Zapad, Srebrenica i mi

Iznuđena katarza

Izveštaj Komisije Republike Srpske o Srebrenici je u zapadnoj javnosti lansiran kao izuzetno važna blic-vest bez razjašnjenja, iako bi, kada se malo bolje pogleda, nesumnjivo zaslužio više pažnje i mogao da bude krajnje poučan, ne samo za Srbe

Piše: Mira Beham

U nedelju 11. jula obeležena je u Memorijalnom centru u Potočarima još jedna godišnjica pada Srebrenice, i ovaj put masovnom sahranom posmrtnih ostataka ubijenih Bošnjaka.

Istog dana je u Beogradu inaugurisan prvi, kako su mediji naglašavali, "demokratski predsednik Republike Srbije" uz veliki aplauz i odobravanje prisutnih zvanica ne samo iz šireg regiona, nego "iz celog sveta". Događaji u Beogradu i Potočarima su bili vesti dana u Srbiji i na neki način povezani, jer je srpski predsednik prilikom inauguracije, između ostalog, rekao : "Istorija zločina na Balkanu je duga, i, u tom smislu, svi narodi ovog dela Evrope duguju jedni drugima istorijsko izvinjenje. Suočavanje sa zločinima vlastitog naroda je, međutim, pretpostavka za suživot sa susedima i trajno uspostavljanje evropskih vrednosti i u ovom našem delu Evrope. Hrabar i patriotski izveštaj Republike Srpske o zločinu u Srebrenici primer je kako istini treba gledati u oči. Samo na taj način čuva se sećanje i na Jasenovac i na Skelane i na Goraždevac i na sva druga stratišta."

Svaka ova rečenica pojedinačno bi zaslužila da se podvrgne detaljnoj semantičnoj analizi kako bi se došlo do njenog pravog značenja. Ali, ostavimo to sada po strani, kao što ostavljamo i pitanje koliko sama Evropa uopšte ispunjava "evropske vrednosti" suočavanjem sa vlastitim zločinima (na primer, počinjenim tokom NATO-bombardovanja Jugoslavije ili tokom ratova u Avganistanu i Iraku). Ostavimo na stranu i činjenicu da devedeset osam procenata Srba i sto posto na inauguraciji prisutnih stranaca ne zna koje li je to srpsko stratište u Skelanima (mesto u opštini Srebrenica u kome je u muslimanskom napadu 16. januara 1993. godine ubijen 61 Srbin, od toga 16 žena, a preko 90 Srba je ranjeno). Pozabavimo se pomenutim primernim suočavanjem sa istinom kako je to učinjeno "hrabrim i patriotskim izveštajem" Komisije Vlade Republike Srpske, jer to je, ako smo dobro razumeli, uzor i uslov kojim bi trebalo da se rukovode Srbi s one i s ove strane Drine.

Vlada Republike Srpske je prihvatila Završni izveštaj Komisije tačno mesec dana pre devetogodišnjice pada Srebrenice, dakle, 11. juna 2004. Kao više usputno, ali indikativno zapažanje, možemo da navedemo činjenicu da su svetske agencije i strani elektronski mediji preneli vest o tom događaju pre svih naših (slično kao što se to desilo sa vešću o smrti Zorana Đinđića posle atentata). Pri tome, medijski izveštaji na Zapadu bili su naslovljeni skoro identično: "Bosanski Srbi priznali masakr u Srebrenici" (npr., Prvi program nemačke televizije i BBC). Koja je vest-bomba ova kratka rečenica bila za prosečnog zapadnog medijskog potrošača, može da razume samo onaj koji zna način i sadržaj izveštavanja zapadnih medija o ratovima na Balkanu i sve konotacije vezane za signalnu reč "Srebrenica". U ovoj reči su sadržana sva objašnjenja uzroka, tokova i posledica krvavog raspada SFRJ, u njoj je sadržano svako opravdanje za sve kaznene mere protiv Srba, uključujući i NATO-bombardovanje prvo Republike Srpske a kasnije Jugoslavije. Srebrenica je na Zapadu neupitan dokaz za izvršeni genocid. Ona je "simbol srpskog fašizma" (nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer), i ona je to bila već tokom samih događaja u julu 1995. Osuda je doneta pre presude.

