DRŽAVA

Država koje nema

Može drugačije, svakako. Za početak Tadić i Koštunica bi morali da pokažu srpskom narodu da su toliko jake ličnosti da su u stanju da jedan drugog i hvale i kritikuju kada za to imaju opravdan povod. Time bi gradili državu na čijem su čelu. A koje nema jer u njoj egzistira mnogo država u državi.

Piše: Željko Vuković

Priča prva

U istom danu, 13. marta, u Zagrebu, na četiri različite lokacije, povređeno je šestoro građana Srbije: pet novinara i jedan sudija Vrhovnog suda. Oni nisu uspeli da izbegnu dobro organizovan i brutalno izveden “bratski zagrljaj”. Za razliku od ostalih, tog dana, lovljenih i napadnutih Srba: njihovih brojnih kolega koji su tog dana zajedno sa njima bili u glavnom gradu Hrvatske, plus onih koji su se zagrebačkim ulicama zatekli u vozilima sa registracijama iz Srbije.

Mogu da zamislim šta bi se desilo da je bila reč, recimo, o napadnutim i povređenim građanima Amerike, Engleske ili Francuske. Ma i Slovenije, jer ne znam ni za jednu državu koja ne bi žestoko reagovala, uzimajući u zaštitu svoje građane. Osim jedne, nažalost – naše. Da, država u Srba se nije ni oglasila povodom stradanja njihovih građana u Zagrebu. A morala je bar zbog napada na kombi u kojem su, osim sudija i advokata, bili i predstavnici Ministarstva pravde Srbije. Ne daj Bože da se sve to desilo građanima Hrvatske u Beogradu. Svetozar Marović bi, ubeđen sam, plačući molio za oprost svog prijatelja i političkog uzora Stjepana Mesića i njegov goloruki narod, zahtevao najstrožije kazne za napadače i ostavke svih odgovornih. Grmio bi i grcao i ministar vanjskih poslova u Srba. Verovatno bi se izvinuo i papi. Naravno, tada bi vrisnula i Evropska unija. Bio bi to dokaz da Srbi još nisu zreli da ih pripuste u ono što se kolokvijalno zove Evropom. Ali, pošto nije reč o Srbima, već Hrvatima – EU se nije oglasila. Dakle, reakcije na događaj u Zagrebu samo su još jedna potvrda nepisanog ali čvrstog pravila za Srbe: možete u Evropu, pojedinačno, uglavnom preko Haga, ali bez države koja je u stanju da vas štiti.

Novi atentat
Priča druga

Dve godine od atentata na Zorana Đinđića bila je povod za nove zloupotrebe njegovog lika i dela. Samozvani prijatelji i sledbenici pokojnog premijera utrkivali su se ko će više da se okoristi. Vikali su kako upravo oni jedini imaju nasledno pravo da vode Srbe putem kojim ih je Đinđić vodio. Neki se, pri tome, nisu ni malo ustručavali da sve svoje – javnosti itekako poznate - grehe pripišu upravo Đinđiću u kojeg se kunu. Besramno su prali ruke prljajući svog navodno najboljeg prijatelja i saborca.
Opet, neki skloni idolopoklonstvu, dosetili su se da pokojnog premijera posmrtno, nakon dve godine, promovišu u fotografa. Organizovali su mu izložbu slika kao da je vrhunski umetnik, i to uprkos tome što je reč o fotografijama kakve krase svaku kućni i porodični album. Ne kažem da su to uradili iz nečasnih razloga, ali sigurno je da nisu baš puno razmišljali. Jer, da jesu, onda bi bez problema došli do zaključka da tako nešto nužno šteti upravo čoveku do kojeg im je i dalje tako i veoma stalo.
Zaista, da imamo državu, ona bi bar sada zaštitila Zorana Đinđića. Da prljavci više njime ne peru svoja nedela, da ga nemisleći sledbenici ne proglase pčelarom, filmskim rediteljom ili bravarom. Zorana Đinđića ubijaju po drugi put – što iz pokvarenjaštva, što iz nehata – a još se ne zna ni ko je to učinio prvi put. Nema države da ga bar mrtvog zaštiti. A gde nema države – nema ni morala.

Tadić i crkva
Priča treća

Predsednik Srbije Boris Tadić konačno je izustio nešto državnički hrabro i važno. Rekao je da je dobro i potrebno da Srpska pravoslavna crkva kaže šta misli o problemima sa kojima se suočava srpski narod i njegova nejaka država. Jer, crkva nije mimo naroda i društva. Naprotiv.

Naravno, kad o Srbima i Srbiji svaki dan mogu da popuju Nataša Kandić i ostale vedete nevladinih organizacija, zašto ne bi crkva kojoj Srbi duguju to što su opstali i preživeli proteklih devet vekova. Bar zbog toga jer ih je štitila i zamenjivala im državu u vekovima ropstva pod Osmanlijama. Očekivano, Tadić se našao na udaru. Maltene, kao da zagovara teokratiju. Napali su ga oni isti koji napadaju sve institucije koje štite srpski narod i koje razumeju kolika je nevolja što mu je država – nedržava.
Tadića nisu u odbranu uzeli ni oni koji jednako misle da crkva treba da se pita. Jedni kažu – nećemo, jer bi se pomislilo da smo “tadićevci”. Drugi vele – to mu je jedini pametan potez do sada, pa ne bi da ispadne da podržavamo njegovu politiku. I tako dalje. Uvrežilo se u Srba – ili si skroz crn, ili sasvim beo. Nema ništa između. Navijaju nekritično, umesto da procenjuju i vrednuju. Važnije im ko je rekao ili učinio, nego šta je izjavljeno ili urađeno.

