www.koreni.net
početna
arhiva
redakcija
kontakt
vaša pisma
linkovi
USDE
da li je baš tako
zaboravi ako možeš
između dva broja

ESEJ

Nacionalno izmirenje

Povodom Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana - da li je srpski građanski rat konačno završen?

Piše: Igor Ivanović

Autobiografski uvod

Bio sam klinac, nisam imao ni deset godina. Baba me drži za ruku i vodi kući seoskim sokačetom. Topla letnja noć, miriše detelina i čuju se zrikavci. Ja je odjednom pitam nešto o dedi, onako bupnem kao i svako dete. Ona mi brzo stavlja ruku preko usta i šapuće nešto u stilu "pusti to sad". Oko nas nigde nikog, mrkli mrak, tek u daljini po koja upaljena sijalica. A ona me grli i glas joj drhti, kao da se boji, iako su prošle tri decenije od Drugog svetskog rata. Živela je posle još dugo i skoro nikada nije govorila o svom poginulom suprugu, praveći se da mnoge stvari ne pamti. Ja se ipak dobro sećam straha u njenom glasu te noći kada me je u seoskoj pustari ućutkala u nameri da saznam nešto o svom dedi. Godinama kasnije razmišljajući o toj noći shvatio sam da je ona za mene bila prekretnica. Odlučio sam da živim u Srbiji bez straha.

 

Ipak, učili su me u školi da je Pokret u kojem je moj deda proveo rat kao kapetan bio kvislinški. Moj otac je odrastao uz zvanične stavove da je njegov otac (moj deda) bio ratni zločinac kao oficir Jugoslovenske vojske u otadžbini. Moju babu su zatvarali, kažnjavali, vodili na lažna streljanja i oduzeli joj skoro sve što je porodica posedovala. Svi smo na neki način nosili breme četničkog krsta.

Početkom sedamdesetih oca su proglasili četničkim piscem i osudili na dve godine zatvora zbog, iz današnjeg ugla politički benignog romana, koji je oslikavao stanje u Jugoslovenskom fudbalu. Prognan i obespravljen, doneo je odluku sličnu Foknerovoj kada su ga odbili na početku književne karijere svi izdavači: "Ovo je najbolji znak da život posvetim pisanju!" U decenijama koje slede, izučavanjem Ravnogorskog pokreta na Jugu Srbije uspeo je nedvosmisleno da dokaže da je njegov otac bio patriota, antifašista i da nije bilo govora o ratnom zločinu. Uzalud, zvanične vlasti su ga još više napale.

Ova priča o progonu jedne porodice u komunističkoj Jugoslaviji nije izuzetak. Naprotiv, ona je pre opšte mesto, nego usamljena kota. Koliko ste puta, sa manje ili više sličnosti, čuli ovakve priče? Da li je možda i vaša porodica jedna u nizu obespravljenih? Bilo da su vam preci pre rata bili kraljevi oficiri, trgovci, žandari, intelektualci, seoske gazde, industrijalci, politički prvaci, umetnici i slično. Da ne pričam ako su učestvovali u ratu, a nisu bili partizani!

Pobednik u ratu je napisao svoju crno-belu istoriju i produbio rovove u srpskom narodu. U ideološkoj i jednoumnoj državi partizansko poreklo je postalo snažna ulaznica u elitu. Od ravnogorskih potomaka se tražilo da se idejno odreknu svojih predaka i da ih zakopaju u sećanjima. Nije bilo veće jeresi od sumnje u zvanično tumačenje ratne istorije na našim prostorima. Ako su već bili prisiljeni da žive u ideološkoj "istini" o izdajničkoj krivici svojih predaka, ravnogorski potomci su bar pokušali da olakšaju sebi i porodici život i izbore ravnopravniji status u društvu. Sve patnje, sva traganja i sva priznanja kao da su stale u jednu strofu Matije Bećkovića u pesmi "Očinstvo", posvećenoj njegovom ocu četničkom oficiru:

"Ali ja silazim na dno praočinstva
Da tražim svome sopstvu nosioca,
I srž svoju zagrejem kod svog stvorioca,
I primim sramotu zbog tog zločinstva..."

