Franc-Jozef Huč, svedok odbrane na suđenju Miloševiću

Plaćenici komandovali "Olujom"

Privatna vojna firma MPRI je konkretno rukovodila vojnom operacijom u Krajini. Amerikanci su već 1996. računali da će izvoditi vazdušne napade na Kosovu, kaže Franc-Jozef Huč u intervjuu koji je posle svedočenja u Hagu dao ekskluzivno NIN-u i Korenima

Razgovarala: Mira Beham

Šta vas je načelno motivisalo da se pojavite kao svedok odbrane na suđenju Miloševiću?

- Kada su mi Miloševićevi pravni savetnici prišli sa željom da saznaju nešto više o sumnjivom planu "Operacija potkovica", pomislio sam da bih mogao da dam svoj doprinos pronalaženju istine. I to u vezi s ratom o kome sam uvek imao utisak da je bio u velikoj meri insceniran od strane NATO-a. Doduše, od početka mi je bilo jasno da ne želim da budem instrument bilo koje strane na suđenju. S jedne strane, bio je tu plan "Operacije potkovica", s druge strane masakri, a ja sam oba fenomena istraživao i sam video. Bilo je jasno da nisam tipičan svedok odbrane. Ali ja nisam ni tipičan svedok Tužilaštva. Ja sam ratni reporter, i kao takav sam posmatrao, istraživao i izveštavao.

Zašto ste se sada odlučili da svedočite, u trenutku kada najveći deo svedoka odbija da se pojavi pred sudom?

- Vaše pitanje imputira da sam mogao da biram, da li i kada ću svedočiti. Međutim, nisu obe varijante bile u mojoj ruci. Mene je Tribunal pozvao kao svedoka zato što me je predsednik Milošević stavio na svoj spisak. Postojale su samo dve mogućnosti: ili da me skinu sa spiska svedoka ili da me prisilno dovedu pred Tribunal. Jedini koji bi imali korist od toga da ne odem u Hag, bili bi oni koji su mi poslednjih deset dana pred svedočenje pretili i tražili da se ne pojavim kao svedok. Za mene, dakle, nije postojala mogućnost odluke u pravom smislu - ni faktički, ni vremenski.

Imali ste svog advokata. Zašto?

- Do sada nije bilo regulisano da li se zaštita izvora, koja za novinare postoji u Nemačkoj, prihvata od strane Tribunala. Meni je bilo stalo da u tom pogledu imam sigurnost. Tu sigurnost mi je pružio sud dopustivši da moj advokat učestvuje u svim tačkama suđenja. On je imao i mogućnost da interveniše i u dva navrata da razjasni da je sud prekoračio granicu što se tiče zaštite izvora, tako da neke izjave nisam morao da dam.

Tribunal je doneo načelnu odluku da se novinarski izvori zaštite.

- Tačno. To je jedan od rezultata mog pojavljivanja pred sudom. Tribunal je sada odlučio da se mi novinari ubuduće možemo pozvati na pravo odbijanja izjave i da ne treba da otkrijemo naše izvore u suđenjima za ratne zločine.

U vašem svedočenju ste govorili o američkoj vojnoj firmi MPRI. Da li možete da nam kažete kako se prema vašim saznanjima angažuju te privatne vojne firme, odnosno, ko ih angažuje i ko ih plaća?

- Baš u slučaju MPRI reč je o najreprezentativnijoj vojnoj firmi. Ona obavlja prljave poslove za CIA, odnosno, uopšte za američke tajne službe. Istraživanja su jasno pokazala da firma radi u najrazličitijim osetljivim oblastima, u kojima se želi sprečiti zvanično pojavljanje SAD. Tako dolazi do apsurdnih situacija kao, na primer, kada je MPRI, s jedne strane, obučavao makedonsku armiju, što je Pentagon finansirao; dakle, stvar je bila zvanična. S druge strane, ista firma je sufinansirala i obučavala OVK u Makedoniji.

A ko su tu bili nalogodavci?

