- Ne znam koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila velika?!

SUÐENJE MILOŠEVIĆU

Čas srpske istorije u Hagu

Pošto se optužnica protiv Miloševića i drugih srpskih lidera zasniva na tezi da je uzrok ratova na tlu bivše Jugoslavije projekat „velike Srbije", bivši jugoslovenski predsednik poziva jednog srpskog istoričara za drugim da bi se raskrinkao taj mit

Piše: Miroslav Zarić

Pravdanja političkih sponzora Haškog tribunala - da se pred njim sudi samo Slobodanu Miloševiću, a ne celokupnom srpskom narodu - potpuno su pala u vodu. Maratonski istorijski čas, koji je u Hagu započet čim se, pre četiri meseca, pojavio prvi svedok odbrane prof. dr Smilja Avramov, još nije završen, jer u nastavku treba da govore novi istoričari i bivši političari, ali je odavno očigledno da međunarodno krivično veće, pod predsedništvom sudije Patrika Robinsona, sudi(o) istoriji srpskog naroda.

Ovakav tok događaja pred Tribunalom, koji pomno prati naša, ali i svetska javnost, samo je prividno nametnuo optuženi. Glavni vinovnik što presudnu reč, u proceni krivice nekadašnjeg srpskog političkog i vojnog vrha, treba da izreknu istoričari je Karla del Ponte.

Uplitanjem davnih istorijskih događaja, da bi koliko-toliko objasnila korene sukoba naroda, pri kraju prošlog veka, na tlu bivše Jugoslavije i užasne zločine koji su pri tom počinjeni, glavni tužilac Tribunala krenula je ovim putem, još u optužnici. U lovu da otkrije pojedinačnog, želela je da pronađe kolektivnog krivca.

Zato nije nikakvo čudo što je u odgovoru na ovakvu optužbu i svedoke koje je Švajcarkinja ponudila, čim mu se za to ukazala prilika, bivši predsednik Srbije i SRJ uzvratio istom merom, ali i neuporedivo većom dozom istorije.

Čim je sudija Robinson prihvatio prve svedoke, koje je Milošević predložio, bitka u Hagu postala je neravnopravna, jer su srpski profesori i akademici u svemu nadmašili ono što se, o srpskoj istoriji, dotle čulo u Hagu.

Da bi se ispravno shvatilo - otkud ovoliko vraćanje događaja pred Tribunalom dva veka unazad i sličnost sudskog procesa nekom "okruglom stolu" istoričara o prošlosti srpskog naroda - neophodno je shvatiti šta ekipa Karle del Ponte želi da postigne pred sudom u Hagu. Malo ljudi, naime, zna razliku između običnih "zločina u ratu" i "ratnih zločina", koje inkriminiše Statut Haškog tribunala. Prvi bi mogli da se uporede sa tzv. običnim ubistvima u našem pravu, a drugi su slični teškim ili kvalifikovanim ubistvima, za koje je zakonom propisana mnogo veća odgovornost i viša vremenska kazna.

Bivši predsednik Srbije i SRJ optužen je u tri optužnice, spojene u jednu jedinstvenu. Milošević zbog događaja na Kosmetu odgovara za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, u Hrvatskoj i za teške povrede Ženevskih konvencija, dok mu je u Bosni pridodat i genocid.

Tri optužnice protiv Miloševića i nekad njegovih najbližih saradnika u vlasti, a sada saučesnika u optužbi za ratne zločine, krcate su pojedinim krivičnim delima na raznim lokacijama na Kosmetu, u Hrvatskoj i Bosni, za koje su neki njihovi počinioci optuženi ili već osuđeni pred Tribunalom. Karla del Ponte ih je sve svrstala u izum Tribunala, zvan "udruženi zločinački poduhvat", jer ih je sve povezivala ista namera.

