Kako rešiti pitanje Kosmeta

Đavolski teško

Da li je uopšte moguća potrebna tvrdoća Beograda u pregovorima ako Koštunica govori da Srbima treba da pripadne i više od onoga što je bilo njihovo do 1999, a Tadić traži lokalnu samoupravu samo za opštine u kojima su oni trenutno većina, time praktično priznajući rezultate albanske etničke čistke od 17. marta?

Piše: Ðuro Bilbija

	Kakva će biti sudbina "srpske Palestine"?

Šef UNMIK-a Soren Jesen Petersen uhvatio je "na spavanju" sve u Srbiji. Čak i one malobrojne koji - poput ubijenog premijera Zorana Ðinđića - smatraju da zvanični Beograd nema razloga da zazire od brzog otvaranja bolnog problema "konačnog statusa" Kosova i Metohije i da, naprotiv, treba da mu odlučno i osmišljeno ide u susret jer će Srbi tako najmanje izgubiti.

Pismom koje je uputio svim državama članicama NATO, Petersen je zatražio podršku za što brže otpočinjanje pregovora o "konačnom statusu". Bezmalo: odmah. Bez čekanja 2006. godine - za koju su u osnovi pristalice politike "standardi pre statusa", a i najavljivane "polovine 2005" - kojom su poslednjih meseci "mahali" i zagovornici "statusa zarad standarda" i otvoreni i pritajeni "navijači" nezavisnog Kosova.

Generalni sekretar UN, Kofi Anan, faktički je rekao stop Petersenovom "dodavanju gasa", jasno stavivši do znanja: da pregovori mogu otpočeti najranije polovinom naredne godine. Uprkos Ananovoj intervenciji, traženje odgovora na osnovno i zbog nje ništa manje otvoreno pitanje - šta može i šta mora da uradi Srbija - jednako je nezaobilazno i urgentno.

Šta i kako, pogotovo što je na tasu istorije ključno pitanje srpske državnosti?

"Pitanje bez čijeg rešavanja - kako je upozoravao Ðinđić šest dana pred smrt - nećemo moći da planiramo svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koji je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačno zaokruženu državu pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki "osmi putnik". Nama u državnom gnezdu ne treba "kukavičje jaje".

Sudbina "srpske Palestine", a i Srbije u celini, umnogome će zavisiti od držanja i jedinstva onih koji će u pregovorima o "konačnom statusu" predstavljati Srbe. Od toga kako će i koliko uspešno iskoristiti karte i ne baš jake adute koje će imati u rukama. Od toga hoće li se međusobno složiti, hoće li "videti" i svoju i tuđu igru - kao uistinu veliki šahisti - bar pet poteza unapred. Takođe: i od toga jesu li, ili nisu, za sebe rešili ovo što je Ðinđić gotovo testamentarno sažeo u samo četiri rečenice:

- Mi, povodom Kosmeta, moramo da vidimo Srbiju bar do 2050.godine, da predvidimo trendove i kažemo šta je naš nacionalni i državni interes u pogledu granica, suvereniteta, državnih odnosa i saveza.

- Srbija nije pod protektoratom da bi iko mogao da joj nameće bilo koje rešenje za neki deo njene teritorije.

- Mi smo poslednjih godina mislili da vreme radi za nas ... a bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika sad liči na Titovo "slaba Srbija - jaka Jugoslavija".

- Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz 50 godina imao razloga da za mene kaže: "Onaj Ðinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog".

Dakako, ovo "onaj Ðinđić", danas treba čitati kao "onaj Koštunica", "onaj Tadić", "onaj Labus", ili "onaj Drašković". Stoga možda pod najveću lupu treba staviti: kako premijer Koštunica i predsednik Srbije Tadić vide "šta i kako", svoje uloge i svoju istorijsku odgovornost uoči "polovine 2005". A od posebne bi bilo važnosti da Srbija već sada zna: odnose li se i na njih dvojicu ove reči koordinatora Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Erharda Buseka: "Na zvaničnim susretima srpski političari tvrde da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, a posle, kad pijemo kafu, oni me pitaju kako da ga se oslobode"...

Nezavisno od svih "sumnjivih kafa", Koštuničini stavovi sadržani su u planu Vlade i Skupštine Srbije koji predviđa teritorijalnu autonomiju za Srbe u pet oblasti. Centralnokosovskoj, severnokosovskoj, kosovskopomoravskoj, šarplaninskoj i metohijskoj, sa uključenjem u njih opština, delova opština i naselja u kojima su Srbi do katastrofe iz 1999. bili većina stanovništva. Čak sa pretenzijom na delove teritorija gde nisu u većini - dobijenim kao naknada za izgubljeno u Prištini, Peći, Gnjilanu, Prizrenu, Uroševcu i južnoj Kosovskoj Mitrovici - da bi buduća srpska teritorijalna autonomija imala karakteristike regiona.

Sa svojom zakonodavnom, izvršnom sudskom i policijskom vlašću, kulturnom i prosvetnom autonomijom i specijalnim vezama sa maticom. Aktuelni premijer Srbije ovom je još pridodao: da on i "tirolski model" smatra dobrim za garantovanje prava kosmetskim Srbima i da bi Savet bezbednosti UN ta prava morao obezbediti i zaštiti posebnom "srpskom rezolucijom" koja ne bi zamenila već dopunila Rezoluciju 1244.

