Uvodnik Zapad i mi

Piše Mira Beham

Nedavno sam imala priliku da prisustvujem razgovoru u kome je predsednik jedne ugledne srpske nevladine organizacije, koja ne važi za srbofobičnu, direktoru za političku komunikaciju jedne značajne nemačke fondacije objašnjavao kakvo je mračno stanje u medijima u Srbiji i zašto bi bilo važno da se sprovedu razna istraživanja ne bi li se došlo do saznanja kako da se ovdašnja medijiska scena dovede u red. Svoje tvrdnje predstavnik srpskog nevladinog sektora dokazivao je nizom dosta klimavih argumenata, od kojih je jedan od najsmešnijih bio onaj da je novinarski nivo u privatnim elektronskim medijima u Srbiji katastrofalan.

Nemac i ja nismo mogli a da to ne shvatimo kao duhovit prilog zabavnoj konverzaciji, skrećući nevladinom Srbinu pažnju na katastrofalan novinarski nivo ogromne većine privatnih televizija na Zapadu kao i na činjenicu da se čak i zapadne državne ili poludržavne televizije mahom prilagođavaju tom nivou. Dakle, loš kvalitet privatnih televizija u Srbiji ne može nikako da bude razlog za finansiranje nekih istraživanja, jer su se Srbi u tom pogledu već uklopili u zapadnu civilizaciju i tu ne postoji potreba za promenama.

Razgovor se završio tako što je Srbin bio zbunjen, a Nemac prilično raspoložen i zadovoljan. Pouke koje sam ja lično izvukla iz tog razgovora su bile sledeće: Prvo, dodvoravajući se stranim potencijalnim finansijerima srpski nevladin sektor je u velikoj meri odgovoran za širenje negativnog imidža Srba u svetu. Štaviše – nevladine organizacije mogu samo da opstanu na održavanju tog imidža, pa čak i one koje nisu "antisrpske", jer i one moraju da dokažu da žele nešto da poprave u zemlji što je prema njihovoj proceni loše. S obzirom da je u Srbiji registrovano nekoliko desetine hiljada takvih organizacija, može se lako zaklučiti koje razmere takvo pljuvanje Srba poprima u raznim pregovorima vođenim oko finansijskih pomoći. Drugo, strani finansijeri, bilo vladini ili nevladini, savršeno dobro znaju šta hoće. Oni dolaze u zemlju da bi planski i programski skenirali stanje i prema tim saznanjima delovali. U njihovom angažmanu nema ni slučajnosti ni promašaja. Edukacija i civilizovanje Srba se sprovodi krajnje sistematski i koordinirano.

Evo, da uzmemo samo ove dve-tri nedelje druge polovine septembra i početkom oktobra. Dok se suđenje Miloševiću nalazi u ćorsokaku predstavnicima srpskih vlasti se sa svih strana upućuju upozorenja da je njihova saradnja sa Hagom sasvim nezadovoljavajuća i da bez izručenja Ratka Mladića Hagu Srbima nema budućnosti. Istovremeno se, kakva slučajnost, otvara i internacionalizuje pitanje položaja manjina u Vojvodini, uz neviđeno mešanje mađarske vlade u unutrašnja srpska pitanja. Opet, sa konferencije Igmanske inicijative u Zagrebu, koja okuplja više od 140 nevladinih organizacija iz Hrvatske, BiH i Srbije i Crne Gore, član predsedništva BiH Sulejman Tihić i predsednik Hrvatske Stjepan Mesić poručuju svetskoj i srpskoj javnosti da treba izmeniti Dejtonski sporazum, jer ovako BiH kao država ne može da funkcioniše.

U jeku ovih događaja se u Beču održava još jedna ključna konferencija o Kosovu, na kojoj Srbi imaju najslabiji položaj, i najavljuje se poseta Karle del Ponte Beogradu – jedna privatna i jedna zvanična. Privatno glavni tužilac Haškog tribunala dolazi kao učesnik međunarodne konferencije "Suočavanje s prošlošću – postkonfiktne strategije za istinu, pravdu i pomirenje u regionu bivše Jugoslavije", koju organizuje Fond za humanitarno pravo u saradnji sa Savetom Evrope, a koja treba da donese zaključke i preporuke međunarodnim institucijama kao, eto, Savetu Evrope ili OEBS-u, kako srpske vlasti moraju da sarađuju sa Hagom. U nizu dugogodišnjih pokušaja Nataše Kandić da sprovede "denacifikaciju Srba" ova konferencija, koja okuplja značajne "borce za ljudska prava" iz celog sveta, predstavlja njen daleko najozbiljniji poduhvat.

Zvanično Karla del Ponte dolazi da bi razgovarala sa predstavnicima srpsko-crnogorskih vlasti, među kojima su Boris Tadić i Vuk Drašković, i oni učesnici u Kandićevoj konferenciji. Dok nas ništa ne može više da začudi kad su Vuk i njegova politička prevrtljivost u pitanju, neki potezi novog predsednika Srbije Borisa Tadića predstavljaju razlog za ozbiljnu brigu. Jer, niko od postmiloševićevskih političara nije toliko aktivno pokazao takvu prekomerno nekritičnu odanost Americi i njenoj politici kao Tadić (vidi tekstove u ovom broju "Korena").

Da Zapad radi krajnje koordinirano dokazuje i činjenica da su se usred svih ovih napada i pritisaka na Srbe kao iz vedra neba pojavili Haški istražitelji u Beogradu da skupljaju podatke o stradanju Srba u Oluji (što oni rade već skoro jednu deceniju bez značajnijih rezultata) ne bi li ublažili mogući gnev naroda. Tako nešto se zove perfektna inscenacija.