Zato je na Zapadu sve svima bilo odmah jasno posle te vesti, i zato nije bilo ni potrebno preneti više od jedne manje-više kratke beleške brzo prepoznatljivih razdražujućih reči. Dakle, Izveštaj Komisije Republike Srpske o Srebrenici je u zapadnoj javnosti lansiran kao dobro plasirana blic-vest, iako bi, kada se malo bolje pogleda, nesumnjivo zaslužio više pažnje i mogao da bude krajnje poučan, ne samo za Srbe.

Sama geneza Izveštaja, na primer, ubedljiva je potvrda onog fenomena koji su nemački istraživači Gerald Knaus i Feliks Martin, jedan direktor, drugi generalni sekretar Evropske inicijative za stabilnost sa sedištem u Berlinu i Sarajevu, prošle godine u zapaženoj analizi stanja u BiH nazvali vladavinom "evropskog maharadže". "U Sarajevu", tako oni pišu, "početkom dvadeset prvog veka, kao u Kalkuti u devetnaestom veku, stranci igraju ulogu ‘dobrotvornih despota’." Brojnim primerima Knaus i Martin dokazuju kako visoki predstavnici međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, pre svih Pedi Ešdaun, u ime "jačanja vladavine zakona" besprimerno krše zakone, vladaju dekretima i svojim samovoljnim ponašanjem vređaju zdrav razum.

Nemački istraživači ocenjuju kao paradoksalno da visoki predstavnici, u stvari, uopšte ne odgovaraju nijednoj izabranoj instituciji. Oni odgovaraju na sastancima ministara spoljnih poslova (svake druge godine) Veću za implementaciju mira (PIC), kojim oni predsedavaju i čije izveštaje obično pripremaju. Tako im se mandat može proširiti na šta god oni žele.

Prema Knausu i Martinu, izričito neokolonijalni pristup stranaca u Bosni "počeo je u maju 1997. godine, kada je PIC ovlastio visokog predstavnika da zaustavi objavljivanje huškanja na nasilje u javnim medijima. U jedinstvenoj, koordiniranoj akciji, međunarodne trupe za održavanje mira preuzele su releje javne televizije Republike Srpske, dok je visoki predstavnik zahtevao ostavke celog upravnog odbora televizije bosanskih Srba. Iznenađujući uspeh ove intervencije doveo je do toga da PIC dodeli visokom predstavniku široka nova ovlašćenja u ključnim područjima institucionalnih reformi, ključnih zakona i osoblja u državnim službama - sve zbog sprovođenja mirovnog sporazuma’."

Tako visoki predstavnik (čitaj: međunarodna zajednica) može da vlada bez ograničenja i kontrole svoje moći, i tako je Pedi Ešdaun sada proširio svoj mandat, između ostalog, na iznuđivanje priznavanja krivice svim sredstvima. Ovako postupanje nikako ne spada u domen "evropskih vrednosti" kako ih mi razumemo, niti bi, po pravilu, moglo da prođe pred bilo kojim sudom u Evropi. Međutim, zapadna javnost se nakon završetka hladnog rata nekako navikla da razni narodi na razne načine moraju biti poučeni demokratiji, sve do Avganistana i Iraka, pa otud nema primetnog protesta protiv Ešdaunovih poteza.

Dakle, Pedi Ešdaun je pritiscima, pretnjama i ucenama iznudio Izveštaj o Srebrenici - to čak ni njegovi sledbenici ne poriču, nego, štaviše, hvale - i određivao njegov sadržaj. Kako prvi predsednik Komisije Marko Arsović u razgovoru za "Korene" kaže, visoki predstavnik je sprečavao svaki pokušaj ozbiljnog istraživanja kako samih događaja u Srebrenici i oko nje između 10. i 19. jula 1995. godine, tako i lokacija masovnih grobnica i spiskova nestalih. Zbog toga je došao u sukob sa Arsovićem, inače dugogodišnjim sudijom i bivšim ministrom pravde Republike Srpske, prigovarajući mu da "hoće da piše istoriju". "Čak mi je pretio prstom", kaže Arsović koji je u aprilu ove godine prema nekim verzijama smenjen sa funkcije, odnosno, kako on sam tvrdi, dao ostavku kao predsednik Komisije.

