I Državna zajednica - od momenta njenog stvaranja, i Srbija, taoci su suverenističko-dukljanske Crne Gore

Sudbina Državne zajednice u 2005. godini

Solana nije došao

Staje li Evropska unija na Ðukanovićevu stranu, šta treba da uradi Srbija?

Piše: Ðuro Bilbija

Crna Gora uveliko ima bezmalo sve atribute nezavisne države. Svoj ustav i svoje zakone. Svoju odvojenu valutu i svoj poreski i carinski sistem. Svoju policiju i državnu bezbednost. Svoju montenegrinsku, državnu (doduše nekanonsku i nepriznatu) raspop-pravoslavnu crkvu i leptira Milovog, Miraševog, Jevremovog i Filipovog crnogorskog jezika, nestrpljivog da i pre kraja 2005. prestane da bude gusenica "maternjeg", uprkos tome što su dedovi i očevi i njih četvorica, valjda nekom genetskom greškom i naivno, jezik u kome su se rodili smatrali srpskim, a sebe i sve ostale Crnogorce - najelitnijim Srbima. Ima čak i svoj samostalni (paralelni) ekonomski kolosek za Evropu, sa pečatom i blagoslovom istih onih koji su iz Brisela "crtali" i nametali SCG-Solaniju.

Crna Gora već ima sve osim sopstvene armije i kompletne i punokrvne diplomatije. Ali, i ovo "osim" treba shvatiti i uzimati prilično uslovno.

Ðukanovićeva policija i "specijalci" brojno su nekoliko puta superiorni jedinicama Vojske SCG stacioniranim u manjoj državi-članici, pri čemu su garnizoni na crnogorskoj teritoriji još i mnogo gladniji i razoružaniji nego oni u Srbiji. Povrh svega, ima Crna Gora i vlastitog ministra spoljnih poslova i toliko svojih ambasadora unutar diplomatsko-konzularne mreže Državne zajednice u ključnim metropolama - samo u Evropi, Ðukanovićevi ljudi drže London, Rim, Brisel i Moskvu - da sve zloslutno liči na vreme agonije SFRJ, čije su sve glavne punktove po svetu držali mahom Hrvati i Slovenci i iskoristili ih za njeno razbijajanje. Razlika je suštinski samo u tome što su Zagreb i Ljubljana nekadašnje zajedničke ambasade srazmerno finansirali i tražili od "svojih" da koliko-toliko rade u rukavicama, dok Milovi zemlju koju predstavljaju potkopavaju isključivo o trošku Srbije. Pretvorivši bez imalo zazora i obraza - a i bez pravog otpora iz Beograda koji još ne shvata da ambasadu u Albaniji strateški nikako nije smeo da prepusti Podgorici niti, pogotovo, da joj (iz načelnih razloga) dozvoli da u Tiranu pošalje Albanca Marka Camaja - svaku "crnogorsku ambasadu" SCG u "trojanskog konja" za delovanje protiv zajedničke države i protiv Srbije.

Toliko otvoreno i cinično-hladnokrvno da ambasador SCG u Rusiji, Milan Roćen, nekažnjeno sa najreprezentativnijeg automobila ambasade povremeno skida zastavicu Državne zajednice koju formalno predstavlja, i stavlja crnogorsku. Kad god u Moskvu doputuje Ðukanović pa nekome zajedno krenu u posetu. Praveći tako od Državne zajednice, u najmanju ruku, faktički "savez nezavisnih država", koji zvanična Podgorica već mesecima naoko potpuno bezuspešno nudi i nameće Srbiji.

I Državna zajednica - od momenta ovog stvaranja - i Srbija, taoci su suverenističko-dukljanske Crne Gore koja još ima većinu u podgoričkom parlamentu. A Ðukanovićev šef diplomatije, Miodrag Vlahović, ipak uporno, i iz Podgorice i putujući po svetu, ponavlja: nećemo više da budemo taoci Srbije, zbog nje će nam sigurno pobeći i poslednji vagon poslednjeg voza "evroatlantskih integracija". Pa još uporno dovikuje Briselu: Evropo, puštaj nas iz velikosrpskog kaveza, nećemo da budemo ni provincija Srbije ni njen izlaz na more.

Od Crnogoraca čiji je rođeni brat Srbin i u rukovodstvu najsrpskije stranke u Crnoj Gori - šta drugo i očekivati nego da viče "držite lopova"? Ali, pravi problem uopšte nije ni u Milu Ðukanoviću, ni u Filipu Vujanoviću, ni u Jevremu Brkoviću, ni u Miodragu Vlahoviću. Čak ni u njihovim namerama i planovima, javnim i potajnim. Pravi problem Srbije su: involviranost, najblaže rečeno, stranog faktora u vođenje zemlje, nesloga, posvađanost i istorijska nekompetentnost njenog državnog vrha i držanje Evropske unije (sa licem Havijera Solane) prema njoj i Ðukanovićevoj Crnoj Gori.