Deca ne mogu biti kriva zbog eventualnih greha svojih očeva. Prema svoj deci država mora imati ravnopravan status. Građanski rat mora prestati sa poslednjim ispaljenim metkom. Pobednik u ratu mora pokazati milosrđe ka poraženom da bi deca i jednih i drugih rasla u nepodeljenoj naciji. Istorijska nauka mora dati poslednju reč. Međutim, ništa od ovoga se nije dogodilo u Srbiji.

Istorijsko podsećanje

Istina je strpljivo i dugo tražila svoj put do površine, kao reka ponornica. Ali kada ga je jednom prosekla dnevno je spirala mulj sa zvanične verzije komunističke istorije. Danas svako ko je iole nepristrasan i angažovan lako može da uoči da je Ravnogorski pokret bio oslobodilački i antifašistički. Dokazi su jasni i svima zainteresovanim pristupačni. Evo najosnovnijih:

Generalštabni pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović (odlikovan za hrabrost u Prvom svetskom ratu) odbio je da prizna kapitulaciju i 11. maja 1941. formirao na Ravnoj gori prvi pokret otpora u Evropi. Bio je legitimni komandant i ministar vojni u Jugoslovenskoj emigrantskoj vladi koju je vodio Slobodan Jovanović i koja je bila zvanični član antihitlerovske koalicije. Po odobrenju kralja Petra II Karađorđevića od 17. juna 1942. Mihailović postaje načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini. Njegovi vojnici, tačnije Jadarski četnički odred na čelu sa potpukovnikom Veselinom Misitom, oslobađaju 31. avgusta 1941. Loznicu i tako faktički podižu ustanak protiv Nemaca.

To je bio prvi oslobođeni dan u okupiranoj Evropi i prva predaja jednog nemačkog garnizona. Iste godine 4. septembra Mihailović odbija predlog Milana Nedića o vojnom savezu i sa najboljim namerama 19. septembra u Struganiku sklapa savez sa komunistima o zajedničkoj borbi protiv okuparora. Četnici samostalno oslobađaju 24. septembra Požegu, a pod komandom poručnika Zvonimira Vučkovića 28. septembra Gornji Milanovac, kada se takođe predao nemački garnizon. Zajedno sa partizanima četnici 1. oktobra oslobađaju Čačak. U istom periodu major Dragoslav Račić vodi velike borbe oko Šapca i drži grad u blokadi.

Najveća bitka vođena je u noći između 13. i 14. oktobra oko Kraljeva. Tada je prema nemačkim podacima poginulo 80 četnika, uključujući i komandanta Simu Uzelca, što je narod opevao u pesmi: "Na Kraljevu živa vatra seva". U sklopu ovih borbi 7. oktobra izvršen je artiljerijski napad na Kraljevo od strane četnika sa položaja Ružića Brdo, što se posle rata slavilo kao dan artiljerije JNA! Takođe, u noći između 31. oktobra i 1. novembra izvršen je tenkovski napad na grad od strane četnika, a ovaj datum se posle rata slavio kao dan tenkovskih jedinica JNA! Nemci u protivudaru napadaju 3. decembra četničke položaje na Ravnoj Gori, a tri dana kasnije upadaju u Struganiku u kuću vojvode Živojina Mišića, gde zarobljavaju vojvodinog sina majora Aleksandra Mišića i majora Ivana Fregla. Streljaju ih zajedno 17. decembra u Valjevu. Raspisuju ucenu na glavu Mihailovića na 200.000 dinara. To je bila prva ucena za nekim vođom pokreta otpora u okupiranoj Evropi.