- To se može samo pretpostaviti, ali mnogo toga govori da je to bila CIA. Ova američka dvojna igra na Balkanu dovela je do groteske da su u avgustu 2001. godine u velikoj akciji, koja se sprovela iz baze Bondstil na Kosovu, američki padobranci evakuisali sedamnaest instruktora MPRI iz Aračinova zajedno sa borcima OVK, upravo pre nego što je makedonska vojska trebalo da osvoji to mesto. Ja sam o tome pisao.

Vi ste tada bili jedini novinar na svetu koji je o tome pisao. - MPRI je delovao i u Hrvatskoj i u Bosni. Da li znate po čijem nalogu?

- I tu su, prema mojim istraživanjima, učestvovali američke tajne službe. Zbog obilja američkih službi ne mogu tačno da kažem koja je to bila u pojedinačnom slučaju. U Hrvatskoj su svakako vojne službe bile umešane, a tako je verovatno bilo i u Bosni.

U Bosni je MPRI bio i zvanično angažovan da reformiše vojsku Federacije BiH. To je bio deo međunarodnog programa za pomoć.

- To je bilo tek posle Dejtona. Ali oni su tamo delovali već i pre mirovnog sporazuma. Tako i u Hrvatskoj. Kada je hrvatska vojska u decembru 1994. praktično bila poražena, MPRI je reorganizovao i naoružavao hrvatske vojne snage i rukovodio operacijama "Bljesak" i "Oluja" u zapadnoj Slavoniji i u Krajini. U toku mojih istraživanja našao sam se na položaju jedne hrvatske brigade i tamo je jezik komandovanja bio američki engleski. MPRI je konkretno rukovodio "Olujom" i obezbedio da NATO za vreme operacije bombarduje srpske položaje. To bi se u vojnoj terminologiji nazvalo "Close Air Support", dakle bliska podrška iz vazduha za kopnene trupe.

Firma MPRI negira da je učestvovala u operaciji, ali postoji dovoljno indicija za to.

- Postoji i više nego dovoljno svedoka. Ja sam sam video i čuo kako je američki MPRI-oficir hrvatskom komandantu brigade u toku napada na Glinu davao uputstva.

Peter V. Singer sa Brukings instituta, koji je napisao do sada najobimniju naučnu studiju o privatnim vojnim firmama, kaže da su te vojne firme u Bosni angažovane da tamo potisnu iranski uticaj. Da li su Amerikanci u Bosni i na Kosovu odgajili svojevrsne talibane?

- Borci, od kojih su mnogi već obučavani u Avganistanu, bili su u sastavu mudžahedinskih brigada u Bosni. Zanimljivo je da su se 1996. godine, kada su ti borci demobilisani, pojavili instruktori MPRI da ih vrbuju. I za to postoje mnogobrojni svedoci. Novoangažovani mudžahedini su poslani u Tursku, gde su prošli kroz obuku za oficire koji sa kopna komanduju vazdušnim napadima na kopnene ciljeve. Od februara 1998. godine ti specijalisti, neophodni za savremeni vazdušni rat, prebačeni su na Kosovo, kao pomoć za OVK. Amerikanci su, dakle, već 1996. računali da će izvoditi vazdušne napade na Kosovu. Upravo ovo je činjenica zbog koje govorim o insceniranom ratu.

Kakva saznanja imate o ulozi MPRI za vreme rata u Bosni i eventualno u vezi sa mudžahedinima?

- Ne mogu da dokažem neposrednu saradnju između MPRI i mudžahedina. Ali postoje dokazi da je MPRI pokušao da dostavi opremu za elektronsko vođenje rata u Srebrenicu. MPRI je kontaktirao vojnike holandskog bataljona u Srebrenici i hteo da im stavi na raspolaganje opremu i kadrove za prisluškivanje srpskih radio-veza. Holandski komandant Tom Karemans je to tada odbio ukazujući na neutralnost UNPROFOR-a. To mi je on lično potvrdio.

Dakle, MPRI je jasno identifikovan kao čisto američka organizacija.

