Intervju: Nikola Janić, predsednik Srpskog saveza u Švedskoj i koordinator USDE

Da ne moram da se stidim...

Vratio sam Zahvalnicu Ministarstva za dijasporu, jer je ista Zahvalnica sa istim obrazloženjem uručena i onima za koje svi znamo da su godinama samo pričali i lažno obećavali

Razgovarala: Mira Beham

Dobili ste specijalnu Zahvalnicu Ministarstva za dijasporu Vlade Republike Srbije. Pomoćnik ministra Aleksandar Čotrić tom prilikom istakao je da ste "svesrdno, preduzimljivo i nesebično pomagali svoj narod kada mu je bilo najteže". Šta Vam je ta Zahvalnica značila?

Mnogo. Bio sam prvi čovek iz Švedske kome je ona dodeljena, ali je važno da i sada ponovim ono što sam rekao prilikom primanja Zahvalnice: da sebe vidim samo kao jedno ime za sve mnogobrojne i anonimne patriote, prvenstveno članove udruženja Srpskog saveza Švedske, čiji sam predsednik.

Nikola Janić na dodeli Zahvalnice u Ministarstvu za dijasporu

Hiljade ljudi angažovani su da na sve njima moguće i dostupne načine pomognu svoj narod koji je više od jedne decenije preživljavao velike strahote i nemaštinu. Rat je prestao u matici ali borba Srba u rasejanju da se poštuje ljudsko i međunarodno pravo kada su u pitanju Srbi i Srbija još traje i trajaće. Moramo da popravimo iskrivljenu sliku koja je nastala kroz lažne medijske izveštaje i da iznesemo činjenice o stradanju Srba u proteklim ratovima. Ne smemo ostati pasivni ni kada se danas, na primer, srpske žrtve za vreme drugog Svetskog rata, ubijeni srpski civili i deca u Jasenovcu, smanjuju za 20 do 30 puta, kao što se desilo u Švedskoj enciklopediji. Da na to nismo reagovali ostalo bi napisano da je u ovom zloglasnom logoru smrti "ubijeno oko 20.000 ljudi, jevreja i cigana". Srbi nisu bili ni pomenuti. Ta sramna brojka je sada promenjena.

Tačno je da sam ja taj koji je pisao mnoga pisma protesta, da sam razgovarao sa političarima, da sam učestvovao na mnogim TV debatama i konferencijama, da sam ponekad satima visio na fiksnom ili mobilnom telefonu i da mi se i u glavi i u srcu dizala temperatura, dok nisam "isterao pravdu". Ali nikako ne treba zaboraviti da ima i drugih koji su to takođe radili i to rade i dalje. Jedan čovek ne može u isto vreme da bude na sto mesta i u sto gradova. To znači da postoji kontinuirana povezanost svih nas, bez obzira odakle mi dolazili i gde mi živeli, prvi i najvažniji potreban stepenik da bi stigli do vrha gde treba da postavimo srpski barjak među ostale koji se, s pravom ili ne, tamo već nalaze.

U zemlji i u rasejanju poznat je i veoma cenjen vaš angažman i angažman Srpskog saveza iz Švedske za naše ljude u rasejanju i za maticu. Tim pre je iznenađujuće da ste vi samo pet dana kasnije vratili dobijenu Zahvalnicu. Zašto?

Da se ni ja, ni oni ljudi umesto kojih sam je primio sutra ne bi stideli te Zahvalnice. Ako ministarstvo Vlade Srbije uruči Zahvalnicu sa istim obrazloženjem i onima za koje svi znamo da su godinama samo pričali i lažno obećavali (pa i sprečavali ono što je od velike važnosti za budućnost), onda ta i takva Zahvalnica više nema onu vrednost koju sam verovao da je imala kada sam je primio.

Ispred ministarstva za dijasporu je saopšteno da su kriterijumi za dodeljivanje Zahvalnica veoma visoki i da o tome odlučuje kolegijum od najmanje pet ljudi, na čelu sa ministrom Vojislavom Vukčevićem?

