Privatizacije diplomatije

Moćne veze

Po volji Borisa Tadića, predsednika Srbije, naše konce u Sjedinjenim Američkim Državama plete izraelska kompanija sa političkim vezama koje dosežu u srce američkih demokrata

Piše: Mira Beham

Posle nekoliko neuspelih pokušaja i sa zakašnjenjem od skoro decenije i po, i Srbi učestvuju u profesionalnom i, pre svega, skupo plaćenom osvajanju američkih umova, srca i duša, a zatim i tržišta. Tačnije - ne svi Srbi, nego njihov novoizabrani predsednik u svojstvu, kako je sam rekao, "ekonomskog ambasadora" zemlje. Potez se uklapa u strategiju traženog povratka srpske države u normalne tokove, ali je, po svemu sudeći, reč o usamljenoj odluci "predsednika svih građana", a ne o svestrano prihvaćenoj državnoj strategiji. A ono što jeste krajnje iznenađujuće je izbor partnera koji Srbiji treba da otvori vrata u svet dvadeset i prvog veka, u zajednicu demokratskih društava i tržišnu ekonomiju.

"Kad su komunističke zemlje počele da se privatizuju i da razvijaju tržišne ekonomije, one su shvatile da su privatne investicije krucijalne za njihov uspeh i podizanje njihovih ekonomija iz dolina socijalističke države u kapitalističke tržišne ekonomije. Mnogi od njih su gledali na nas, pablik rilejšns firme, kao nekog ko može da im pomogne da stvore veze sa investitorima i korporacijama", kaže Džejms Harf, do 1997. direktor odeljenja "Global pablik afers" američke PR agencije Ruder Fin, posle toga osnivač i vlasnik firme "Global komjunikejtors" koja se takođe bavi odnosima s javnošću. Njegov bivši šef, Dejvid Fin, jedan od dvojice vlasnika Ruder Fina, dopunjuje - eufemistički, kao što ćemo još da vidimo: "Pablik relejšns ljudi su samo posrednici. Oni sastavljaju ljude iz odgovornih pozicija i olakšavaju njihovu komunikaciju."

Kevin Mekoli, urednik poznatog stručnog časopisa "O’Dvajers Vašington riport", koji prati industriju PR-a i lobiranja u Americi, potvrđuje da je devedesetih godina dvadesetog stoleća došlo do "eksplozije" na američkom tržištu komunikacionih usluga: Sve one zemlje centralne i Istočne Evrope, od Bugarske do Estonije, od Češke do Kazahstana, "koje su bile pod šapom Sovjetskog Saveza, nisu imale svoja predstavništva u Sjedinjenim Američkim Državama i morale su da se prezentuju u Vašingtonu." Taj posao promovisanja najbolje mogućeg imidža radi ekonomskog uspeha su zaostalim zemljama bivšeg komunističkog carstva odradile kompanije raznih oznaka i difuznih delokruga iz široke oblasti pablik rilejšnsa koje su tako postale prvi pobednici (ili profiteri) proširenja zapadnih vrednosti na jedno geostrateški i ekonomski važno područje.

Kompanija sa ne toliko zvučnim imenom - RSLB partners -, koja je već radila za ministra odbrane Borisa Tadića, jeste i na ogromnom i šarolikom američkom tržištu komunikacionih usluga, na kome ima više zaposlenih u PR industriji nego u medijima, jedinstvena pojava. RSLB su, u stvari, inicijali prezimena četvorice vlasnika firme, a oni su - ni manje, ni više - državljani Izraela: Juval Rabin, sin ubijenog izraelskog premijera Jicaka Rabina i specijalista za komunikaciju; Šimon Ševes, bivši šef kabineta Jicaka Rabina; Amnon Lipkin-Šahak, bivši načelnik Generalštaba izraelske armije; i Gil Birger, bivši ataše za ekonomske veze izraelske ambasade u Vašingtonu. Biografije i stručne kvalifikacije ne samo vlasnika lobijing agencije RSLB nego i nekih saradnika kao i njihov delokrug ukazuju na težišta poslovanja: politika, vojna bezbednost i ekonomija.

