Pravda za Mesića

Srbi su zaćutali. Ne spominju odavno ni pravdu ni nepravdu ni samopoštovanje. Kao da te tri reči više ne postoje u srpskom jeziku. Srbi su prestali da traže pravdu za sebe. I za druge. Na primer, za aktuelnog predsednika Hrvatske

Piše: Željko Vuković

Kad u jednom narodu ubiješ osećaj za pravdu, onda možeš lako - ne samo da ga navedeš da drugima čini nepravdu - već i da ga navikneš da mirno i bespogovorno trpi i najveće nepravde i patnje. Jer, skupa sa osećajem za pravdu umire i samopoštovanje. Dakle, sama "so života" za svaki narod.

Ovo vladalačko naravoučenije - staro koliko i privatna svojina - nažalost, uspešno koriste i sadašnji kolonijalni gospodari sudbine srpskog naroda.

Mnogo je načina na koje se već godinama u Srbima planski i sistematski utiru osećaj za pravdu i samopoštovanje. A, kako se odavno pokazalo, najperfidniji i najefikasniji je onaj zvani - "ne gledaj preko plota, neka svako čisti u svom dvorištu".

Recimo, čim bi Srbi ukazali na neki od "mali milion" konkretnih primera koji dokazuju da su zlostavljana pastorčad maćehe iz Haga, i da isti zakoni i aršini ne važe za ostalu decu sa Balkana - odmah bi očuh iz Vašingtona namrštio lice i zapretio štapom.

I u glas sa vernim podanicima iz Brisela, Londona i Berlina, odsećno poučio Srbe da rade protiv sebe samih. Te pouke i poruke, kada se prevedu na srpski, svodile se na: zaboravite zločine nad vama, jer vas samo priznavanje vlastitih zločina vodi u zajednicu demokratskih i slobodnih naroda.

Istovremeno bi i "hor nevladinih devojčica i dečaka" iz Beograda krenuo sa medijsko-vaspitnim pesmama o tome kako treba prezirati svoj narod jer je genski zločinački i primitivan, i neće da se suoči sa svojim groznim likom i delom. I uporno odbija da se kolektivno podvrgne denacifikaciji i ostalim prevaspitačkim merama. Poput stalnog i javnog izvinjavanja onima koji su ga ubijali.

I tako svaki put kad Srbi zatraže jednaku pravdu i za sebe - usledi nova nepravda. Obično - obogaćena novom optužnicom iz Haga.

I tako danima, nedeljama, mesecima, godinama ...

I onda, u neko doba, zaćutali Srbi. Ne spominju odavno ni pravdu ni nepravdu ni samopoštovanje. Kao da te tri reči više ne postoje u srpskom jeziku.

Naravno, tražiti pravdu za Srbe - svejedno da li kosmetske, mostarske, gospićke, aleksinačke ili varvarinske - nije nimalo uputno. Taj čin se i dalje među domaćim i svetskim "apostolima demokratije" tretira dokazom primitivnog nacionalizma i nazadne svesti.

Otud odavno nema više onog - nije srpski ćutati. Sada je srpski postalo - ćutati o Srbima, posebno kada im se nanosi nepravda.

Nikad mu dosta

Srbi su prestali da traže pravdu za sebe. I za druge. Na primer, za aktuelnog predsednika Hrvatske.

Stvarno, da je pravda nešto važno u politici Zapada prema Balkanu - Stjepan Mesić bi odavno bio haški osuđenik. Zaslužio je to, itekako, za sve što je činio kao drugi čovek Tuđmanovog projekta stvaranja države na temeljima jedne nacističke i fašističke državne tvorevine.

Uostalom, u Hagu su još pre par godina zvanično saopštili da se spremala optužnica protiv Tuđmana, ali da je njegova smrt bila brža. Pa, da su haški tužitelji držali do "komandne odgovornosti", kao što to rade u slučaju Srba, Mesić bi se bar tada našao iza rešetaka.

Umesto da izda hašku poternicu za njim, takozvana medjunarodna zajednica ga tetoši i forsira kao ključnog "čoveka integracija" na Balkanu. Svakako ne iz neznanja ili komocije.

Mesiću su zaboravili i oprostili ratnu prošlost, krvavo popločanu i srpskim stradanjima. On je bio i ostao idealan čovek zadatka za ono što i sami rade - ubijanje u Srbima svakog samopoštovanja i osećaja za pravdu. Doduše, oni to rade cinično, a Mesić plus bezobrazno.

Taj čovek je zaista nepopravljiv. Njegova "glad" da pobeđuje Srbe i ponižava, čak i njihov razum, i da potom seiri punog stomaka - prosto je neutoljiva. Jača i od njegove lične pameti i od pameti koju zahteva njegova funkcija. I previše je primera za to. Ilustracije radi, evo jednog.

- "Bože pravde" ne može biti himna Srba u Hrvatskoj. Hrvatska nema kralja. Srbi nemaju kralja i ne mogu imati himnu u kojoj Bog čuva kralja - presudio je Mesić letos, onako imperatorski.