Političkom neistomišljeniku se ništa ne priznaje, taman kada bi iz Dunava spasio autobus đaka. Opet, istomišljeniku se sve oprašta, taman da je isti autobus gurnuo u vodu. Tadića je trebalo podržati. Jednako kao što ga treba kritikovati za neke druge poteze. Jedino tako Srbi mogu pomoći sebi, a istovremeno i Tadiću da što više pomogne svom narodu. Naravno, ne samo Tadiću, već i svim ostalim kojima se posrećilo da imaju i najmanji komad vlasti u Srbiji i nad Srbima.
Recimo, Koštuničina vlada je uspela da na najbolji mogući način počne ozbiljno i valjano rešavati problem takozvanih haških obaveza. Umesto hapšenja, optuženi se sami predaju, i time uskraćuju mnoge muke i sebi i svom narodu. Ali, Koštuničini politički protivnici i neistomišljenici ne vide u tome ništa vredno pohvale. Naprotiv, taj povod za hvalu koriste za napade na njega što to nije uradio ranije.
Može drugačije, svakako. Za početak Tadić i Koštunica bi morali da pokažu srpskom narodu da su toliko jake ličnosti da su u stanju da jedan drugog i hvale i kritikuju kada za to imaju opravdan povod. Time bi gradili državu na čijem su čelu. A koje nema jer u njoj egzistira mnogo država u državi.

Licemerje
Priča četvrta

Soren Jesen Petersen je teško podneo odlazak u Hag svog, kako sam reče, odličnog prijatelja, Ramuša Haradinaja. Danac ne sumnja u Haradinajevu nevinost, iako je dokaze za njegovu krivicu on sam ispisao u svojoj autobiografskoj knjizi. Petersen je uveren, takođe, da će njegov prijatelj ubrzo da mu se vrati u zagrljaj, kako bi zajedno i do kraja mandata radili za dobro Albanaca. I, podrazumeva se - na štetu kosmetskih Srba.

Gotovo istog časa kada je Petersen upoznao svetsku javnost da je Haradinaj njegov prijatelj i da je nevin, Karlin pomoćnik Najs je, na suđenju Slobodanu Miloševiću, rekao da svedočenje Nemca, OEBS-ovog posmatrača na Kosmetu, nije valjano za sud, jer je poznato da je svedok prijateljovao sa haškim optuženikom generalom Sretenom Lukićem. Stvarno, kada je reč o odnosu prema Srbima onih koji predstavljaju takozvanu “međunarodnu zajednicu” - licemerju nikad kraja.

Nema važnije evro-atlanske face koja nije zabrinuto primetila da Srbi haške optuženike ispraćaju kao nacionalne heroje. Po njima, to je dokaz da je srpski narod i dalje bolestan i nesposoban da se “integriše” u moderan svet. A to što su Petersen i kosmetski Albanci ispratili Haradinaja kao heroja – nije im bio nikakav dokaz ni za šta. Isti ispraćaji su priređivani u Zagrebu i Sarajevu, ali i tada to nikom nije smetalo niti bilo suspektno.

Razumem da licemerne gospodare naše sudbine ne možemo sprečiti da nas ponižavaju i da nam čine nepravdu.

Ali, zašto ne možemo da im bar kažemo da znamo šta nam rade, da ne misle da smo izgubili svako samopoštovanje i svaki osećaj za pravdu? Pa, kako, kad nemamo državu čiji je to zadatak! Niti one koji shvataju da se država gradi time što brani i čuva samopoštovanje svog naroda i svojih građana.

TRTRT
Priča peta

Posle 5.oktobra demokratski pobednici su se zavadili. Slabija strana, ona Koštuničina, napustila vlast kada se suočila sa istinom da je više i nema. Polako se vratio jednopartijski sistem. Doduše, medijski prikrivan, ali nedovoljno da se ne bi videlo da je Demokratska stranka nasledila Savez komunista. Posle pogibije premijera Zorana Đinđića – počeo je raspad i tog jednopartijskog sistema. Sada imamo – feudalni! Koalicija na vlasti izdelila je Srbiju na stranačke feude. Do preduzeća.
Za direktora JAT-a, recimo, nije biran sposoban čovek, kao što je to normalno u svakoj iole uređenoj državi. Jer, JAT je, kada su se delili feudalni posedi, pripao Srpskom pokretu obnove. I taman da su Vuk i Danica odlučili da za direktora izaberu dojučerašnjeg portira ili kafe-kuharicu, niko im se ne bi suprostavio u koalicinoj vladi. Razumljivo, pošto bi u tom slučaju neko mogao da gurne nos i u njihovo feudalno imanje. Otud nepisani dogovor o nenapadanju i nemešanju.

Otud srpske pijace i radnje prepune jabuka iz uvoza, a naši seljaci ih uberu dovoljno da nahrane pola Evrope. Otud “šećerna afera” nikada nije dobila najavljeni sudski epilog. Otud smo ostali bez “Knjaza”…

Otud se država ne meša u svoj posao.
I otud je – nema.