ZaŠto deca Žrtve rata nemaju ljudska prava?

Za siroče rat još traje

Većina dece koju je tragični raspad SFRJ tokom devedesetih ostavio bez roditelja neće moći da dobije ratnu odštetu jer Srbija zvanično nikad nije ratovala. Za dete koje ne zna šta se desilo sa njegovim roditeljem borbe još nisu završene, kažu u Našoj Srbiji

Piše: Brankica Ristić

Nemi od straha, uništenih snova, zaboravljeni na vrelom asfaltu u koloni tuge sa Kosova... Stih devojčice iz Srbije kojoj je rat uzeo detinjstvo i oca potvrđuje davno izrečenu misao da političari vode rat, završe ga, potpišu mir, a da iza njih ostaju - tragedije. U Japanu je 637 ratne siročadi iz Drugog svetskog rata, šezdeset godina kasnije, tužilo japansku vladu tražeći odštetu od oko 275.000 dolara po osobi – zato što su ostali bez roditelja. Oni su u to vreme, u proseku, imali po oko tri godine, a osim para, traže i javno izvinjenje.

Da li kakva prava imaju deca čiji su roditelji poginuli boreći se za našu državu? Prema odgovorima dobijenim u Crvenom Krstu Srbije, sektoru za traženje ratne odštete, Centru za prava deteta i Unicefu – nikakva. Objašnjenje je prosto – Srbija zvanično nikad nije bila u ratu.

Posle ratova vođenih tokom devedesetih na prostoru SCG i Republike Srpske, prema nezvaničnim podacima (zvanični ne postoje), ostalo je 20.000 ratnih siročadi. Samo u Republici Srpskoj 12.000 dece ostalo je bez jednog, od čega 600 mališana bez oba roditelja. Hiljadu i trista dece sa Kosova i Metohije, čiji su roditelji kidnapovani, još ne znaju šta je sa njihovim očevima.

Međutim, ova deca, osim očite obespravljenosti, preživljenih trauma rata, izgubljenih domova i roditelja – zvanično, izgleda da i ne postoje. Načelnik odeljenja za brigu od deci u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja tvrdi da „u Srbiji nema ratne siročadi“ jer su „integrisana u sve sisteme zaštite kao i sva ostala deca“.
- Deca koja su tokom ratova stigla do nas smešatana su u hraniteljske porodice, kod rodbine i u domove ili centre za socijalni rad. Redovno smo obaveštavali zemlje odakle su deca došla. Neka su vraćena, a neka su dobila naše državljanstvo – objašnjavju u Ministarstvu.

Trenutno, prema istraživanjima Unicefa, u institucijama socijalne zaštite u Srbiji se nalazi oko 6.500 dece, od kojih oko dve hiljade bez roditeljskog staranja živi u domovima. Problemi u ovakvim institucijama su ogromni: loši materijalni uslovi i mali kapaciteti smeštaja, u kojima boravi i do 40 odsto više dece nego što je predviđeno. Nedostaju odgovarajući vaspitački kadar i stručnjaci iz oblasti dečije psihologije i pedagogije… Međutim, pravi podatak koliko je dece od ovog broja ostalo siročad zbog rata - ne postoji.

Jedina organizacija koja, faktički, vodi računa o ovoj deci je domaća nevladina organizacija Naša Srbija. Trenutno brine za oko 1.200 mališana sa ovakvom sudbinom. Novčana pomoć, na tromesečnom nivou, uglavnom pristiže od donatora iz inostarnstava. Osim para, u organizaciji znaju da je mnogo bitnija topla reč. Dete se za donatorsku pomoć odabira prema prioritetima, odnosno prema ugroženosti. Sve porodice kontaktiraju lično, razgovaraju sa decom, interesuju se o čemu razmišljaju. Ukratko, kako kažu, pravi se kompletna socijalno–ekonomska i zdravstvena slika cele porodice. Donator može da vidi detaljan dosije deteta koje pomaže, i shvati da je to stvarna životna priča. Porodicama je, s druge strane, tvrde oni, veoma bitno da imaju kontakt s donatorima jer tako stiču osećaj da neko misli o njima: „Dopisuju se, donatori dolaze i posećuju štićenike...“
- Veliki problem su porodice kidnapovanih i nestalih, pre svega sa Kosmeta. Ima slučajeva da porodica sa četvoro dece prima mesečno po tri hiljade dinara, jer je njihov član nestao i, jednostavno, nije proglašen mrtvim, tako da ne mogu da ostvare svoja prava – kažu u ovoj humanitarnoj organizaciji.

Jedini koji su donekle uspeli da ostvare neka prava su deca i porodice palih boraca, pripadnika vojske i policije, sa mesečnim primanjima po detetu od u proseku oko 18.000 dinara. Međutim, porodice, civilne žrtve rata uglavnom nisu ostvarile nikakva prava. Upravo su deca iz izbeglih, interno raseljanih, samohranih porodica, prema Unicefu, i najugroženija. Samo na teritoriji centralne Srbije 70 odsto samohranih porodica živi ispod granice siromaštva, sa mesečnom potrošnjom manjom od 4500 dinara. Više od 45 odsto samohranih porodica žive kao podstanari, 29 odsto u zajedničkom stanu ili kolektivnom centru, a skoro polovina porodica sa više od tri člana na oko 30 kvadrata…

Strašne traume su, kažu u Našoj Srbiji, za decu i porodice i kad se rade indentifikacije, pogotovu kad se ispostavi da nije u pitanju njihov član. Ista priča po ko zna koji put i uvek iznova trauma.
- Za dete koje ne zna šta se desilo s njegovim roditeljem rat i dalje traje – utisak je ljudi iz ove organizacije.

Naša Srbija u okviru Škole prijateljstva već četiri godine organizuje druženje dece ratne siročadi, čiji su gosti često i deca donatora iz dijaspore. U okviru ovih druženja organizovane su razne aktivnosti; škola etnologije, ekologije...
- Suština je zaokružiti priču, pomoći majci, a decu izvesti na put. Po pravilu, deca izbegavaju da pričaju o ratu i onome što im se dogovilo, niti vole da o tome slušaju – kažu u Našoj Srbiji.

- Deca koja su ratna siročad, a koja nemju naše državljanstvo, ne mogu da budu usvojena ako država zemlja porekla ne da sagalsnost, jer usvajanje znači potpunu promena statusa deteta – objašnjavju u nadležnom ministarstvu, uz komentar da ipak ne znaju podatak koliko je takve dece kod nas.

Možda stih devojčice sa početka teksta govori da ratna siročad, iako Srbija nikada nije bila zvanično u ratu, jesu živi ljudi. I velike žrtve rata. Uprkos statistici, koja iz političkih razloga odbija da ih prebroji.