Na promociji knjige na Kolarcu: Ćosić sa ćerkom Anom Ćosić-Vukić

Dobrica Ćosić

Moj poslednji boj za Kosovo

Srbija ima novi bestseler. Knjiga Dobrice Ćosića sa prostim naslovom "Kosovo", objavljena u oktobru u izdanju kompanije "Novosti" (priredila Ćosićeva ćerka Ana Ćosić-Vukić), bila je u najkraćem roku rasprodata. "Koreni" objavljuju izvode iz te izuzetne zbirke sećanja i beleški čoveka koga je celog života mučila težina kosovskog pitanja

BRATSTVO I JEDINSTVO: Iz razgovora s ocem saznala sam da je pedesetih godina prošlog veka nekoliko puta odlazio na Kosovo i Metohiju da podstiče i organizuje prosvetni, kulturni i književni život Albanaca. Sa Esadom Mekulijem, albanskim piscem, osnivao je kulturno-prosvetna društva i prvi književni časopis kosovsko-metohijskih Albanaca - Novi život. S tih putovanja vraćao se radostan i uveren da uz jugoslovensku i srpsku pomoć albanski narod stupa u ekonomski, kulturni i civilizacijski preporod. To svoje agitpropovsko oduševljenje iskazao je i na stranicama Politike, 1958. godine. "Tamo, na Kosovu i Metohiji, osetim inspirativan ponos i radost što sam Jugosloven i savremenik potpunog oživotvorenja Marksovog internacionalizma u politici, ekonomiji i kulturi, u celokupnim društvenim i ljudskim odnosima. Ideja bratstva naroda i ljudi, kao puna sloboda društvenog afirmisanja svog nacionaliteta i nesebična pomoć ekonomski i kulturno razvijenih i bogatijih naroda Jugoslavije, dobila je otelotvorenje na Kosovu i Metohiji..."

Prvi Ćosićev zapis u dnevničkim beleškama koji upućuje na začetak sumnje u jugoslovenska osećanja albanskih komunista nalazim u anegdoti zabeleženoj u martu 1963. godine: "Posle radnog vremena u kancelariji Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Izvršnog veća Srbije, Fadilj Hodža, predsednik Izvršnog veća Kosova i Metohije, i ja pijemo ‘Rubinov’ vinjak. Malo pripiti i dobro raspoloženi, ‘nacionalno’ se šalimo... U razgovoru o našoj budućnosti - šiptarskoj i srpskoj - obratio sam se Fadilju Hodži: ‘Priznaj mi, Fadilje, da vi Šiptari imate ovakav plan: ostaćete u Jugoslaviji dok se industrijalizujete, urbanizujete i prosvetite, pa ćete onda, kao napredan i demokratski sever, da oslobodite i ujedinite zaostali i nedemokratski jug - Albaniju. Vi se sada spremate da Kosovo pretvorite u Pijemont ‘velike’ Albanije i ostvarite cilj Prizrenske lige. Fadilj Hodža je skočio sa fotelje, zagrlio me i rekao: "Gedžo, brate, kako ti nas dobro razumeš."

Prvo ozbiljno i dramatično razmišljanje o Kosovu Dobrica Ćosić zapisuje 16. septembra 1966, po završetku Plenuma Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojem je osuđena tzv. zaverenička grupa Ranković-Stefanović i Lukić-Savić:

"Noćas u jedan po ponoći završio se Plenum CK SK Srbije. Bio je to sudski proces srpskoj naciji, komunističkom pokretu, srpskim komunistima; bio je to proces generacije koja je izvršila partizansku revoluciju... Taj proces vođen je staljinistički i balkanski. Nikad nisam video toliko brutalnosti i beskrupuloznosti u međuljudskim odnosima; nikad toliko primitivne i divlje strasti za vlašću, za očuvanjem pozicije, za sticanjem poena u ovoj smeni snaga u okviru birokratske oligarhije nisam tako zgusnuto i očigledno doživeo; nikad tolikog i takvog odsustva razboritosti, objektivnosti, spremnosti za traženje istine i napora za pravdu nisam doživeo u ljudskom kolektivu, kao danas na Plenumu CK SK Srbije... Bez ikakvog ljudskog i građanskog dostojanstva, neozbiljno, neiskreno, prostački i ruljaški, ponašalo se rukovodstvo Saveza komunista Srbije, ta ‘kolektivna pamet’ nacije i Republike... Šiptarski rukovodioci su predvodili furiozni napad na Rankovića i srpski nacionalizam na Kosovu i Metohiji pod njegovim i Udbinim okriljem; Srbi, članovi CK sa Kosova i Metohije, nadmetali su se sa Šiptarima u osudi srpskog nacionalizma. Mijalko Todorović je izjavio da se ‘divi državničkoj mudrosti Veli Deve’...