Del Ponteova je svima pripisala ovakav zajednički cilj u zagovaranju, podsticanju i ostvarenju tzv. Velike Srbije. Otud i toliko prisustvo istorije i istoričara na suđenju u Hagu i veliki značaj onoga što će sudijama ispričati eksperti "učiteljice života". Bez posebnog političkog cilja, sva poznata pojedinačna krivična dela počinjena na području bivše SFRJ, bila bi samo obični zločini njihovih počinilaca u ratu, za čije kažnjavanje ne bi bio potreban nikakav poseban međunarodni sud.

Iako je ovaj "istorijski kontekst" izuzetno važan za utvrđivanje negativnog učinka "zajedničkog zločinačkog poduhvata" Srba protiv svih nesrba na teritorijama koje su kontrolisali Srbi i tamo planirali srpsku državu, a na čijem vrhu piramide je stajao Milošević, u optužnici je ovaj deo potpuno marginalizovan i označen kao "dodatne činjenice" u samo nekoliko tačaka.

Uz dodatne činjenice u optužnici, haško tužilaštvo ponudilo je sudu i "istorijsku pozadinu" političkih zbivanja na Kosmetu osamdesetih i devedesetih godina, u kojoj je objašnjeno kako je Miloševićeva dominacija počivala na srpskoj nacionalističkoj politici. A njena glavna nit, vodilja i suština bila je da Srbi moraju da žive u jednoj državnoj zajednici i na teritoriji koja je pod srpskom kontrolom. U protivnom, bili bi izloženi diskriminaciji, progonu i genocidu od strane nesrba.

Optuženi je, igrajući na ovu kartu straha, stekao podršku u narodu za preuzimanje kontrole nad glavnim političkim institucijama SRJ i kasniju kampanju za stvaranje "Velike Srbije".

"Istorijska pozadina i politički događaji na Kosovu, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, od suštinskog su značaja za razumevnje, ne samo onoga što se dešavalo na Kosovu krajem devedesetih, što je predmet ove optužnice, već i događaje u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koji su predmet zasebnih optužnica", istaklo je Tužilaštvo.

U ovom istorijskom "kontekstu" prve optužnice, upozoreno je i da se Srbi pozivaju na mnogobrojne nepravde u prošlosti i sadašnjosti, kako bi opravdali svoje pretenzije na Kosovo, uz napomenu da je glavna pritužba srpskih nacionalističkih krugova bila da je Srbija oslabljena Ustavom iz 1974. godine. Amandmani na Ustav, koji su usvojeni početkom 1989, po oceni Tužilaštva, oduzeli su Kosovu veći deo pokrajinske autonomije, uprkos tome što se većina Albanaca, poslanika u Skupštini Kosova, "uzdržala od glasanja".

Ovaj prilično skroman istorijski prilog kosovskoj optužnici, Tužilaštvo je znatno pojačalo predlogom da se pred sudom sasluša svedok Odri Bading i njen ekspertski izveštaj o istorijskoj pozadini srpskog nacionalizma. Badingova se, kao sudski veštak, pojavila pred pokojnim sudijom Ričardom Mejom 23. i 24. jula 2003, kada ju je zamenik glavnog tužioca Džefri Najs predstavio kao doktora sa Harvarda, gde je 1998. godine odbranila tezu "Srpski intelektualci i nacionalno pitanje". Kao nameštenik Ambasade SAD u Beogradu, između 1987. i 1990. godine, uz produbljivanje znanja iz srpske istorije, naučila je i jezik.

Amerikanka je, na poziv haškog tužilaštva, pripremila izveštaj pod naslovom "Srpski nacionalizam u 20. veku, istorijska pozadina i kontekst". Kasnije će se ispostaviti da je, u njemu, na više mesta, odstupila od svojih stavova u disertaciji.

Svedoci i eksperti

Vrhunski srpski intelektualci, koji su se dosad pojavili u Hagu kao svedoci odbrane, nemaju svi isti status. Prof. dr Smilja Avramov bila je "običan" svedok, kao osoba iz Miloševićevog ekspertskog tima tokom mirovnih pregovora, isti status imao je i akademik Mihajlo Marković, kao neposredni učesnik događaja tokom raspleta jugoslovenske krize, kao i Kosta Mihajlović, jedan od direktnih autora žestoko napadanog Memoranduma SANU.