Svakako najzanimljivija ličnost u ovom već poprilično interesantnom spektru ljudi, veza i profesionalnih osobenosti, koje liči na svojevrsnu ekspozituru izraelskog Ministarstva spoljnih poslova, jeste direktor firme, Amerikanac Džej Futlik. Njegova karijera je počela u izbornom timu Bila Klintona 1992 i nastavila se u Beloj kući, gde je Futlik bio predsednikov čovek za vezu sa moćnom jevrejskom zajednicom u Americi. Posle napuštanja Bele kuće 1997. godine, Futlik postao je potpredsednik agencije Ruder Fin i 2003. godine vodi neuspešnu kampanju za predsedničku kandidaturu senatora Džoa Libermana. Zatim se zaposlio u RSLB i postaje savetnik Džona Kerija za Bliski istok, a svom novom šefu organizuje političke podrške poput one Sendija Bergera, bivšeg Klintonovog savetnika za nacionalnu bezbednost, ili sarađuje sa Ričardom Holbrukom. Nije teško zaključiti da je Futlik izvanredno umreženi vašingtonski politički operativac.

Dakle, po volji predsednika Borisa Tadića srpske konce u Sjedinjenim Američkim Državama plete izraelska kompanija sa političkim vezama koje dosežu u srce američkih demokrata. To bi mogla da bude u suštini ohrabrujuća vest za Srbe da nije nekoliko sitnih činjenica koje otvaraju dve temeljne dileme.

Kao prvo, lobiranje za strane zemlje, ili međunarodni pablik rilejšns, kako se to stručno zove, nije isto kao promovisanje novog imidža Madone ili Mekdonaldsa. Projekat Nemačke fondacije za istraživanje mira pod nazivom "Informativni ratovi oko Balkana" (koji je radila autor ovog teksta), pokazuje da se prave aktivnosti - pre svega američkih - firmi iz oblasti međunarodne komunikacije ne daju lako prepoznati, jer su zapakovane u orvelovski pojmovni instrumentarijum koji usluge "medijska komunikacija" ili "informacioni menadžment" i "pablik afers" čini krajnje bezazlenim. Međutim, široki spektar usluga međunarodnog pablik rilejšnsa i njegovi komunikacioni koncepti oblikuju novi fenomen sadašnjeg svetskog poretka.

Za niz malih zemalja, ali sve više i za moćnije države, u uslovima globalizovane komunikacije, međunarodni pablik rilejšns danas čini zamenu za tri stuba klasične spoljne politike - diplomatiju, trgovinu i kulturu - i dovodi do tzv. outsourcing-a - što je izdvajanje ključnih spoljnopolitičkih delatnosti iz državnih institucija u ruke privatnih firmi. Reč je o temeljnoj privatizaciji spoljne politike, i akteri kompanija sa odrednicama za lobiranje, konsalting ili pablik rilejšns postaju "diplomate za iznajmljivanje" koji upravljaju sudbinom jedne države.

Takva potreba za povećanom komunikacionom kompetencijom diplomata i političara postoji i u jedinoj preostaloj svetskoj sili. "Moć slika" (takozvani Si-En-En faktor) i "akteri civilnog društva kao što su nevladine organizacije", u velikoj meri utiču na javno mnjenje i spoljnopolitičke procese odlučivanja. Stoga "diplomate treba manje da usmere svoje aktivnosti na izabrane političke funkcionere, elite i društvene multiplikatore, a više da politiku svoje zemlje prodaju na pijacama široke javnosti". Diplomate postaju "mešavina prodavaca i novinara", a pojam "public diplomacdž" prema časopisu "Forin afers" propisuje da "nijedna spoljna politika ne može da uspeva bez postojane, koordinirane sposobnosti da se razumeju, informišu i manipulišu ljudi, privatne organizacije i vlade". Ni američka administracija ove poslove ne može više da obavlja bez obuhvatne pomoći privatnih kompanija za komunikaciju.

Realno gledano, naš "ekonomski ambasador" dvostruko je privatizovao spoljnu politiku srpske države: vodi je po svom nahođenju i predao je u ruke privatne firme. Sinhronizacije sa zvaničnim šefom diplomatije SCG po svemu sudeći nema (ili je reč o dogovorenoj taktici zbunjivanja javnosti kada jedan traži povlačenje tužbe protiv NATO-članica, a drugi kaže - ne, mada je to uslovno ne), niti ima dogovora sa predsednikom vlade. Ipak suštinsko prekoračenje ovlašćenja moglo bi moralno da se opravda, ukoliko služi za dobrobit države i naroda. Međutim, profil angažovane lobističke firme otvara još težu dilemu.