Juče je Srbija, njeno političko vođstvo, Kosovo i Metohiju predalo Albaniji.

Ja sam posramljen ćutao, i podizao ruku za odluke Izvršnog komiteta CK Srbije u kojima je osuđena antisrpska, zaverenička grupa Ranković-Stefanović, a njeni pripadnici Vojkan Lukić i Srba Savić isključeni iz Saveza komunista. Izdao sam sebe..."

KOSOVSKO STANJE STVARI: (29. novembar 1968) Juče u Prištini, Podujevu, Uroševcu, Gnjilanu i drugim mestima Kosova i Metohije izbile su masovne antijugoslovenske, velikoalbanske, šovinističke demonstracije. To je najveća albanska pobuna posle 1945. godine. Demonstracije su odlično organizovane. Predvode ih studenti koje sledi školska omladina, a za njom i sav mlad albanski narod. Zahtevaju "Kosovo republiku" i otcepljenje od Jugoslavije; kliču "velikoj Albaniji" i Enveru Hodži. Vikali su i protiv mene u Prištini. Javili su mi da su u nekim kosmetskim gradovima, kao i u samoj Prištini, spaljivali moje knjige.

Policija je žestoko intervenisala. Bilo je i pucnjave. Jedan Albanac je ubijen, desetak ih je ranjeno, tridesetak povređeno ... U Prištini su porazbijani izlozi, napravljena je velika materijalna šteta.

Narod je ove događaje doživeo kao potvrdu mojih procena kosmetskih prilika i opravdanost moje kritike partijske i državne politike na Kosovu i Metohiji, koju sam izgovorio 29. i 30. maja ove godine. Albanske separatističke demonstracije su potvrdile slepilo i političko bezumlje srpske birokratije...

PATRIJARHOV PRISTUP: (31. januar 2000.) Pozvao me patrijarh Pavle da svakako dođem po podne, kad mogu. Otišao sam u 18 časova. zatekao sam ga kako u predsoblju svog kabineta pretura neke knjige ... Uveo me je u kabinet i odmah počeo priču kako se u Jerusalimu od čaše hladne vode razboleo, pa nije mogao da služi božićnu liturgiju, što mu je vrlo žao. A onda mi se malo primakao jer smo obojica slabog sluha:

"Do mene je došla vest da će naša vojska da uđe na Kosovo preko Rožaja. Tim pravcem će da uđe u Metohiju. Šta da činimo, gospodine Ćosiću?"

"Ta vest nije istinita, vaša svetosti. Nemamo mi snage da ratujemo protiv NATO. Ko to sme? To bi bilo ludilo i nacionalno samoubistvo."

"I ja tako mislim. To bi bilo naše samoubistvo, majko božija. Ali, šta ga znam, ljudi su na sve spremni. Mene je strah, gospodine Ćosiću. Šta će onda biti sa našim narodom, majko moja!"

"Ne, ne. Ja u to ne verujem, vaša svetosti. To govore generali iz propagandnih razloga."

Patrijarh je zabrinuto i uplašeno gledao u mene.

"Ja ću svakako da se raspitam, pa ću vam se javiti."

"Samo mi telefonom recite da ste zdravo ... Tako nekako u šifri mi javite."

Obećao sam mu.

"Šta mislite, gospodine Ćosiću, šta još mogu da učine srpskom narodu oni što ih nazivamo međunarodna zajednica" - upitao me patrijarh.

"Ne znam, vaša svetosti!", odgovorio sam.

Patrijarh je prošaputao nešto što je upućeno Bogu, pa smo zaćutali ...

ÐINÐIĆEV NOVI KURS: (14. decembar 2002.) Zoran Ðinđić mi se uveče javio telefonom srdačnim obraćanjem kao nekada dok nije postao predsednik srpske vlade, kada je svom bliskom saradniku i drugu Miletu Perišiću, a mom prijatelju "savetovao" da se ne druži sa mnom i "ne sluša Dobricu Ćosića i Ljubu Tadića. Oni su završili svoje uloge. Sada su za ropotarnicu". Taj stav je i Mile Perišić neko vreme uvažavao, pa mi se javio, ispričao mi Zoranovo mišljenje i iskreno se izvinio. Nastavili smo da se družimo kao što smo se družili mnogo godina pre Ðinđićevog "saveta".