Nemci su tokom rata pokretali čitav niz operacija protiv Mihailovićevog pokreta. Tako 13. aprila 1942. jedinice 717. divizije vrše snažan napad na Goliji. Krajem maja usledila je akcija "Forstrat" u dolini Ibra. Lično je Hajnrih Himler 17. jula 1942. izdao naređenje svim jedinicama u Srbiji o hitnoj eliminaciji četničkog poktera. Početkom septembra general Paul Bader komandant Srbije i feldmaršal Vilhelm Kajtel načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta, odlučuju da pošalju specijalnu vojnu četu za zarobljivanje Mihailovića. Velika ofanziva, nazvana "Kopaonik", usledila je 12. oktobra 1942. i vodi je elitna SS divizija "Princ Eugen".

Početkom 1943. nemačka komanda pokreće veliku akciju "Morgenluft" protiv četnika u kojoj su između ostalih učestvovale jedinice iz divizije "Brandenburg" i pošto general Mihailović nije uhapšen, 21. jula ponovo biva ucenjen na 100.000 nemačkih zlatnih maraka, ovoga puta zajedno sa Titom. U leto i jesen ž43. četnici oslobađaju Prijepolje, Berane i Višegrad, kojom prilikom je 4. oktobra izvedena najveća diverzantska akcija na tlu Jugoslavije. Nakon toga je pokrenuto 5 nemačkih ofanziva protiv Mihailovića, redom: "Maiskolben", "Krum", "Dolhštos", "Herstnebl" i "Hamelbraten". U avgustu 1944. nemačka komanda Jugoistoka i glavni diplomata Herman Nojbauer razmatraju mogućnosti raznih saradnji, a lično Hitler na satanku u Rastenburgu od 20. do 22. avgusta 1944. generalu Valteru Varlimontu predlaže saradnju sa komunistima i odbija bilo kakvu pomisao o saradnji sa četnicima.

Svi navedeni podaci su elementarne istorijske činjenice i oko njih nema spora u zapadnoj javnosti i nauci. Američki nedeljnik "Tajm" je u broju od 25. maja 1942. objavio portret generala Mihailovića na naslovnoj strani. U avgustu je britanski komandant srednjeg istoka general Ohinlek poručio da sa "divljenjem prati operacije četničkih odreda". I francuski general Žiro, komandant snaga u severnoj Africi pozdravlja u jesen generala Mihailovića, a sredinom januara 1943. američki general Dvajt Ajzenhauer mu upućuje ličnu poruku poštovanja. General Šarl de Gol odlikuje Mihailovića 2. februara 1943 "Ratnim krstom sa palmovom grančicom" uz pohvalnu naredbu koja je pročitana svim pripadnicima francuskog pokreta otpora. Američki predsednik Hari Truman je 29. marta 1948. odlikovao Mihailovića "Ordenom za zasluge". Ovaj čin ima posebnu težinu, jer se odigrao nakon Mihailovićevog ubistva i proglašavanja izdajnikom. Prema američkim izvorima četnički odredi su tokom rata spasili 432 angloamerička pilota i drugog avijatičarskog osoblja.

Ukratko, ne postoji ni jedan jedini dokument nemačkog ili savezničkog porekla koji bi Mihailovića i njegove borce okarakterisao kao kvislinge. Nikada nije bilo nikakve saradnje na generalnom planu i od početka do kraja Drugog svetskog rata četnici su bili "nemački neprijatelj broj 1" na Balkanu. U pojedinim regionima bilo je saradnje od strane nekih komandanata (vojvoda Ðujić ili major Ðurišić) prvenstveno u cilju spasavanja srpskog naroda od kame i progona. Takođe je bilo i parcijalnih saradnji negde na terenu u trgovačke svrhe oko municije, što je u ratu na svim stranama bila učestala pojava.

Sa druge strane komunisti su u rat sa Nemačkom stupili tek po napadu na Sovjetski Savez 22. juna 1941, poštujući sporazum Molotov-Ribentrop. Prethodno se njihov vođa Josip Broz (takođe odlikovan u Prvom svetskom ratu, ali na strani Austro-ugarske vojske) došetao do Beograda sa urednim NDH dokumentima. U Beloj Crkvi 7. jula Žikica Jovanović-Španac ubija dva srpska žandarma (izbegla iz NDH) i taj čin komunisti nakon rata proglašavaju kao Dan ustanka.