Za razliku od ovih neposrednih svedoka, prof. dr Slavenko Terzić i akademik Čedomir Popov došli su u Hag kao eksperti za istoriju, isto kao što je svojevremeno Tužilaštvo dovelo dr Odri Bading.

Izlet do cara Dušana

Istoričarka dr Odri Bading duboko je zaorala po srpskoj istoriji, dok je dva dana, u julu pretprošle godine, na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, odgovarala na pitanja zamenika glavnog tužioca Džefrija Najsa i unakrsno ispitivanje optuženog. Amerikanka se, u traganju za korenima velikosrpskog hegemonizma, vratila čak više od šest vekova unazad - u doba cara Dušana.

Povod za ovaj istorijski izlet bilo je pitanje tužioca - zašto je u svom ekspertskom izveštaju stavila u fokus napore srpskih političara da ožive Dušanovo carstvo?

- Od sredine 19. veka - odgovorila je dr Bading - razni srpski političari tražili su priliku da prošire srpsku državu, koja bi uključila više Srba pod habzburškom i otomanskom vladavinom i da, u određenim varijantama, zaposednu neke od teritorija koje je obuhvatala Dušanova imperija. To ne znači, međutim, da su srpski političari zamišljali da obnove Dušanovo carstvo u celosti, već više da je to bio jedan od izvora koje su potezali da odrede svoje nacionalne ideje.

Preskočivši punih pet vekova, Badingova je dopustila da se srpski narod, između 1804. i 1815. godine, borio za svoje oslobođenje od turskog jarma, a ne da osvaja bilo kakve teritorije. Ipak, pomenula je i gledišta Svetozara Markovića, iz druge polovine 19. veka, koji je 1872. godine upotrebio izraz "Velika Srbija" da opiše projekat jednostavnog proširenja granica srpske države, bez sprovođenja procesa nacionalnog i socijalnog oslobođenja.

- Rekli ste da je Srbija imala značajne uspehe u svojim planovima da preuzme ili osvoji teritorije? - prebacio je optuženi Milošević svedoku da brka pojam oslobađanja teritorija sa njihovim osvajanjima.

- "Steći" je u engleskom veoma poznata "neutralna" reč - odgovorila je Badingova - i ona jednostavno znači da je srpska država zaista dobila ove teritorije.

- Tvrdite da je srpska država u balkanskim ratovima dobila Kosovo, vardarsku Makedoniju i deo Sandžaka i da je u njen sastav ušlo nesrpsko stanovništo, a znate li da ih ona nije osvojila, već oslobodila? - nastavio je Milošević.

- Ne mogu da se složim sa pomisli da je nesrpska populacija na ovim područjima, a posebno albansko stanovništvo, smatralo ove događaje oslobađanjem - uzvratila je Badingova.

- A znate li da ceo taj region predstavlja jednu geografsku i istorijsku celinu, poznatu kao Stara Srbija, koja je bila glavno područje srednjovekovne srpske države, koju su osvojili Turci kad su došli na Balkan? I da li vam je poznato da su istaknuti naučnici objavili brojna dela, u kojima se pominje Stara Srbija kao centar srpske državnosti?

- Naravno, znam za Stojana Novakovića i Jovana Cvijića, ali ponavljam da nisam specijalista za taj period i nisam se bavila srednjovekovnom istorijom.

Milošević je, potom, baš kao što se dogodilo i pri nedavnom ispitivanju akademika, pomenuo stare italijanske i austrijske mape, na kojima se Srbija prostire dalje od Skoplja, ali je tadašnji predsedavajući sudija Ričard Mej presekao svaku dalju raspravu o njima:

- Ovo je način na koji traćimo vreme!

