Zapažen intervju sa jedinim nemačkim sudijom u Hagu

Nametanje američkog pravnog sistema

Tužilac bi trebalo da se skoncentriše na sudski postupak i na saradnju sa zemljama o kojima je reč, dakle da se ne meša u dnevna politička zbivanja. Pre bi zemlje u regionu trebalo ohrabriti, a ne stalno posezati za pretnjama i zastrašivanjem

Razgovarala: Renate Flotau

	Carla Del Ponte i sudije

Bivši sudija Saveznog nemačkog vrhovnog suda Volfgang Šomburg je prvi Nemac koga je Generalna skupština Ujedinjenih nacija imenovala kao sudiju na nekom međunarodnom krivičnom sudu. Kao sudija na Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju stupio je na dužnost krajem 2001. godine, a u novembru prošle godine mu je produžen mandat.

Tribunal za ratne zločine zapao je u svojevrsni ćorsokak: suđenja se beskrajno odugovlače, često iskaze daju neverodostojni svedoci. Ko je za to kriv?
Presudan značaj imaju, pre svega, mahom nejasne optužnice. One često “za svaki slučaj” obuhvataju čitav spektar mogućih dela i njihovog izvođenja. Nameće se utisak da se izdaje nalog za hapšenje, a tek zatim se počinje sa istragom - dakle da već ne postoji osnovana sumnja, kao što je to uobičajeno u Nemačkoj. Hendikep predstavljaju i nepotpune informacije koje mi, sudije, dobijamo od optužbe.
Šta to znači običnim rečima?

Ne osećam se dobro kada treba da napišem presudu - a pri tom dobro znam da na Tribunalu mogu postojati čak i za odluku relevantni dokazi kojima ja, međutim, nemam pristupa. Potpunoj banci podataka ima pristupa samo optužba i ona bez ikakve kontrole odlučuje koja će dokazna sredstva u nekom postupku biti predočena sudijama i koje će svedoke pozvati.

Kakve posledice to ima po optužene?

Može da se dogodi da dva optužena uz isto činjenično stanje dobiju različite presude, zato što su upotrebljena različita dokazna sredstva. Optužba je gospodar čitavog postupka, o njegovom toku ne odlučuju sudije. To je jedna od posledica toga što je angloamerički pravni sistem nametnut jednom regionu koji tradicionalno poznaje kontinentalni evropski sistem - koji je više obavezan na utvrđivanje materijalne istine. Pored toga, ako uoči nekog suđenja bude postignut “sporazum” između tužilaštva i nekog od optuženih, nama se izlaže samo redukovana optužnica. Sudije stoga ne mogu da prosude da li je smanjenje kazne kome se teži, opravdano ...

... kao recimo kod Biljane Plavšić, nekadašnje osobe od poverenja lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, a kasnije predsednice Republike Srpske, koja je osuđena na 11 godina zatvora.

Tako niske preporučene kazne ne mogu da razumem. Ako se već upušta u problematične nagodbe, koje teško da su primerene jednom međunarodnom krivičnom sudu, onda bi oni kojima ovi sporazumi idu u prilog trebalo da imaju i obavezu da daju verodostojne iskaze na drugim suđenjima. Gospođa Plavšić to do sada nije učinila ni na jednom javnom suđenju.

U Beogradu mnogi političari i većina građana odbacuju saradnju sa Tribunalom. Da li je ovaj front odbijanja isprovociralo agresivno ponašanje glavnog tužioca Karle del Ponte?

Tužilac bi trebalo da se skoncentriše na sudski postupak i na saradnju sa zemljama o kojima je reč, dakle da se ne meša u dnevna politička zbivanja. Nije od velike koristi ako se žalbe zbog nedostatka saradnje iznose neposredno uoči izbora, mada je jasno u kakvoj se teškoj situaciji odgovorni u ovom regionu nalaze. Pre bi ih trebalo ohrabriti, a ne stalno posezati za pretnjama i zastrašivanjem.
U kom obimu SAD, kao jedan od glavnih finansijera ovog Tribunala, određuju njegov dalji rad, a eventualno i smernice suđenja?