- To je tačno. Da još jednom razjasnim usku povezanost MPRI-ja i američke vojske: američki oficir ili podoficir uzima neplaćeno odsustvo od vojnih snaga, angažuje se dve ili tri godine u MPRI-ju, kasnije bude reintegrisan u američku vojsku i, po pravilu, odmah unapređen. Dakle, vojska stavlja svoje rukovodeće snage na raspolaganje za rad u MPRI. Dodatno, to ne škodi njihovoj karijeri, naprotiv.

Nije, dakle, kako se uvek tvrdi, samo reč o penzionisanim generalima ili oficirima nego o aktivnim vojnicima?

- Tako je.

MPRI nije jedina privatna vojna firma koja je bila ili još jeste aktivna na području bivše Jugoslavije. Prema mojim saznanjima, DynCorps je obezbedio američki kontingent Kosovske verifikacione misije OEBS-a u jesen 1998. godine. Navodno su od 200 posmatrača 150 bili saradnici ove firme. Da li možete to da potvrdite?

- Da, to se apsolutno poklapa sa mojim istraživanjima.

Da li tu može uopšte više da se govori o neutralnim posmatračima?

- Naravno da ne može. Na Kosovu su to bili anglosaksonski verifikatori. Tu činjenicu su mi potvrdili mnogi zapadnoevropski posmatrači. Amerikanci i Britanci uglavnom nisu radili kao neutralni posmatrači, nego su pre svega sprovodili izviđačke poslove za američko planiranje ciljeva.

Sasvim otvoreno?

- Za razliku od MPRI, koji radi veoma skriveno i tajanstveno, druge privatne vojne firme se eksponiraju i pozicioniraju, da li u Abu Grajbu ili na Kosovu. Kad se dalje istražuje njihovo delovanje, onda se obično dopre do činjenice da MPRI u većini slučaja projektuje planove za ove druge firme. Dakle, postoje veze između tih firmi. MPRI često odrađuje intelektualni i teoretski posao, koji ovi drugi onda izvršavaju.

Ali to znači da se te firme koje deluju na privatno privrednim osnovama kreću izvan međunarodnog bezbednosnog sistema i izvan međunarodnog prava. Ko njih uopšte kontroliše?

- Njih niko ne kontroliše.

Reč je sasvim jasno o privatizaciji rata. Koje posledice sve to ima za istraživanja o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije?

- Trebali bi da počnemo upravo to kritički da ispitujemo. Ja se stalno čudim što da se toliko stvari još uvek neupitno prihvataju. Uzmite, na primer, izveštaj Helene Rante o Račku, koji sasvim jasno kaže da leševi nisu unakaženi od strane ljudi, samo od strane pasa. "Ziddojče cajtung" je, bez izveštača na licu mesta, detaljno opisao kako su jednom čoveku odsečene uši. Matijas Rib u "Frankfurter algemajne cajtungu" ide još mnogo dalje: piše o odsečenim glavama i izbodenim očima. On to tako precizno opisuje kao da je video leševe u Račku. Međutim, on je bio u to vreme u Budimpešti. Mi ne korigujemo ni te stvari u nemačkoj štampi. Većina novinara su bili povodljivi pomoćnici NATO-a, i o tome ne diskutujemo. Meni nikako nije jasno kako ćemo onda da dođemo do toga da ispitujemo uloge privatnih vojnih firmi. Ali to bi bilo više nego potrebno ako nećemo stalno da upadamo u istu zamku. Najbolji primer jeste da je rat u Iraku do detalja sledio inscenaciju NATO-bombardovanja Jugoslavije. Ako baš hoćete, onda je Kosovo bilo generalna proba za napad na Irak.

U tom kontekstu je zanimljivo spomenuti da su verifikatori OEBS-a, koji su posmatrali Račak, svi bili Amerikanci.

Svi pripadnici firme DynCorps?

- Tako je. To je zanimljiv detalj o slučaju Račak, jer je to apsolutno neobično. Kada posmatrači izlaze na teren da rade svoj posao, bilo to u okviru misija EU, UN ili OEBS-a, ekipe se obavezno sastavljaju iz najmanje dve nacije. Patrola u Račku je bila čisto američka.