Gotovo sva pitanja koja je postavio Milošević, tokom unakrsnog ispitivanja dr Bading, ponovljena su u nedavnim dijalozima sa svedocima akademicima. Jedna od nezaobilaznih tema bilo je i Garašaninovo "Načertanije" iz 1844. godine, povodom kojeg je optuženi upitao istoričarku - zna li da ono u svom programu oslobođenja predviđa blisku i prijateljsku saradnju sa bosanskim muslimanima u borbi protiv turske vladavine?

- Garašanin je u "Načertaniju" govorio o potrebi da se garantuju verske slobode za ortodoksne, katolike i muslimane - potvrdila je Badingova.

- Da li vam je poznato da je Vuk Karadžić smatrao naciju zajednicom jezika a i da je preuzeo od Jerneja Kopitara ideju o štokavskom dijalektu, kao definiciju Srbije, negde 1911. godine? Koliko shvatam vi i Vuka smatrate jednim od utemeljivača srpskog hegemonizma?

- Ne, ne bih ni na koji način povezivala Vuka Karadžića sa tom idejom - povukla se Amerikanka.

O Garašaninovom "Načertaniju" izjašnjavao se i akademik Čedomir Popov, koji je odbacio svaku pomisao da je to bio neki velikosrpski program.

- To je bio srpski, a ne velikosrpski program, jer je oko Srbije predviđao okupljanje samo zemalja sa srpskom većinom - pomenuo je ovaj akademik Bosnu, Crnu Goru, Rašku oblast i Kosovo i Metohiju.

Ovaj cilj, objasnio je, trebalo je ostvariti bez ratova, postepenim objedinjavanjem zemalja sa srpskom većinom, koje su dotad bile pod vlašću raspadajuće Otomanske imperije.

- Te teritorije je Srbija kasnije oslobađala u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a zatim je nastalo ujedinjenje sa drugim narodima, njihovom voljom - podvukao je Popov da "Načertanije" nije bilo program osvajanja.

- Opisali ste rad gospođe Bading kao pseudoistorijski mutljag? - bilo je prvo unakrsno pitanje koje je akademiku postavio tužilac Džefri Najs.

- Da, potvrdio je Popov.

- Kako ste se usudili da tako nešto kažete?

- To važi za sve koji idu za takvim interpretacijama.

- Niste nam rekli zašto ste tako okvalifikovali koleginicu?

- Zaključio sam da ne zna srpsku istoriju. Ona je čitala srpsku istoriju 20. veka, ali se "komotno" kretala kroz raniju istoriju, što se pokazalo i dok ju je unakrsno ispitivao Slobodan Milošević. Ona je izmešala istorijske kriterijume 19. i 20. veka, a svaka se istorijska pojava mora posmatrati iz njenog, a ne iz ugla sadašnjeg vremena. To je glavna mana gđe Bading. Ona sudi o "Načertaniju" iz sadašnje perspektive, i sa gledišta globalizma.

Srpske granice

Akademik Čedomir Popov bio je kategoričan da, u vreme pisanja "Načertanija", niko nije znao šta je bilo srpsko carstvo i koje su mu granice:

- To se saznalo tek kasnije. Garašanin i Adam Čartorijski za njih nisu znali. Garašanin je, međutim, 90 odsto pogodio gde su bile srpske granice. Bio je u pravu kad je Bosnu smatrao srpskim etničkim prostorom, jer muslimani tada nisu bili etnički identifikovani. Za 150 godina se, u međuvremenu, situacija bitno izmenila.

- Garašanin je govorio o proširenju srpske države i prihvatate li da to podrazuemva ideju srpskih granica po onim srednjovekovnim i da sve to stoji iza koncepta "Velike Srbije"? - sugerisao je svedoku Džefri Najs.

- Oni nisu znali za granice, jer su se one stalno menjale - odgovorio je Popov. - Srbi su imali pravo na tu ideju, jer je ona postojala u svim narodima u Evropi.

Mit o velikoj Srbiji

Velika Srbija bila je austro-ugarski mit, kojim je dvojna monarhija nastojala da onemogući stvaranje srpske države u njenim istorijskim granicama.