Čovek koji je od Brisela i Vašingtona posle 5. oktobra dobio kart-blanš da nacrta i nametne ovo što se još zove Državna zajednica Srbija i Crna Gora - pa ona zbog toga s razlogom bila nazvana "Solanijom" - otkazao je u poslednjem trenutku, narušavajući pritom i sve norme diplomatskog protokola i dobrog tona, svoju najavljenu i datumski fiksiranu posetu Beogradu i Podgorici. Suštinski: samo zato da ne bi morao - pošto prethodno nije uspeo da navede Beograd i premijera Vojislava Koštunicu da "dogovorom dve vlade" pristane na izigravanje Ustavne povelje i neodržavanje obaveznih neposrednih izbora za Skupštinu SCG - da Ðukanoviću i oficijelnoj Podgorici podvikne i pripreti. Da im, u ovoj ili onoj formi, tvrdo stavi do znanja: odlaganja izbora ne može biti, raspisujte ih ako ne želite međunarodnu nemilost, izolaciju i uskraćivanje svake pomoći jer državna zajednica mora dobiti šansu, kako je minimalistički i planirano, da profunkcioniše bar godinu pre predviđenog prava obe države-članice da održe "referendum otcepljenja".

Solana nije došao. Ovo u datim okolnostima treba čitati kao: Solana - uz blagoslov Vašingtona i Brisela - izdaje "Solaniju", ponovo pretpostavlja Podgoricu Beogradu, a tandem Ðukanović - Vujanović srbijanskom dvojcu Koštunica - Tadić. Izjava Solaninog savetnika Štefana Lenea - da njegov bos tobože nije doputovao samo zato što još nema "značajnog napretka" u saradnji sa Haškim tribunalom - obično je bacanja prašine u oči. Da stvari stoje drukčije, ni Solana ni Lene ne bi propustili priliku da, nezavisno od haških obaveza Srbije, upozore Crnu Goru i Ðukanovića da je vreme izigravanja neposrednih izbora za parlament SCG isteklo i da izvrdavanja više ne može biti. U krajnjem slučaju: da EU to više neće tolerisati.

Strategija i taktika Ðukanovića u osnovi su jasne iako se kriju kao što zmija krije noge: nipošto ne dozvoliti da državna zajednica istinski prohoda i pokaže da ima smisla i da obema državama-članicama obezbeđuje prednosti, uporno i hipnotički "tamburati" kako je SCG poslednji bastion i zaostatak velikosrpskog projekta, predstavljati Srbiju kao nešto što je genetski nespojivo sa Evropom i što, samim tim, predstavlja nepremostivu prepreku za podgorički evropski demokratski projekat. Istovremeno koristeći i sve ostalo što se nađe "pri ruci" da se u Srbiji isprovocira anticrnogorsko raspoloženje, da se maksimalno poveća broj onih koji će misliti: dojadili ste, biće nam bolje bez vas, skidajte nam se s vrata. Jasno je manje-više i šta Solana i Brisel, sa svima onima koji im vire iza leđa, priželjkuju i projektuju: da Srbija i u rešavanje tzv. "konačnog statusa" Kosova i Metohije uđe slaba i sa Crnom Gorom koja pristaje da igra ulogu "trojanskog konja", državno, liderski i istorijski demoralisana i dezorijentisana i sa, koliko god to bude moguće nepovratnim pretvaranjem Državne zajednice u praznu ljušturu koja će Beograd u "prelomnoj 2005" faktički lišiti i armije i diplomatije.

Neke naše ključne ambasade zato već uveliko kontrolišu "trojanci", a Podgorica, različitim manevrima, tokom proteklih godinu i po, sve do danas, uspeva da osujeti da obe ključne agencije Vojske SCG - i bezbednosna i obaveštajna - dobiju načelnike. Ne treba uopšte sumnjati: ponajpre zbog "prelomne 2005" i nipošto samo iz svojih separatističkih razloga. Ali, šta - s obzirom da je u ovakvoj "drobilici" - treba da uradi Srbija? Kako da se postavi, za koje poteze da se odluči?

Oficijelni Beograd neće pogrešiti bude li povodom sudbine Državne zajednice i neposrednih izbora tvrd kao dosad, prepuštajući Ðukanoviću ulogu njenog razbijača, a Solani ostavi da sam izabere hoće li, ili neće, ustati u odbranu "Solanije". Samo, to će biti i premalo, i preslabo, i potencijalno opasno po Srbiju.

Ona povodom Kosova i Metohije mora najhitnije ujediniti sve svoje lidere i stranke i strateški znati: i šta hoće - i pod kojim uslovima, i šta neće - i po koju cenu. Ona - takođe najhitnije - mora odustati od namere da Vojsci u "prelomnoj 2005" iz budžeta obezbedi tek za ishranu vojnika i oficirske plate. Ona - bez gubljenja više i jedne jedine nedelje - mora doći do strategije podrške svemu što je srpsko u Crnoj Gori (i strankama, i biznisu, i studentima, i kulturnim društvima). Ona - u najkraćem - mora činiti sve moguće i nemoguće da u što kraćim rokovima sebe državno konačno dovede u red, ojača svoju ekonomiju i svoje gravitaciono polje.

Bude li sve to nedovoljno, a događaji i procesi krenuli po najnepovoljnijem scenariju - i činjenjem Ðukanovića i blagonaklonim nečinjenjem Solane i onih kojima je on potreban u Briselu - Srbija će možda biti prisiljena i da sama inicira da se crnogorski referendum održi odmah. Bez čekanja 2006. godine. Da bi spasavala samu sebe.