SAD. Kada je ovaj Pupinov izum prenet u Evropu, nastupila
je takozvana pupinizacija telefonskog i telegrafskog saobraćaja.
Mihajlo Idvorski Pupin bio je veliki patriota. Razume se
da je njegov nacionalizam bio zdrav i da nije imao nikakve
veze sa šovinizmom bilo koje vrste. Pupinova figura u SAD
predstavljala je žarište oko koga se okupljala ondašnja srpska
dijaspora. S obzirom na to da je uživao izuzetan ugled i da
je bio lični prijatelj sa tadašnjim predsednikom SAD Vudrouom
Vilsonom, Pupin je i te kako radio za srpsku stvar. Upozoravao
je američkog predsednika da Austrija ima nameru da izbije
na Egejsko more, time i na Sredozemlje. Pupinu je bilo jasno
šta će se dogoditi sa Srbijom ako je Austrija zauzme. Takođe,
Pupin je svojim vezama pomagao da se odluke sa Londonske i
Pariske konferencije donose u skladu sa srpskim interesima.
Mudro, pametno i što je vrlo važno, Pupin je sa autoritetom
lobirao za Srbe.
Nikolaj Velimirović u svojim delima opisao je Pupinovo prijateljstvo
sa Vudrouom Vilsonom. To je bio period kada se na vrhu Bele
kuće vijorila srpska zastava. I ne samo na Beloj kući, srpska
trobojka krasila je sve važnije ustanove u Americi. Bilo je
to u vreme nakon Prvog svetskog rata. A sve značajne novine
koje su izlazile u SAD objavile su govor predsednika Vilsona,
koji je tada, između ostalog, kazao: “U nedelju, dvadeset
i osmog ovog meseca, pada četvrta godišnjica od dana kada
je divni narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom
progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske
bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja
rešenog da ga uništi.”
Srbija je imala ovakvu reputaciju zahvaljujući vezama koje
je Idvorski imao sa američkim predsednicima kao što su Teodor
Ruzvelt, Herbert Huver, Voren Harding, Kelvin Kulidž, ali
i sa poslovnim ljudima poput Edisona, Karnegija, Simensa...
Pupin je bio ugledni član Republikanske stranke. Međutim,
republikansko ubeđenje u Americi nije mu smetalo da ima visoko
poštovanje za kraljevsko veličanstvo Karađorđevića.
Daleke 1917. godine američki predsednik Teodor Ruzvelt ovim
rečima čestitao je američkim Srbima proslavu Vidovdana: “Primite
moje najsrdačnije i najlepše želje za Srbiju na godišnjicu
velike Kosovske bitke. Želja mi je da vidim ‘veliku Srbiju’
koja će obuhvatiti sve južnoslovenske narode, i katolike i
pravoslavne koji žele oživeti staru slavu srpskog naroda.”
“Mihajlo Srbin” bio je Pupinov nadimak koji su mu dali bliski
prijatelji zbog njegovog patriotizma. Upravo takav, Pupin
je postao idol mnogih generacija mladih Amerikanaca.
Objavljivanjem svoje autobiografske knjige “Od pašnjaka do
naučenjaka”, koja mu je donela i prestižnu Pulicerovu nagradu,
životni put Idvorskog bio je san mnogih mladih talenata, koje
je Pupin nesebično pomagao na sve moguće načine. Brojni svetski
poznati naučnici sa ponosom govorili su o Pupinu i njegovom
uspehu u SAD. To su činili i njegovi studenti kojima je predavao
kao profesor elektrotehnike na Univerzitetu Kolumbija od 1901,
a to čine i današnji naučnici koji uče iz njegovog dela.
Tako je Vu Čijen Šijung, profesor Univerziteta Kolumbija,
svojevremeno pisala o ulozi Mihajla Idvorskog Pupina kada
je reč o popularisanju nauke u Americi. U severozapadnom delu
kampusa Kolumbujskog univerziteta postoji zgrada u kojoj se
od 1927. godine nalazi Odsek za fiziku. Reč je o čuvenoj laboratoriji
za fizičke nauke koja nosi ime “Pupin”. Prema pisanju profesorke
Šijung, Pupin je bogatstvo koje je stekao od svog rada i patenata
iskoristio kako bi doprineo porastu idealizma i američkoj
nauci.
Njegova želja je u potpunosti ispunjena, jer je laboratorija
“Pupin” iškolovala i stvorila generacije izuzetno uspešnih
naučnika. Fizičari sa Univerziteta Kolumbija dobili su sedam
Nobelovih nagrada za svoje eksperimente i teorijske postavke.
Važno je istaći da su petorica dobitnika “Pupinove medalje
za zasluge naciji”, nagrada se dodeljuje u SAD, kasnije proglašeni
i nobelovcima. Američka vlada je laboratoriju “Pupin” 1966.
godine proglasila za nacionalni istorijski spomenik. Razlog
je taj što je loboratorija od posebnog značaja za istoriju
SAD i njen razvoj.
Na našu sramotu, Pupin je tek pred kraj svog života proglašen
počasnim doktorom Beogradskog univerziteta. On, koji je toliko
voleo Srbiju, koju je čak i finansijski pomagao, bez ikakvih
zahteva da mu država išta vraća. Za čije interese je uložio
sav svoj autoritet? On, koji se svog srpstva u tuđini nikada
nije odricao, iako je, nekada, zbog njega i crveneo. Čak,
nije bio ni ljut na Srbiju. Pupin je bio velika, okeanska
riba u svetu nauke i intelekta, a ne žaba iz bunara. Znao
je on ono čemu nas uči Sveto pismo, a to je “da niko ne može
da bude prorok u svom mestu”.
Neki smatraju da je Pupin bio član masonske lože i da je
bio iniciran u najviši, trideset i drugi stepen masonske inicijacije.
Za to ne postoje neoborivi dokazi. Poznato je da je Pupin
držao do pravoslavnog hrišćanstva. Međutim, to ništa ne znači
kada se zna da je bilo i da verovatno još uvek ima masona
u Pravoslavnoj crkvi koji su nosioci visokih crkvenih činova.
Ono što se zna, to je da je Mihajlo Idvorski Pupin bio član
“Tvajlajt kluba”. Ovaj klub osnovao je 1870. godine britanski
filozof Herbert Spenser. U njega su kasnije ušli između ostalih
i pisac Artur Konan Dojl, predsednici SAD Kelvin Kulidž i
Teodor Ruzvelt, zatim poslovni ljudi poput Karnegija, bio
je tu i Mark Tven kao i Ralf Emerson. Mnogo toga može se još
napisati o Pupinu, i naravno, naučiti. Takođe, mora se i primetiti
da danas Srbiji nedostaju ljudi sa aurom poput Pupinove!
NIN
|