Kad je izrekao ovakvu svoju ocenu o najčešće pominjanoj optužbi na suđenju Slobodanu Miloševiću, profesor evropske istorije iz Novog Sada akademik Čedomir Popov, objasnio je da su Srbi, u 19. veku, baš kao i drugi evropski narodi, težili da ujedine "sve srpske zemlje", odnosno teritorije sa srpskom većinom stanovništva.

- Austro-Ugarska je u tome - nastavio je ovaj akademik - videla opasnost po svoj prodor na Balkan i stoga je, od legitimnih težnji Srba da se ujedine, stvorila mit o velikoj Srbiji. Politička kampanja protiv "velikosrpske" ideje traje i dan-danas, a sprovodile su je razne velike sile, u skladu sa svojim interesima.

Zaslugu za izuzetno ubedljiv ishod svedočenja akademika Čedomira Popova, dobrim delom delio je i okrivljeni, koji je pitanjima - da li je Srbija ikad dobila priliku da realizuje ovakav plan - naveo poznatog istoričara da, u jednom trenutku, izgovori sledeću rečenicu:

- Prvu i jedinu pravu ideju o stvaranju "velike Srbije" sugerisale su savezničke sile u Prvom svetskom ratu. Velika Britanija i Francuska ponudile su više nego što su Srbi ikad dotle imali: Bosnu, Srem, istočnu Slavoniju, Banat i deo Dalmacije. Srbi ovo nisu prihvatili, već su išli za svojim ratnim ciljevima iz Niške deklaracije.

Ovaj svedok odbrane, koji je prethodno više puta negirao da su zvanične srpske vlasti ikada imale na umu stvaranje velike Srbije, objasnio je da je ponuda saveznika bila obeštećenje za ono što je nuđeno Bugarskoj - da ne uđe u rat na strani Austrougarske i Nemačke, a Italiji - da pređe na stranu Antante. Prof. Popov je dodao da su se Srbi opredelili za zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima i odrekli se, zarad nje, svog dotadašnjeg priznatog međunarodno-pravnog subjektiviteta:

- Ta je ideja zahvatila veoma širok krug ljudi u hrvatskoj i slovenačkoj javnosti, koji su hteli da izbegnu da se nađu na gubitničkoj strani i teritorijalne pretenzije Italije i to je bilo pretvaranje gotovine u nesiguran kredit - odgovorio je Popov, nakon što je prethodno naglasio da je ideja o Srbiji kao stegonoši za stvaranje jedinstvene države bila hrvatska i da se na nju u Srbiji gledalo sa rezervom. - Ta ideja je zahvatila veoma širok krug ljudi u hrvatskoj i slovenačkoj javnosti.

Nastavljajući ubeđivanje - da "velika Srbija" nikad nije bila ni njegov cilj lično, niti zemlje na čijem je bio čelu - Milošević je najpre isposlovao od svedoka odgovor - da se, pri stvaranju svake tzv. "velike" države, podrazumeva njena teritorijalna povezanost - a potom predočio Popovu Kutiljerove i Vens-Ovenove mape. Objasnio je da su se on i Srbija upravo zalagali za ostvarenje oba dokumenta, koja su predviđala, pod okriljem UN, podelu teritorije između sva tri naroda:

- Poznato vam je da sam podržao oba ta plana i recite mi da li je moguće da neko istovremeno planira "veliku Srbiju" i podržava te planove?

- Ostvarenje plana "velike Srbije" ovakvim mapama je besmislica, jer zašto bi se "plavi šlemovi" zalagali i borili za stvaranje "velike Srbije"? - odgovorio je svedok.

Odrečan odgovor akademika o postojanju velikosrpskog hegemonizma, u periodu od 1991. do 1999. godine, uz izuzetke govora lidera SPO i SRS, Milošević je iskoristio i da Popov potvrdi - kako je SPS uvek upućivala apele za smirivanje stanja i nikad nije bila ratnohuškačka. A kad je optuženi naveo svedoka da pomene aktivnost "Srpske garde" i pretnje Vuka Draškovića svima "koji budu nosili zelene zastave SDA", ovaj mu je potvrdio da je lider SPO tada bio najžešća opozicija njegovoj vlasti.