Tokom rata zbog straha od savezničkog iskrcavanja na Jadranu partizanska komanda vodi pregovore sa Nemcima, zbog opravdane sumnje da bi prizemljenjem saveznika iz kapitalističkog sveta san o komunističkom državnom uređenju zauvek postao utopija. Prvi kontakti su uspostavljeni u avgustu 1942. između visokog funkcionera KPJ Marijana Stlinovića i nemačkog generala Gleza fon Horstenaua u Zagrebu. Nemački general razmenjuje dva pisma sa Titom 5. i 17. septembra 1942 i predlaže saradnju, koja je prihvaćena marta 1943. u vreme nemačke operacije "Vajs". Pregovori traju od 11. do 25. marta u Skender Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Pregovarači su sa partizanske strane bili Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Ðilas. Ova veza traje sve do kraja rata i ide preko Vladimira Bakarića.

Pomirenje kao imperativ

Ove istorijske činjenice (i mnoge druge naravno) pokazuju da je Srbija imala dva oslobodilačka i antifašistička pokreta, koji su na nesreću međusobno ratovali, jer su imali dijametralno suprotne ideološke pozicije. Ravnogorski pokret je bio za očuvanje prethodnog državnog i društvenog uređenja, a komunistički za ideološku revoluciju. Oba pokreta su tokom rata imali svoje svetle i mračne strane. Najviše im na dušu ide bratoubilački rat u kome su stradali mnogi nedužni civili. Komunistički pokret je bio politički veštiji i globalno srećniji zbog ulaska Crvene armije u Jugoslaviju. Ravnogorski pokret je bio tragičan i ostavljen od strane svih političkih saveznika, uključujući i sopstvenog Kralja. Tužni faktički kraj zbio se na Zelengori 13. maja 1945 (kada je rat već bio završen!) i predstavlja datum jednog od najvećih stradanja u srpskoj istoriji, kada je pobijeno preko 10 000 hiljada zarobljenih Ravnogoraca od strane partizana. (Toga dana je na onaj svet otišao i moj deda.) Taj dan je posle rata uzet za Dan bezbednosti.

Zbog ovog tragičnog fatuma Ravnogorskog pokreta i zbog istine satkane od niza istorijskih činjenica, izglasan je simbolički zakon o Ravnogorskim spomenicama u Narodnoj skupštini Srbije. Dizanjem ruku značajne poslaničke većine, Parlament pokazao zrelost jednog naroda i spremnost na izmirenje nacije u građanskom ratu koji traje još od oktobra 1941, tako su i potomci Ravnogoraca shvatili taj zakon, ne kao konačnu «pobedu», već kao simbolično uspostavljanje pravde nakon decenija vladavine ideološke "istine". I kao snažan podstrek za konačno mudro podvlačenje crte nakon pola veka agonije nacionalnog lutanja.

Slepilo, staro i novo

A onda su stigle reakcije nekih "demokrata, humanista i evropejaca" na pomenuti zakon! Mogu se svrstati u dve osnovne kolone. Prvu čine oni koji su se još u ranoj mladosti opili komunizmom i kojima je, kao kod svakog pijanstva, zbog toga zamućen pogled. Bilo da su nosili pušku, bilo da su postali skojevci ili šezdesetosmaši, ovu grupaciju čine isključivi i netolerantni pojedinci, nespremni na objektivnu istorijsku analizu i nacionalno izmirenje. Njihovo ponašanje je iracionalno (kao i kod svake mržnje), jer što se otkriva više novih istorijskih činjenica, njihov pogled na ove činjenice postaje zamućeniji, a srce ledenije. Kao u događaju iz mladosti jednog od značajnijih srpskih pisaca, kada je kao partizan bio prinuđen da celu noć provede na dnu bunara, da ne bi pao četnicima u šake. U svom potonjem književnom uzletu otarasio se mnogih zabluda i predrasuda i uspeo se tamo odakle se pruža blistav vidik, ali, kada je reč o Ravnogorcima, nikada nije uspeo da pobegne iz svog mračnog bunara. Ostao je večiti zarobljenik vizure mokrog ledenog dna i mračnog neba iznad glave. Ovaj događaj simbolizuje taj mentalni sklop i najbolja je paradigma za mrtvi ugao gledanja na "Ravnogorski zakon" i ovu vrstu dogmatskih reakcija na njega.