Ograničenja rada Komisije, koja u svom nazivu, ipak, ima odrednicu "za istraživanje", bila su brojna. Sam vremenski rok od šest meseci za obavljanje tako važnog i obimnog posla bio je naprosto neozbiljan kada se uzme u obzir da je holandski Institut za ratnu dokumentaciju NIOD šest godina radio na svom izveštaju o Srebrenici, uz neuporedivo veća budžetska i personalna sredstva. Drugo ključno ograničenje bilo je propisano vremensko razdoblje kojem je Komisija morala da se bavi. Ispitati isključivo događaje između 10. i 19. jula 1995. godine, znači sagledati ih izvan svakog šireg vojnog, političkog, istorijskog ili psihološkog konteksta.

Zbog svega toga Komisija je bila prinuđena da se koristi nečuvenom metodologijom koja se u Izveštaju objašnjava ovako: "Zbog ograničenog vremena i racionalizacije postupka, Komisija je preuzela istorijski kontekst i činjenično stanje sadržano u presudi ‘Tužilac protiv Radislava Krstića’, kojom je optuženo lice u drugostepenom postupku osuđeno od strane Haškog tribunala, za ‘pomaganje i podržavanje genocida’ počinjenog u Srebrenici."

Prvi deo Izveštaja, koji čini više od polovine od ukupno javno dostupnih 40 stranica, sačinjen je, dakle, kao svojevrsni plagijat dosta sporne presude, pod diktatom visokog predstavnika. Sledi drugi deo o masovnim grobnicama koji je posebno istaknut u svim medijskim izveštajima s ove ili one strane kolonijalne moći, jer su tu "prikupljene informacije o postojanju 32 do sada nepoznate i neobrađene masovne grobnice sa tijelima Bošnjaka žrtava događaja u Srebrenici i oko nje od 10. do 19. jula". Detalji o tim "primarnim, sekundarnim i tercijarnim" grobnicama ne nalaze se u Izveštaju nego u "poverljivom dokumentu za ograničenu distribuciju". Ali, kako saznajemo iz Izveštaja, Federalna komisija za nestale pod rukovodstvom Amora Mašovića utvrdila je nakon obilaska terena da je od te 32 "nove" grobnice samo osam bilo nepoznato, plus tri grobnice za koje se imalo saznanje o širem regionu ali ne i o mikrolokaciji. Upućeni u rad obe komisije tvrde da su, u stvari, sve "novootkrivene" lokacije bile poznate federalnim institucijama. Čak iako ovaj podatak nije tačan, mediji su svakako obmanjivali javnost, prenoseći senzaciju da je srpska Komisija "otkrila 32 nove grobnice", što ne odgovara istini.

Treći deo Izveštaja obrađuje pitanje spiskova lica koja se vode kao nestala. Prema zaključcima srpske komisije, "najtačniju listu posjeduje Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP)" sa podacima o 7 779 lica koja su nestala između 10. i 19. jula 1995. godine. Međutim, srpska komisija do završetka Izveštaja nije dobila na uvid i korišćenje te podatke, niti joj je bio dostupan spisak do sada od strane ICMP-a identifikovanih 1 332 osoba, "jer je to tajna", kaže za "Korene" sadašnji predsednik Komisije Milan Bogdanić. Kao što međunarodne institucije imaju svoje tajne o Srebrenici, tako ih ima i srpska komisija, jer se veći deo njenog rada nalazi u dodacima i aneksima koji nisu dostupni javnosti.

Zato je Izveštaj Vlade Republike Srpske o Srebrenici još jedna propuštena prilika da se Srbi ozbiljno suoče sa događajima iz jula 1995. godine. Jer, tako iznuđeno priznanje ne može da ispuni ni najblaže moralne kriterijume potrebne za istinsko pomirenje sa sobom i sa drugima.

U nedelju 11. jula ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić saopštio je gledaocima u poznatoj emisiji svoj "utisak nedelje". Bio je jako impresioniran, rekao je on, "objektivnim i analitičkim izveštavanjem" srpskih elektronskih medija o događajima u Potočarima tog dana. Ono što on nije mogao da sagleda, jeste činjenica da je iste večeri, na primer. Prvi program nemačke televizije u najgledanijem dnevniku dao prilog o sahrani Bošnjaka stradalih u Srebrenici koji je po svemu bio identičan, recimo, izveštaju RTS-a, sa samo jednom malom razlikom: Nemci su na kraju svog priloga o Srebrenici podsetili na oštro negodovanje Bošnjaka zbog činjenice da upravo tog dana srpski predsednik svečano polaže zakletvu, i prikazali Borisa Tadića kako ljubi srpsku zastavu. Tako se zatvaraju razni krugovi.