SAD protekle tri godine nisu uvek igrale ulogu koja bi bila od pomoći našem radu. Najčešće postavljeno pitanje je: zbog čega ovi tribunali postoje samo za Jugoslaviju i Ruandu? Zbog čega SAD, koje su u mnogim domenima čuvar osnovnih ljudskih prava i sloboda, ne osnuju nezavisan međunarodni tribunal i u drugim delovima sveta, recimo u Iraku. Međunarodni tribunal bi trebalo da učini kraj politici izbegavanja krivičnog gonjenja počinilaca krivičnih dela i imunitetu političara i vojnih starešina visokog ranga.
Šta naposletku nameće pitanje: da li se bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević može uhapsiti zbog nekih silovanja u zarobljeničkim logorima, ali američki političari ne mogu zbog maltretiranja iračkih zarobljenika?

Ostajem optimista: princip jednakosti pred zakonom će na kraju pobediti. Verujem da će, na primer, Kina biti jedna od sledećih velikih država koja će ratifikovati Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda. Dugoročno gledano, ni Rusija ni SAD neće moći da izbegnu silu prava.

Da li suočeni sa farsom oko potrage za Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem, koji su optuženi za ratne zločine, počinjete da sumnjate u poštenje međunarodne zajednice?

Zapanjujuće je već i videti da najtraženije osobe, u koje spada i hrvatski general Ante Gotovina, do sada nisu uhapšene. Niko ne može da me ubedi da uz odgovarajuću političku volju to ne bi bilo moguće. Do sada je svako ko je ozbiljno tražen, bez obzira gde, bio uhvaćen.

Ne prestaju da kruže glasine da se Karadžić nalazi pod zaštitom Vašingtona, dok se Gotovina krije u Francuskoj.

Ne smem da spekulišem, ali viši politički interesi bi nesumnjivo mogli da predstavljaju jedan od uzroka.

Krajem 2008. Tribunal treba da bude zatvoren za nova suđenja. Hoće li mamutski sudski proces protiv Miloševića, imajući u vidu njegovu taktiku odugovlačenja, do tada biti okončan?

Optuženi koji ne mogu da isključe mogućnost da će biti osuđeni, često koriste na taktiku odugovlačenja. Sa druge strane, u mnogim sudskim procesima bi sigurno bilo od pomoći da se od početka ograniče na jednu razumnu meru centralnih tačaka optužnice.

Šta će se dogoditi ako Karadžić ili Mladić do kraja 2008. ne budu uhvaćeni?
Nadam se da to neće biti slučaj. Alternativni predlozi, međutim, već postoje. Ako ta lica ne budu uhapšena do 2010, njihova suđenja bi mogla da vodi jedan drastično smanjeni sud. Kasnije bi bilo zamislivo i stvaranje jednog novog sudskog veća za ove slučajeve.

Do kraja 2004. trebalo je da budu podignute sve optužnice. Nove optužnice do sada nisu poznate.

Do kraja 2004. morale su da budu okončane samo istrage, a optužnica može da se podigne i više meseci nakon toga. Ona je, doduše, dopuštena samo ako postoji stepen “najviše odgovornosti” koji je utvrdio Savet bezbednosti. Svi drugi slučajevi će ubuduće biti razmatrani pred domaćim sudovima.

Ima li to smisla? Mnogi ratni zločinci u sopstvenoj zemlji još uvek važe za heroje, a i tamošnji sudovi su često podložni političkom uticaju.

U svakom pojedinačnom slučaju će posebno radi toga osnovano veće ovoga suda morati da se uveri da je u državi koja sudski proces preuzima, moguće pošteno i pravedno suđenje. To može da bude država u kojoj je optuženi uhapšen, ili ona u kojoj je krivično delo počinjeno. Ukoliko sumnje u poštenje suđenja postoje, možemo da se obratimo nekoj trećoj državi, koja bi bila voljna da neki sudski proces preuzme. Niko, dakle, ne može da računa na to da vreme radi za njega. Vreme u kome su “nedodirljivi” nekada bili zaštićeni od krivičnog gonjenja u ovom regionu je u principu prošlo.

Der Spiegel