Brkanje pojmova

Trečeg dana svog svedočenja, nakon serija strpljivih odgovora na unakrsna pitanja zamenika glavnog tužioca Džefrija Najsu o ostvarivanju ideje tzv. "velike Srbije", akademik Čedomir Popov nije uspeo da se uzdrži i ne postavi sledeće pitanje sudskom veću:

- Ne znam koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila velika?!

Svedok odgovor, naravno, nije dobio, ali je Najs bio izuzetno uporan da dokaže kako se ova ideja neprestano motala po srpskim glavama, pokušavajući da to ilustruje ne baš uspešnim primerima. Pogotovu što je često brkao Srbiju i Jugoslaviju.

- Srbi su oduvek hteli objedinjenu državu? - predočio je svedoku tužilac. - Do 1990. godine oni nisu hteli da tolerišu federaciju, već državu koju bi oni kontrolisali?

- To nije tačno - odgovorio je Popov. - Srbija nikad nije kontrolisala ceo prostor.

U žustrom dijalogu koji je usledio, Najs je dokazivao da je Srbija dotle imala "dominantan položaj koji je gubila", što je i bio uzrok sukoba. Popov je, međutim, tvrdio suprotno i objasnio da je stereotip o "srpskoj hegemoniji" bio upravo oruđe onih koji su razgrađivali zajedničku državu.

Nastojeći da pošto-poto pripiše Srbima ostvarivanje "velike Srbije", Najs je potegao niz geografskih karata, između ostalih i jednu iz 1916. godine povodom pregovora Italije sa saveznicima da pristupi Antanti. Na njoj su bile vidljive teritorijalne ponude Srbiji, kao kompenzacija za ono što je, na njen račun, ustupljeno Italiji.

- To je tačno, ali to je bio predlog saveznika, a ne Srbije - objasnio je Popov.

- Ali, ako bi se bilo ko 1990. godine pozivao na ovakve karte, to bi bilo zalaganje za "veliku Srbiju", zar ne? - insistirao je tužilac. - Običan čovek, na ulici u Beogradu, na primer. Šešelj je žestoko govorio o "velikoj Srbiji" i privlačio ljude za to?

- Važno je ko, a ne bilo ko, ali ne vidim kakve to ima veze sa optuženim. On je, naime, bio na vlasti, a Šešelj je bio samo politički agitator.

- Znate li koliko je Britanaca agitovalo za kolonijalno carstvo i treba li ih pozvati zbog toga na odgovornost? - dobacio je Milošević.

Predočavanjem više karata sa označenim teritorijama gde žive Srbi van Srbije, Najs je insistirao na odgovoru - da li bi njihovo povezivanje značilo stvaranje "velike Srbije" - ali je Popov energično odgovarao odrečno.

Samo jednom

Akademik Popov je, apsolutno negirajući postojanje bilo kakve zvanične politike stvaranja "velike Srbije", dopustio mogućnost izuzetaka, ali i naglasio da su oni bili marginalni. Jedan je bio 1912. godine:

- Kao ratni cilj tada je postavljen izlaz na Jadran, da bi se izbeglo da Austrougarska, kad god joj se prohte, može da zatvori Srbiji svoje granice. Srbi su tražili deo severne Albanije, ali velike sile to nisu dozvolile, a onda su Srbi hteli da uzmu deo Makedonije i podele je između sebe, Bugarske i Grčke. U to vreme makedonska nacija još nije postojala.

Ovaj svoj "greh" kako je Popov nazvao ovakav potez, srpski narod je "okajao" time što je, upravo na teritoriji koja je pripala Srbiji, nastala makedonska nacija i država, dok u Bugarskoj i Grčkoj Makedonaca jednostavno - nema. (…)

Večernje novosti