Zoranov telefonski poziv me je iznenadio: "Dobrice, izvini što ti se dugo nisam javljao. Poslovi, putovanja, razumi me. Ja bih želeo da večeras razgovaramo ako si slobodan." "Jesam, za tebe, Zorane, slobodan. Dođi kod mene, ja sam u kući." "Ne možemo da razgovaramo kod tebe. Tvoja se kuća sluša. Dođi ti kod mene i ja sam sam u kući." Ne iznenadivši se obaveštenjem da se moja kuća sluša i pod vlašću "demokratske opozicije", ne pitajući ga ko me i zašto još uvek sluša, otišao sam u njegovu kuću. Bio je sam i bez posluge. Ponudio me pićem. Otvorio je flašu belog vina i doneo tanjir sa isečenom pršutom. Poslužio sam se.

Politički razgovor je počeo Zoranovom izjavom: "Više se demokratija ne može dokazivati izdajom nacionalnih i državnih interesa. Šta misliš da treba da radim?" Rekao sam mu da Srbija danas pored starih i tekućih problema i propale ekonomije, ima i dva najteža nacionalna i državna problema: Kosovo i Vojvodinu. Kosovo je nasleđeno od Kraljevine Jugoslavije, Titovog socijalizma i Miloševićevog režima, a Vojvodinu kao nacionalno i državno pitanje proizveo je DOS, "nova vlast", koja je na čelo Vojvodine dovela secesionistu i političkog rokera Nenada Čanka, koji sa svojom Ligom socijaldemokrata jedva ima nekoliko procenata glasova u Vojvodini. "Vojvodina je vaše, dosovsko, tvoje nacionalno pitanje, Zorane."

Vojvodina nije, niti će biti nacionalni problem. Videćeš do proleća. Do proleća ću srediti Čanka. On nema podrške. Kosovo je naša rak-rana. Šta predlažeš da se radi?"

"Kosovo morate energično da rešavate i da se više ne zavaravate Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti. Tu je Rezoluciju sam porekao Savet bezbednosti i njegov UNMIK koji vlada na Kosovu i Metohiji. Ta rezolucija služi Americi, UNMIK-u i Evropskoj uniji da pod njenim okriljem stvore nezavisnu državu Kosovo. Dok ne rešimo kosovsko pitanje, ne možemo definisati našu državnu teritoriju, ni imati novi ustav, niti se možemo osloboditi čitave hipoteke srpske prošlosti. Oslobodimo se Kosova, Zorane", rekao sam.

"Saglasan sam s tobom. Moramo izraditi novu strategiju i odlučno krenuti na rešavanje kosovskog pitanja. Ono prvo mora da se reši u Vašingtonu, Londonu, Parizu i Moskvi. Ja moram direktno njima da se obratim. Prvo ću da im pošaljem pisma, a onda ću da odem kod predsednika Buša, Blera, Šredera, Putina i Širaka i da ih ubeđujem da kosovsko pitanje treba što pre i konačno rešiti. Ja sam siguran da se njima više ne isplati da drže onoliku vojsku na Kosovu i da bacaju stotine i milijarde dolara u albanski bunar."

Dugo smo razgovarali o mojoj koncepciji teritorijalnog razgraničenja sa Albancima na Kosovu i Metohiji, o strategiji i taktici ostvarivanja te ideje, saglasni o preprekama na koje će se naići. Ja sam bio srećan što je Zoran inteligentno, u poslednjem času, shvatio šta treba da radi. Ta će politička kobra pronaći neki puteljak iz ovog srpskog ćorsokaka.

Oštro sam mu kritikovao vladu i sve te njegove potpredsednike "lidere DOS-a" i "eksperte", strance koji su izveršili pravu destrukciju suvereniteta već kriminalizovane srpske države. "Kakvi su ti to ministri kojima je ministarstvo prvo radno mesto, zaboga, Zorane?"

"Nisi u pravu. Sa starima i bivšima ja ne mogu da modernizujem Srbiju i uvedem je u evropski progres. Ti dobro znaš da Tito nije izveo revoluciju sa starcima, nego sa vama mladićima i decom. On je bio ‘Stari’ u Politbirou, svi su bili mlađi od njega najmanje 15 godina..."