Da bi se ta dilema bolje razumela, moramo da se vratimo u balkanske ratove devedesetih godina dvadesetog stoleća i ono što je njih obeležilo. Kao simbol tih komunikacionih tokova obično se uzima šlagvort "Ruder Fin", ime PR firme koja je zastupala Republiku Hrvatsku, vladu Alije Izetbegovića i rukovodstvo kosovskih Albanaca. Ta agencija je izuzetnim naporom i profesionalnom veštinom u američkom i svetskom javnom mnjenju i međunarodnoj politici uspela da učvrsti temelje za krajnje pojednostavljeno tumačenje ratova u bivšoj Jugoslaviji kao borbe dobrog protiv zla. Prema Džejms Harfu najveća dostignuća Rudera Fina su priznavanje nezavisnosti Hrvatske od strane američke administracije, buđenje javnog mnjenja za stradanje Bošnjaka i izrada političkog programa za Albance sa Kosova koji je već 1992. godine predviđao uspostavljanje UN-protektorata na Kosmetu i nezavisnost južne srpske pokrajne.

Teško je metodološki meriti dejstvo pablik rilejšnsa neposredno, ali postoji niz posrednih dokaza da je Džejms Harf u pravu kad slavi svoje uspehe. Tako je, na primer, francusko istraživanje komunikologa Alis Krig-Planke, objavljeno prošle godine u Parizu, pokazalo da je upotreba pojma "etničko čišćenje" u izveštajima lista "Mond" u avgustu 1992. godine skočila za više od sto procenata, posle čega se taj pojam etablirao kao uobičajen opis događaja u Bosni (vidi grafikon).

Upravo početkom avgusta 1992. Ruder Fin stupa na scenu u službi vlade Alije Izetbegovića, pridobijajući jevrejsku zajednicu u Americi za stvar Bošnjaka i stvarajući sliku novog holokausta na evrospkom tlu. "Angažovati jevrejske organizacije na strani Bosanaca bio je izvanredan blef. U javnom mnjenju jednim potezom izjednačili smo Srbe sa nacistima. (...) Odmah je primećena osetna promena rečnika u medijima, što je bilo praćeno upotrebom pojmova sa jakim emotivnim nabojem, kao što su etničko čišćenje, koncentracioni logori itd., a sve je to izazivalo poređenja sa nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i Aušvicom", reče Džejms Harf tačno deceniju pre francuskog istraživanja.

Ruder Fin jeste odradio ključan posao u oblikovanju američkog i svetskog javnog mnenja koje je usmeravalo politiku takozvane međunarodne zajednice prema Balkanu, međutim, ta agencija niti je bila jedina koja se bavila tim zadatkom, niti je bila najmoćnija. U projektu za Nemačku fondaciju za istraživanje mira analizirano je 157 ugovora između 40 američkih PR-firmi i sukobljenih strana u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, sklopljena u vremenskom razdoblju između 1991. i 2002. godine. Od toga su devedeset procenata bile aktivnosti srpskih (ratnih) protivnika, uključujuči Sloveniju i, od 1997. godine, i Crnu Goru.

Glavne osobine tih američkih PR, konsalting ili lobističkih firmi su njihova socijalna, politička i strukturalna umreženost koje od njih čine faktore moći. U njihovim rukovodstvima se nalaze bivši kongresmeni, senatori, saradnici i funkcioneri američke administracije, predstavnici tajnih službi i američke vojske, istaknuti saradnici medija, predsednici velikih korporacija i sl. što podrazumeva kratke puteve do ključnih mesta u politici, medijima, privredi i bezbednosnim strukturama. Prilagođavajući se uslovima globalizacije, firme iz te oblasti ušle su u razne globalne kooperacije, fuzioniranja, franšize, sklapanje strateških alijansi i sl. od kojih je najrasprostranjeniji oblik takozvani holding koji pod jednim krovom spaja razne komunikacione usluge (reklamu, marketing, PR i konsalting).

Dobar primer takve kvalitativne i kvantitativne moći je agencija "Vašington grup" pod rukovodstvom Suzan Molinari, firma koja je od januara 1998. do jula 1999. imala za klijenta "Vladu Kosova", taman kada je Ruder Fin prestao da radi za kosovske Albance. Suzan Molinari je počela političku karijeru kao član gradske vlasti Njujorka, bila je republikanski kongresmen i u to vreme, prema sopstvenoj proceni, "najuticajnija žena američkog Kongresa", radila je kao voditelj dnevnika velike TV-stanice Si-Bi-Es i zadržala brojne funkcije u političkim i privrednim upravnim telima kad je postala predsednik i poslovođa kompanije "Vašington grup". Njena firma pripada agenciji "Kečam pablik rilejšns" koja je opet deo Omnikom-grupe, prema stručnim procenama vodeća komunikaciona korporacija na svetu.