Dodeljivanje Zahvalnice gospođi Mili Alečković gledam, blago rečeno, kao neku privatnu uslugu nekome, nečiji "sračunat propust", i svesno istupanje iz rama bilo kakvog moralnog i političkog kriterijuma. Kada je njoj uručena Zahvalnica ministar Vukčević i jedan od njegovih pomoćnika, gospodin Krivokuća, nalazili su se na dužem putu po Americi. Saznanja koja imam govore da ni pomoćnik ministra, gospodin Alekandar Čotrić nije aktivno učestvovao u tome. Neshvatljivo je da i pored burnog reagovanja organizacija i ljudi iz Francuske (ali i iz drugih zemalja) iz ministarstva nikada nije dat odgovor na neka od pitanja kao na primer: Ko je dao predlog da se gospođi Alečković da zahvalnica? Da li je ona zaista predsednik nekog "KSEA", kako je Ministarstvo predstavlja? Kakva je i čija je to organizacija? Da li su zaista učinili nešto i šta, na primer, za Srbe na Kosovu?

Svaki građanin a posebno čelne organizacije iz dijaspore imaju pravo da "svom" ministarstvu postave pitanja i očekuju da, umesto ignorisanja, dobiju na njih odgovor. Ja sve to tumačim kao devalvaciju morala i da je ta Zahvalnica još nešto što može da se transformiše u veliku štetu i za Ministarstvo i za dijasporu.

Ministarstvo za dijasporu tvrdi da je skeniralo stanje naših udruženja u dijaspori i da sada ima pregled. Da li je i kako je moguće da tu dođe do grešaka?

	Dobitnici Zahvalnice: Bora Đorđević i Nikola Janić

Da ministarstvo ima korektan pregled o našoj dijaspori prva je i osnovna obostrana potreba. To je nešto sasvim drugo od kontrole, koju mi ne prihvatamo. Nažalost oni taj pregled o kome vi govorite nemaju i ništa nisu skenirali. Ako ostaju pri toj tvrdnji onda moram da konstatujem da imaju čudne skenere koji ne skeniraju promene i aktuelno stanje među Srbima i srpskim organizacijama u rasejanju. Postoji mogućnost i da su pošteni ljudi u ministarstvu naivno, ali neodgovorno i nedopustivo, naseli na ono što im je neko iz privatnih, političkih ili drugih interesa ili obaveza šaputao.

Kažem "naseli" jer se nadam da će ozbiljnije da sagledaju bilans njihovog dosadašnjeg rada. Neki od tih šaptača već skoro dve decenije su i zvanični i nezvanični "skeneri dijaspore", ali odslikavaju iskrivljene slike. Zastarela i neprecizna oprema svuda se menja, jedino kod nas ostaje i dalje u funkciji. Istovremeno iz petnih žila se trude da zaustave sve novo ili sve ono i sve one na koje ne mogu da utiču.

Mi smo se nadali da će se otvaranjem Minstartsva za dijasporu ispraviti mnoge "krive Drine". Da će ta vladina institucija na svoju zgradu okačiti veliko i čisto ogledalo gde bi se videli svi konkretni učinci i naprezanja i matice i rasejanja za buduće aktivnosti koje bi nedvosmisleno bile od interesa matice Srbije i njenih državljana. Prvi uslov za to je da oni koji ministarstvu, ministrima i vladi pripremaju osnov i potreban materijal o dijaspori, ili kako ste vi formulisali u vašem pitanju "skeniraju stanje u dijaspori", budu moralno jake i nezavisne osobe kojima je interes države ispred ličnog, a patriotska i demokratska vrednovanja nisu poljuljana njihovim momentalnim i često menjanim političkim opredeljenjima.

Ovo su veoma ozbiljne zamerke Ministarstvu. Da li imate činjenice kojima možete dokazati da ste vi, a ne oni, u pravu?

Nema potrebe da ja iznosim bilo kakve činjenice. Dokazi za ovo što govorim nalaze se vec mesecima i nama i ministarstvu pred nosom, odnosno oni se nalaze na sajtu Ministarstva.

