Uvodnik Kome služe mediji u Srbiji

Piše Mira Beham

U četvrtak 18. novembra nemačka televizija ZDF emitovala je u glavnom večernjem dnevniku prilog o tome da je državna obaveštajna služba BND tri nedelje pre pogroma nad Srbima na Kosovu u martu ove godine znala da se nasilje organizovano pripremalo, a da te informacije nije prosledila ni svojoj vladi, ni nemačkom kontingentu KFOR-trupa. Nemci u Prizrenu su bili "iznenađeni" razmerama i žestinom albanskih napada na preostalo srpsko stanovništvo i srpske svetinje, kao uostalom i ostatak KFOR-a. Kao dokaz, novinarima ZDF-a, služili su BND-ovi transkripti telefonskih razgovora albanskih ekstremista. Prisluškivani su, čak tri nedelje pre 17. marta, pre svega telefoni čoveka po imenu Samedin Džezairi, zvani komandant Hodža.

E, sad, komandant Hodža nije bilo ko. Prema našim izvorima Džezairi je igrao jednu od ključnih uloga – u martu ove godine komandovao je operacijama u Prizrenu i Uroševcu. Ono što se zna o njegovoj biografiji i pozadini je da je živeo u Austriji, čiji je i državljanin, i da se priključio OVK kada su počele oružane borbe na Kosovu, gde je on delovao u tri operativne zone. Tvrdi se da je bio borac u Čečeniji, da se obučavao u Avganistanu i da je bio komandant mudžahedinske jedinice koja je u leto 2001. operisala na području Tetova. Prema poverljivim NATO-podacima iz 2002. godine Džezairi treba da izgradi ogranak "Alahove armije" Hezbolah na Kosovu, a njegov broj telefona je nađen u zaplenjenim dokumentima identifikovanih pripadnika Al Kaide. Samedin Džezairi živi u Prizrenu, jedan je od pripadnika Asocijacije veterana OVK, a među Albancima važi za harizmatičnog "svetog čoveka" i ubraja se među najuglednije albanske vođe.

Komandant Hodža je novinarima ZDF-a, između ostalog, izjavio da je u stanju da mobiliše 30.000 ljudi u najkraćem roku: "Ne treba nam proleće, možemo u svako vreme da počnemo, samo nam fali iskra". Dakle, novi albanski "blickrig" na Kosovu moguć je svakog trenutka.

Sve ove informacije, kao i ona, da je Džezairi do 4. marta bio na platnom spisku BND-a, izazvale su u Nemačkoj javnosti toliku pažnju da je vlada kancelara Gerharda Šredera bila prinuđena da regajue odmah - demantijem. ZDF je na taj demanti odgovorio novim prilogom, emitovanim 20. novembra, ponovo u glavnom dnevniku, kao udarna vest. Štampani mediji u Nemačkoj su prihvatili ovu loptu i informacije ZDF-a dopunjavali svojim saznanjima, intervjuima sa stručnjacima, podsećali na užase martovskih pogroma itd. Mi koji smo navikli na pristrasnost nemačkih medija kad su u pitanju Srbi, Kosovo i Balkan nismo se malo iznenadili kad smo videli kako novinarstvo može, ipak, da funkcioniše po nekim profesionalnim načelima.

A mediji u Srbiji? Senzacionalno otkriće ZDF-a u Srbiji je prošlo kao neka usputna vest, recimo, iz Obale slonovače. Štaviše, udarni dnevnik RTS-a (čitaj: Radio Televizije Srbije) stavio je akcenat izveštavanja na demanti nemačke vlade, a ne na suštinu priče, koja, ipak, dovodi do zaključka da su martovski pogromi na Kosovu mogli da se spreče, bar teoretski, čim su postajala rana saznanja o koordiniranoj pripremi. Bilans ovogodišnjeg etničkog čišćenja Srba je, da ne zaboravimo, zastrašujući: 8 ubijenih i 143 povređenih lica srpske nacionalnosti, preko 800 oštećenih i spaljenih srpskih kuća, 35 spaljenih i oštećenih crkava i manastira, 4000 proteranih Srba, etnički čist jug Kosova ...

Naravno, moramo da razumemo da se nemački mediji ne bave ovom temom toliko intenzivno zbog neke naprasno nastale ljubavi prema Srbima. Ne, u pitanju je unutrašnja stvar, bezbednost države i njenih državljana u koja se ubrajaju, naravo, i nemački vojnici na Kosovu. Šta je BND znao? Zašto nije prosledio informacije vladi Savezne Republike Nemačke, kako zakon to predviđa, da bi ona mogla da upozori vojnike? Ili – ako ih je možda, ipak, prosledio, zašto nemačka vlada nije primereno reagovala? Sve su to ozbiljna pitanja koja zahtevaju potpuno rasvetljavanje slučaja u korist države i njenih građana. Osnovna obaveza medija kao "sedme sile" prema građanima je upravo ta – da stvara transparentnost svih, pa i onih najosteljivijih političkih i društevnih pitanja. A o pitanjima bezbednosti i da ne govorimo.

Izveštavanje medija u Srbiji povodom otkrića ZDF-a nedvosmisleno ukazuje na jedan ključni momenat: srpski mediji, pre svega elektronski, Kosovo ne smatraju državnim pitanjem i pitanjem bezbednosti građana ove države. Ako srpski mediji ne služe građanima Srbije, postavlja se pitanje – a kome oni služe?