Druga grupa nema tvrde ideološke odlike kao prva, ali je i pored usiljene želje da se predstavi savremenom i liberalnom, opasnija po globalnu klimu na našim prostorima. Osnovna odlika ove grupacije, oličene u jednom delu ovdašnjeg nevladinog sektora, ogleda su u namernom zanemarivanju otkrivanja istorijske istine i stalnim pokušajima prebacivanja težišta svih političkih i društvenih tema na teren novije istorije Srbije. Tako po njima samo period Miloševićeve vlasti zaslužuje potragu za sakrivanom istinom, novu istorijsku ocenu i moralno prevrednovanje. Na zahteve o objektivnom tumačenju događaja u Drugom svetskom ratu i nakon njega (za razliku od prve pristrasne i navijačke grupacije), ova druga grupacija kroz svoj nesumnjivi uticaj u medijima šalje poruke kako to više nije važno, kako je prevaziđeno, kao to nije "in" i slično. Njihova demagogija ide i korak dalje: u toj medijskoj ofanzivi kao krunski argument navode nužnost što bržeg ulaska u porodicu evropskih država, zbog čega, navodno, treba obustaviti sve druge poslove sem onih direktno vezanih za ovaj poduhvat.

Upravo zbog budućnosti i Evrope, da li je moguće da neko stvarno veruje da je integracija u evropski politički prostor (samim tim i u vrednosni sistem) moguća sa doskorašnjom falsifikovanom ideološkom verzijom Drugog svetskog rata kod nas?! Komitetskom verzijom nastalom u carstvu jedne jedine postojeće i vladajuće partije, nasuprot nepristrasnim i utemeljenim novijim istorijskim činjenicama?! Upravo je evropska kultura gradila svoje kontinuirane temelje na naučnoj istini i univerzalnom humanizmu. Iz njih su iznikli stubovi-nosioci liberalnog kapitalizma: privatna imovina, slobodno tržište, višestranački sistem i nezavisne institucije. Sve one tradicionalne evropske vrednosti za koje se nedvosmisleno zalagao Ravnogorski pokret!

Evropska Unija je zajednica izmirenih naroda koji su se kroz istoriju često međusobno sukobljavali, pa je stoga nužno i izmirenje u našem narodu. Evropski duh je zasnovan na toleranciji i objektivnoj istini, pa je bilo neophodno da ono što već skoro svako zna o našoj prošlosti postane i zvanična istorija da bi se ravnogorskim potomcima vratio mir u srca. Evropski kulturni prostor je tradicionalistički, a takav je bio po svemu i Ravnogorski pokret: oformljen direktno na ugledu učesnika slavne pobede u Prvom svetskom ratu i njihovih naslednika. Posle decenija laži i ćutanja vreme je da kažemo da smo ponosni na naše Ravnogorske pretke i njihove ideale. To je najmanje što možemo uraditi za njih.

Sa druge strane, moramo takođe poštovati osećanja koja imaju ka svojim precima i partizanski potomci. Mi smo generacija kojoj je istorija dala šansu za nacionalno izmirenje. Zato smo obavezni da zakopamo sekire i da pustimo istoričare da na miru obave svoj nepristrasni posao. To je put koji vodi u budućnost. Tako se postaje zreo i odgovoran narod. Samo nepodeljena Srbija može ponovo postati deo nove, nepodeljene Evrope!

Nova srpska politička misao

nazad na naslovnu vrh strane  
početna | arhiva | redakcija | kontakt | vaša pisma | linkovi | između dva broja