Na šta ciljate?

Ne ciljam ni na šta, ali se čudim mnogo čemu. Ako bi verovali onome što već mesecima vidimo na njihovom sajtu, onda organizacije srpske dijaspore postoje samo u Austriji, Kanadi, Engleskoj, Australiji i Zambiji! To su navedene zemlje. Gradovi u kojima nas ima navedeni su u nešto većem broju, ali procentualno je taj podatak gori od predhodnog, jer po ministarstvu koje radi već devet meseci mi postojimo samo u: Beču, Lincu, Insbruku, Salcburgu, Otavi, Torontu, Sidneju, Melburnu, Pertu, Londonu i Lusaki. To je sve. Ni neke od navedenih adresa i meilova nisu adekvatni. Gubili su vreme da pripreme album sa 600 fotografija koji su dali na poklon gospođi Alečković i koji "pokazuje njen boravak na Kosvu", a umesto te gluposti mogli su da na sajt ubace 600 zaboravljenih adresa organizacija srpske dijaspore. Ježim se što na tim fotografijama nema nijedna koja pokazuje gospođu Alečković kako predaje hiljade evra onima kojima je njen "Kongres Srba evrope" još pre više od godinu dana obećao pomoć da "izgrade" porušeno. Njima je bar dala obećanje, ali postoje i drugi kojima je kratko odgovorila da ne traže ekonomsku pomoć već da shvate da je najvrednije njeno ime, kojim će im dati podršku!? Koliko znam ona se ne zove ni krava, ni ovca, ni mleko, ni hleb, ni cigla kojom bi se popravile srušene kuće, već samo Mila.

Zar nije ljudski grešiti?

Jeste. Ali je isto toliko ljudski da se sve te greške, na koje je dobronamernom kritikom odavno ukazano, što pre isprave.

Imate li ideju kako da se izbegnu greške u budućim odnosima matice i dijaspore?

Da se hitno uradi ono što je trebalo da se učini od prvog dana kada je ministarstvo formirano. Utvrditi istinu o legitimitetu i mogućnostima i pojedinca i organizacija. To se može učiniti efikasno sa samo tri kratka, neophodna i efikasna pitanja: Dokaži sta si uradio za svoj narod juče; pokaži šta radiš za njega danas; predloži šta možeš ti, tvoja organizacija ili šta možemo mi zajedno da uradimo sutra za sve nas.

Šta bi po Vašem mišljenju trebalo da bude glavna funkcija Ministarstva za dijasporu?

Da dijaspora prihvati to ministarstvo kao svoje a da ministarstvo to i bude. Prvenstveno da se međusobno pomognemo u svemu što može doneti bolju i sigurniju budućnost građanima Srbije.

Da li Ministarstvo ispunjava svoje zadatke?

Ako pogledamo šta piše u formulaciji o obavezama Ministarstva i šta bi ono trebalo da radi, mislim da stvarnost nije u simbiozi sa onim što se očekivalo i obećavalo i što se i dalje obećava. Naravno da ima i ispunjenih zadataka, ali mnogo manje od onoga što je trebalo i moglo da se ispuni.

Da li može da se očekuje u bliskoj budućnosti da se ta obećanja sprovedu u delo?

Matica se nalazi na ivici ambisa. Ekonomski, moralno, politički... Ako se taj i takav trend hitno ne zaustavi ništa dobro se ne može očekivati. Vremena je malo i više niko ne može da prihvati odlaganje ispunjavanja naše patriotske obaveze. Za početak je dovoljno da od ljudi zahtevamo da rade ono zašta su dobili mandat i poverenje od onih koji su ih birali. To se odnosi i na dijasporu i na maticu. Razlika je samo u tome što su službenici i političari u matici plaćeni da rade za interes zemlje i građana, a mi u rasejanju sve to radimo dobrovoljno i besplatno, a ne retko i dajemo koliko ko može i želi. Srbija će imati veliku i adekvatnu korist od rasejanja tek onog momenta kada političari u matici shvate da je to neiskorišćena ali neizmerno korisna alatka.