Sporili smo se dugo i oštro oko kadrova koji čine "novu vlast". Personalno nikog nije branio; zastupao je samo svoje načelo: "Samo mladi ljudi mogu da izvedu Srbiju iz katastrofe u kojoj se našla." Svoje potpredsednike uglavnom ne ceni, ali je primoran da sarađuje sa njima. "To je neminovnost svake političke koalicije. A mi smo samo s koalicijom mogli da srušimo Miloševića." Nisam se saglasio sa njegovom oštrom kritikom Vojislava Koštunice.

Razgovor sam doživeo kao političku prekretnicu Zorana Ðinđića. Bio je te večeri onaj stari, lucidni, na sve i za sve spreman mladić - Zoran Ðinđić s kojim sam nekad pre Vučelića i Perišića, mnogo noći proveo u šetnjama po Topčiderskom brdu, a on je želeo da napiše moju političku biografiju, što sam ja odlučno odbio.

Sutra ću mu poslati neke moje tekstove koji mu mogu koristiti ... Želja mi je da podstaknem Ðinđića da stvori novu, svoju koncepciju rešavanja kosovskog pitanja ...

12. januar 2003. Jedne noći posle Nove godine Zoran mi se javio i poslao automobil da me doveze u njegovu kuću. Iscrpno smo razgovarali o stanju Srbije i politici koju treba da vodi.

Zoran se menja; on se promenio i stupio na poziciju nacionalnog vođe. U svim bitnim pitanjima unutrašnje i spoljne politike usaglasili smo se i dogovorili da se češće viđamo i razgovaramo. Posle četvoročasovnog razgovora, otišao sam spokojan i radostan: Zoran Ðinđić je politički sazreo, stekao iskustvo, uvideo zablude. Ako nastavi da radi to što mi je govorio i o čemu smo se saglasili, Srbija, najzad, dobija političara i državnika koji je može povesti preporodu i očuvanju svojih duhovnih vrednosti, svojih najboljih tradicija. Iznenadio me je njegov neobično kritičan odnos prema Evropskoj uniji u stavu:

"Za deset-petnaest godina, kada su namerili da nas prime u članstvo, mi tada treba dobro da razmislimo treba li da se penjemo u taj voz! ... Sada moramo s njima, pre svega sa Nemačkom. A kada se oporavimo od siromaštva i bede, kada skinemo s našeg naroda hipoteke prošlosti i Miloševićevog režima, kada pokrenemo naše ekonomske i intelektualne potencijale, onda ćemo i prema Evropi imati drugi odnos." Rekao mi je da će pre proleća da krene na Zapad - u Nemačku, Britaniju, Francusku, Ameriku, Rusiju i da razgovara samo o rešenju kosovskog pitanja:

"Moram da ih ubedim da se u Srbiji ništa značajno ne može uraditi dok se ne reši kosovsko pitanje i teritorijalno ne definiše Srbija." Zoran je verovao da novim ustavom treba dati velika prava opštinama i obesmisliti autonomiju Vojvodine. "Čanak je obična budala, s njim ćemo lako da se razračunamo"... Sve što mi je te noći rekao o svojoj politici koju namerava da vodi, odgovaralo je i mojim shvatanjima. A svoju vladu, ministre, potpredsednike - ne ceni. "S jednom grupicom ljudi ja sve radim. Kakva vlada!"

Nasmejao se.

DIJALOG S MORTONOM: (12. jul 2004.) Morton Abramovic, američki diplomata, bivši predsednik Karnedžijeve fondacije, osnivač i predsednik "Međunarodne krizne grupe", savetnik albanske delegacije u Rambujeu, sada jedan od najznačajnijih albanskih lobista u Americi i propagandist nezavisnog Kosova, dao je NIN-u izuzetno značajan intervju. Svako ko se bavi "kosovskim pitanjem" mora pažljivo da pročita mišljenje o Kosovu ovog ljutog srbofoba, a lucidnog analitičara i "kosovologa".

Abramovic oštro osuđuje "famozni pristup standardi pre statusa". Ta strategija je izazvala ogromnu nestabilnost koja ne dozvoljava unapređenje međuetničkih odnosa i tešku poziciju Srba". "Nerešen status Kosova ima jako negativan efekat na ceo region, a ponajviše na samu Srbiju koju zadržava fokusiranu na prošlost, umesto na budućnost."