Tadićeva DS jednodušno je glasala za vladin plan. Sam Tadić ne prestaje da izjavljuje i predočava i stranim državnicima: "Za Kosovo se moraju voditi dve bitke. Davanje nezavisnosti ne treba dozvoliti jer bi to značilo kraj za tamošnje Srbe čiji je položaj katastrofalan. Druga bitka je zapravo borba za decentralizaciju Kosova koja bi značila lokalnu samoupravu za Srbe u opštinama u kojima su oni u većini. Na nivou cele pokrajine, Srbi bi treblao da imaju autonomiju u kulturi, zdravstvu, sudstvu pa i policiji". A, ipak, između njega i Koštunice nema ni sloge ni pravog poverenja.

Predsednik Srbije pozvao je uoči 23. oktobra kosmetske Srbe da izađu na pokrajinske izbore, premijer - da ih bojkotuju. A verovatno je najmudrije bilo uraditi ono što je sugerisao načelnik Generalštaba Branko Krga: apelovati da na birališta izađu oni koji se osećaju dovoljno bezbednim da glasaju. Tada iz sveta - i da su svi ostali kod svojih kuća - Beogradu niko ne bi mogao ništa da prigovori.

Ni to, međutim, ne bi rešilo problem nesloge i liderske surevnjivosti u vrhu Srbije. Jer, Tadić demonstrativno nije došao ni na "kosovski samit" koji je zbog Petersenovih poteza sazvao Koštunica uz obrazloženje: "Predsednik republičke vlade i predsednik Srbije ne moraju imati isti stav o Kosovu jer je reč o dve odvojene institucije. Ja sam predsednik Srbije i odgovaram građanima, a Vojislav Koštunica parlamentu".

U suštini, to je bilo obrazloženje koje je pokazalo da predsednik Srbije ne shvata osnovno - da su Kosmet i nacionalni interes iznad i njega i Koštunice i njihovih funkcija.

Turska je Briselu već stavila do znanja: da neće priznati Nikoziju (grčki Kipar) ni po cenu da sebi time zatvori vrata EU. Da li je slična tvrdoća potrebna Srbiji povodom Kosova i Metohije? Na šta bi konkretno takva tvrdoća trebalo da se odnosi i da li je uopšte moguća ako Koštunica govori da Srbima treba da pripadne i više od onoga što je bilo njihovo do 1999, a Tadić traži lokalnu samoupravu samo za opštine u kojima su oni trenutno većina, time praktično priznajući rezultate albanske etničke čistke od 17. marta?

Zaista, da li je ona uopšte moguća ako se ima u vidu da je inicijativa Nebojše Čovića - da se sa "međunarodnom zajednicom" ni o čemu ne razgovara sve dok ona pismeno ne potvrdi da je Kosmet deo Srbije - doživela sudbinu kamena bačenog u vodu?

Nažalost, šanse da Srbi nastupe jedinstveno, dovoljno tvrdo i istovremeno dovoljno fleksibilno - kao ozbiljan i disciplinovan pregovarački tim - gotovo da su simbolične.

Preveliki broj političara u Beogradu ostavlja tragove svojih zapadnih sponzora i finansijera kojima su u interesu šiptarska nezavisnost i srpsko nejedinstvo. A da sve bude još gore, i posle vladinog plana nastavljeno je lansiranje novih spasonosnih recepata za Kosovo. Tako su stranke Bogoljuba Karića, ministra za kapitalne investicije Velje Ilića i Momčila Trajkovića predložile da naša južna pokrajina postane "evroregija" sa više župa i "dve nacionalne vlade". A potpredsednik Vlade Srbije, Miroljub Labus, istupio sa svojom inicijativom, da se Kosovo podeli na srpski (15 odsto teritorije) i albanski entitet (85 odsto). Tražeći za Kosmet, do "konačnog rešenja", dvojni suverenitet - i EU i Srbije - i predlažući da sudbinu pokrajine reši međunarodna konferencija u Beču koja bi bila održana 21. novembra 2005. godine.

Ko će naše lidere i njihove planove objediniti i složiti, kad u zemlji nema autoriteta koji bi među njima arbitriroa? Hoće li naši pregovarači biti bar na nivou Ðinđićevog "Srbija nije pod protektoratom"?

Teško, đavolski teško, ako ne budu više Srbi nego što su dosad bili u proseku i dovoljno tvrdi i mudri da ne pristanu ni na "osmog putnika", ni na zapadnu istorijsku parafrazu Tita u "Slaba Srbija - jak Balkan". Ako se ne oslobode i udvoričkog daltonizma kakav je prodemonstrirao Vuk Drašković u čestitci Džordžu Bušu, izrazivši nadu da će njegova pobeda i drugi mandat doprineti daljem unapređivanju "strateškog partnerstva između SAD i Srbije".

Kao da su Dedinje i Bela kuća već "strateški partneri", a bilo bi dobro da su bar obični partneri...