Pravdu za Mesića niko ne traži. Ni iz Haga ni iz Beograda. Jer, tražiti pravdu za njega značilo bi tražiti pravdu za Srbe, najveće žrtve politike čija je on desna ruka bio.

Otud je Mesić zapadno ogledalo za Srbe. Dok je on takav kakav jeste, i radi što radi - znaće se da nema ništa novog. Ni na Zapadu ni u Beogradu.

Poništavanje istorije

Narod u kojem ubiju samopoštovanje i osećaj za pravdu - bespomoćan je i nem pred svakim ponižavanjem.

Recimo, u junu, na proslavu 60.godišnjice iskrcavanja u Normandiji nije pozvan ama baš niko iz Srbije, iako su Srbi u temelje pobede nad fažizmom ugradili ogromne žrtve.

Time su srpskom narodu ukinuli status saveznika u Drugom svetskom ratu. Poništili mu važan deo njegove prošlosti i istorije.

Niko nije protestovao. Srbi su ćutali jednako kao kada su im pre desetak godina, na još ciničniji način, poništili i status žrtve u Drugom svetskom ratu.

Da podsetim, baš onog dana kada ni jedan jedini Srbin nije pozvan na otvaranje Muzeja holokausta u Vašintonu, a Tuđman bio dragi gost. Dakle, pozvali su čoveka koji nije krio svoj antisemitizam, a još manje svoje nepoštovanje i omalovažavanje nacističkih i ustaških žrtava.

Tuđmanu su tada sve oprostili, a on je ispunio jedan jedini zahtev pozivara - da iz knjige izbaci delove u kojima se ni malo ne ustručava svog rasističkog stava prema Jevrejima i odanosti krvavim tekovinama NDH.

Da, upravo tako - Srbi za Zapad više nisu ni saveznici ni žrtve iz vremena Drugog svetskog rata. Zaista, ne znam narod na svetu koji bi preko toga ćuteći prešao. Jer, reč je o ukidanju njega samog.

A Srbi su ćutali...

Haška fabrika

Privatni zatvori na Zapadu postaju sve unosniji biznis, i bude li neki moćni američki ili multinacionalni koncern video dobru zaradu u toj novoj "privrednoj grani" - Haški tribunal bi vrlo lako i brzo mogao da dobije značaj i tretman izdašnog snabdevača "osnovnom sirovinom".

Tada bi Srbi imali samo dve dileme. Prvu, da li će ih optuživati po azbučnom ili abecednom redu, i drugu, da li će im suđenje i robijanje biti u inostranstvu ili kod kuće, u nekom od sudova i zatvora koji će, u međuvremenu, i zahvaljujući nesebičnoj pomoći i ulaganjima evroatlantskih partnera, saveznika i prijatelja prošarati zemlju koja preostane ili pretekne pod imenom Srbija.

Tada bi i vlast u Srba odahnula. Osuđeni Srbi bi za simboličnu zatvorsku nadnicu, i bez prava na proteste i štrajkove, radili u privatizovanim fabrikama i firmama, a oni koji čekaju na suđenje - hleb bi zarađivali u uslužnim delatnostima.

Nezaposlenih praktično ne bi bilo, državno-sudski poslovi uključujući i izbore bili bi stvar porodično-kumovsko-prijateljskih krugova, a vremenom bi svi Srbi živeli u jednoj državi. Istina, zatvorskoj, ali uređenoj.

Zvuči kao preterivanje? Možda, ali tako je zvučalo i kada su Mesić i Tači svojevremeno upozoravali kako će jednog dana da ih u Beogradu dočekuju kao olimpijske šampione, a ne kao ratne zločince.

Mesić je to već doživeo, čak dva puta. Sit se Srba naponižavao.

A Tačijev predsednički avion je već na prištinskoj pisti. Čeka kraj predsedničkih izbora u Americi, pa da poleti ka Surčinu...

Mnogo li je...

Kao i u svim ostalim slučajevima malih, porobljenih i poniženih naroda, i vlast u Srba je u očima i planovima "svetskih gospodara" - samo potrošna roba i neugodni svedok kojeg valja trajno diskreditovati ili izolovati kad joj istekne upotrebni rok. Pri tome se bespogovorna poslušnost ne uzima ni kao olakšavajuća okolnost.

Znaju to dobro Srbi, pa niko od njih ne traži od vlasti da zametne rat protiv celog sveta ili da prećutkuje i blagosilja srpske zločine.

Srbi samo imaju nemu želju da ih neko uzme u zaštitu od onih i onog koji ih već godinama nepravedno kažnjavaju i ponižavaju. Bar toliko da Hag više ne bude "sveta krava" a kritike na njegov račun - potvrda primitivizma, šovinizma i antireformskog raspoloženja.

Tako bi sačuvali bar sećanje na samopoštovanje. Da im potomci ne ostanu bez predaka.