Sa tim mišljenjem moram da se saglasim. I pokojni Ðinđić je u zimu 2002/ 2003. uvideo negativne posledice nerešenog statusa Kosova, a ja se odavno, decenijama zalažem za kompromisno i trajno rešenje "kosovske krize" i albansko-srpskih odnosa. Naravno, bez uspeha. Ali, evo radikalnog Abramovica koji sa svojim "lobijem" aktuelizuje racionalnost konačnog rešenja kosovskog pitanja. Tom cilju posle 17. marta teži i Nebojša Čović, razume se na motivima suprotnim Abramovicevim ali ga Koštunica i Srbi sa Kosova odbacuju sa pozicije koju je imao kao predsednik Koordinacionog centra.

Po "Planu" o autonomiji u autonomiji srpska vlada se ponaša kao da je obavila svoj državni posao i posvetila se uglavnom mirenju posvađanih kosovskih srpskih političara i politikanata iz "Povratka", Severne Mitrovice i Gračanice, kojima je Čović veći protivnik od Rugove i Tačija. Da nastavim sa citiranjem M. Abramovica, ideologa ratoborstva: "Na Kosovu smo rat završili sa potpuno neostvarljivim i nerealnim mandatom po kojem je Kosovo ostalo deo Srbije. Zašto? Zato što smo hteli da završimo rat pre i izbegnemo slanje kopnenih trupa."

Ovaj stav o ishodu američkog i NATO rata protiv Srbije, jasno otkriva pravi Klintonov cilj "sprečavanja humanitarne kastastrofe": rat za albansku Republiku Kosovo; rat protiv srpskog naroda koji se nepragmatično i uzaludno opirao američkom imperijalizmu na tlu bivše Jugoslavije.

Abramovic ocenjuje da je 17. marta, albanski progon Srba, koristio Srbima. Ali, podeljeni Zapad prema Kosovu, nije izvukao adekvatan zaključak: pristalice "Standardi pre statusa" ostali su na starim, pogrešnim pozicijama, a protagonisti Evropske unije, koji ne pristaju da se Kosovo vrati pod kontrolu Srbije... nadaju se da će evropske integracije učiniti tu problematiku "nevažnom". Abramovic kaže da "Kosovari veruju da je nasilje jedini način da se proizvodi nekakva reakcija Zapada. To se, nažalost, pokazalo kao istina". I Abramovic veruje da se neće ponoviti 17. mart, ali da će se nastaviti "nasilje niskog intenziteta"; da će, dakle, ubijati Srbe, jednog po jednog i s vremena na vreme zapaliti poneku kuću, da im uliju strah u kosti, primoraju da beže s Kosova i da im onemoguće svako nastojanje, svaku pomisao da se vrate na svoja kućišta.

Na novinarsko pitanje: "Šta bi moglo da promeni pristup Zapada u rešavanju statusa Kosova"?, Abramovic odgovara:

"Nažalost, nasilje. Žao mi je što to kažem. To se ne može promeniti u kratkom roku. Važno je odmah dati više moći Albancima u trasiranju njihove budućnosti."

Bravo, Mortone Abramovicu! I tebi se smučilo "demokratsko" licemerje Zapada i Istoka. Nasilje, naravno! Ako je nasilje "babica Revolucije", babica islama protiv hrišćanstva i zapadne civilizacije, babica Amerike u borbi protiv islamskog terorizma i velikog zla, babica u "oslobođenju Iraka" od Sadamove tiranije - nasilje je babica države Kosovo. Nasiljem su prognani Srbi iz Hrvatske i stvorena etnički čista Hrvatska; nasiljem su 1945. prognani Italijani iz Istre; nasiljem su 1995. prognani Srbi iz Banije, Like, Korduna, Slavonije, Bukovice. Nasiljem je stvorena Dejtonska Bosna i Hercegovina, nasiljem se stvara "unitarna BiH" i davi Republika Srpska, nasiljem se Srbiji oduzima Jug, a Vojvodina je na dnevnom redu ideologa demokratskog nasilja ...

REŠENJE KOSOVSKOG PITANJA: Predlažem teritorijalnu podelu Kosova i Metohije i razgraničenje Srba i Albanaca, bez težnje za etnički čistim teritorijama, a sa reciprocitetom u sadržajima i oblicima garantovanih nacionalnih i građanskih prava za manjine.

Srednjovekovni srpski manastiri Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica i Devič sa povratkom zemljišta i šuma nacionalizovanih 1945. godine, treba da imaju samoupravni položaj i prava po atoskom modelu za pravoslavne manastire u grčkoj državi.