"Vašington grup" je u vreme kada je sukob na Kosovu eskalirao i NATO vodio rat protiv Jugoslavije, odnosno Srbije, u ime rukovodstva kosovskih Albanaca sprovodila sledeće aktivnosti: otvaranje informativnog centra u Vašingtonu; širenje vesti i informacija o konfliktu; obezbeđivanje kontakata albanskih lidera sa medijima, senatorima, kongresmenima, članovima američke administracije i predstavnicima međunarodnih institucija i nevladnih organizacija; pravna i druga pomoć za vreme pregovora u Rambujeu; plasiranje tekstova i komentara u štampanim i elektronskim medijima o srpskim zločinima na Kosovu i o potrebi podizanja optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu itd.

Diplomatija je sporazumevanje na bilateralnom ili multilateralnom nivou mirovnim sredstvima u mirovne svrhe. Privatizovana i plaćena diplomatija u službi jedne strane u sukobu je - ratna propaganda. Otud je reč o eufemizmu kada Dejvid Fin kaže: "Pablik rilejšens ljudi su samo posrednici." Sa druge strane, PR-agencije zaista nisu identične sa svojim klijentima nego su "samo" posrednici, i upravo ta činjenica čini privatizovanu diplomatiju još moćnijom. PR-firme koje su delovale za vreme balkanskih ratova važe kao moćni, društveno priznati i poverljivi specijalisti za komunikaciju i pouzdani izvori, pogotovo ako se uzmu u obzir profili njihovih rukovodstava i saradnika. Oni ispunjavaju sve uslove "nezavisnog posrednika" kako ga traži fenomen koji se zove "public diplomacdž".

Tako imamo u balkanskim ratovima konstelaciju da su zaraćene strane svoju propagandu kroz filter PR agencija i njihovih brojnih komunikacionih kanala uspeli da pretvore u "istinite" poruke. I tako dolazimo do jedinstvene homogenizacije američkog i zapadnog javnog mnjenja: američka vlada, Amnesti internešnel, Hjuman rajts voč, Soroš-fondacija, liberalni intelektualci ali i široki krugovi konzervativaca, Ujedinjene nacije, novinari, ali i vlade u Zagrebu i Sarajevu, mudžahedini u Bosni kao i rukovodstvo kosovskih Albanaca i pripadnici OVK - svi imaju praktično identično tumačenje zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije, ono tumačenje kao što ga je formulisao Džejms Harf.

U središtu ovog tumačenja stoje snažna poređenja sa holokaustom i njemu srodnim pojavama, što je u nekoliko navrata za vreme rata u Bosni i tokom NATO-bombardovanja dovelo do žešćih rasprava unutar jevrejske zajednice o zloupotrebi i instrumentalizaciji jevrejske istorije, doduše bez posledica po stvoreni imidž Srba kao nacističkih zlikovaca, imidža kome se, konačno, sudi u Hagu.

Naprotiv - NATO-bombardovanje, odnosno, rat na Kosovu je bio i ostao prvi rat u kome su "pouke iz holokausta", "zaštita ljudskih prava" i "sprečavanje genocida" od strane vlada NATO-članica navedeni kao glavni razlozi za rat. Upoređivanja ratova u Bosni i na Kosovu sa holokaustom su razlozi što ova dva sukoba stoje u centru debate o globalizaciji sećanja na holokaust. Prema mišljenju mnogih autora u poslednje dve decenije, paralelno sa drugim procesima, došlo je i do globalizacije "kulture sećanja" koja je postavila smernice za novu univerzalističku kulturu i univerzalistički identitet na prelazu iz prve u drugu modernu. Holokaust je u mnogim zapadnim zemljama postao moralno merilo razlikovanja dobra i zla.

Teško je poverovati da će izraelska PR- firma sa snažnim vezama kod američkih demokrata odstupati od zapadnog i jevrejskog mejnstrima kada vodi kampanju za Srbiju. To, prosto, nameće zaključak da ćemo ubuduće sve više biti suočeni sa jakom afirmacijom uvreženog tumačenja ratova na Balkanu i da će se po toj liniji Srbi još više deliti na "dobre demokrate" koji bezuslovno podržavaju Hag i diktirani izveštaj Republike Srpske o Srebrenici ili se šetaju Mostarom bez sećanja na 40 000 proteranih Srba, i na "mračne sile prošlosti" koje to ne čine. To jeste zabrinjavajuće.