GOSPODARI "MEĐUNARODNE ZAJEDNICE"

Kriva senka krivog štapa

Vreme je da se shvati bar glavno: da po Srbe i srpske interese "opasni ljudi" ne "sede" samo u Vašingtonu, Briselu, Berlinu, Parizu i Londonu – u prestonicama koje naslediše "laboratorije" i ideje Beča, Budimpešte i Vatikana – već i u Beogradu i Banja Luci

Piše: Đuro Bilbija

Veliki ruski pisac Fjodor Dostojevski – da je u prilici - teško da bi se uzdržao da Visokom predstavniku UN u BiH ne kaže neuvijeno i u svom stilu: "Pedi, najlakše od svega je – seći glave, a najteže – imati ideju".

Mogao je da to učini povodom bilo kojeg Ešdaunovog krupnijeg poteza. A sigurno se ne bi uzdržao nakon što je ovaj protektor - formalno međunarodni, a zapravo američko-natovski - lišio položaja i svega ostalog 59 funkcionera Republike Srpske i SDS. Svega, osim prava da dišu i da svoja privatna mišljenja razmenjuju sa rodbinom i prijateljima.

Ne libeći se, mimo svih međunarodnih normi i, prosto, elementarnih ljudskih obzira i morala, da svu 59-icu natera da sami dokazuju sopstvenu nevinost. Ali, i da im pri tom uskrati i mogućnost da se žale bilo kom sudu na teritoriji države BiH.

Veliki i nepotkupljivi Sokrat ne bi se takođe dobro osećao u svojoj koži kad ne bi - da nam je savremenik – iz svoje Atine grmio: da se širom planete "suverenitet naroda izrodio u suverenitet političara". A Vašingtonu, Briselu i Njujorku još bi specijalno poručio: da su u Bosni i taj "suverenitet političara" gurnuli u ruke jednog jedinog čoveka i još – stranca koji u njoj nema ni zakonsko pravo glasa. Visokog predstavnika Ešdauna koji se toliko uživeo u ulogu, koja mu je namenjena, da po svom nahođenju smenjuje ministre, čini sve da oktroiše i potpuno destruira Ustav RS, a njoj samoj svaki čas preti izolacijom, sankcijama i drugim "bolnim merama".

Pronicljivi Mirabo – ukoliko i sam povodom Srba ne bi stao na stranu svojih zemljaka, Francuza Levija i Kušnera – možda bi danas za Ešdauna javno rekao nešto slično ovome što je izgovorio za Robespjera: "To je krajnje opasan čovek – on veruje u ono što govori". Potpuno svestan da je Ešdaun, u poređenju sa Robespjerom, i kreatura i karikatura i da Pedi govori ono što mu nalože oni koji mu daju instrukcije, a da je on više nego dobro plaćen za svoju tvrdu veru u sve što glasnogovornički prenosi i nameće.

Pravi problem i Bosne i Republike Srpske, uprkos svemu, nije Pedi Ešdaun. On je samo kriva senka krivog štapa. Pravi problem je što se ideje Vašingtona, Njujorka i Brisela za BiH najčešće svode samo na podrivanje statusa i prava RS i na seču "knezova" i drugih srpskih glava po njoj. I što su istinski "opasni ljudi" oni koji iz tih metropola iz senke naređuju ne samo Ešdaunu, nego i generalnom sekretaru UN Kofi Ananu, a uopšte ne veruju ni u ono što od njih traže, ni u ono što oni po svetu i po "zemlji Bosni" govore.

Problem je i što su u senci – usmena i tajna – i neka najvažnija Ešdaunova ovlašćenja. Zato on i može, nakon što je unošenje "humanitarnih ratova" u korigovanu doktrinu NATO razvezalo ruke i njegovim nalogodavcima i njemu, da se ponaša kao francuski imperator Luj XIV koji je, nakon što je njegova dinastija preuzela i španski presto, rekao da "Pirineji više ne postoje". Jer, time su za Ešdauna i njemu slične, recimo – za sve Holkerije i Petersene na Kosovu i Metohiji, bili definitivno uklonjeni "Pirineji" međunarodnog prava. A u dobroj meri: i "Dinara" Dejtonskog sporazuma i "Romanija" koja bi, u iole normalnim prilikama, smetala hapšenjima bez sudskog naloga, smenjivanjima bez ikakvih dokaza, samo na osnovu golih sumnji, i uskraćivanjima i prava na fer suđenje i prava na žalbu.

Stari Grci bi, nesumnjivo, nazvali tiranijom sve što su proteklih godina u BiH radili Ešdaun, Petrič i Vestendorp, a na Kosmetu Holkeri, Štajner i Kušner. Svi oni su dobili priliku da se ponašaju kao istočni despoti i kolonijalni guverneri zato što – kao i druge dobre sluge – poslušno i lojalno ostavljaju samo tragove svojih gospodara. Utoliko su istinski "opasni ljudi" jedino ti gospodari koji se kriju iza "međunarodne zajednice", a zapravo su i njeni gospodari.

Oni zaista nemaju ideje kakve je na umu imao veliki Dostojevski, ali nipošto im nije samo zato potrebna "seča" dejtonskih ovlašćenja RS i srpskih "knezova". Bila bi neoprostiva zabluda i naivnost misliti da je "seča" plod prostog otsustva pravih ideja u Vašingtonu, Briselu, Londonu ili Berlinu. Ešdaun i Peteresen pred svojim gazdama i nemaju pravo na ma kakve ideje, ali gospodari "međunarodne zajednice" su i za Bosnu i za Kosmet od samog početka imali određene ideje koje nisu ni originalne ni njihove.

Reč je o antisrpskim i antipravoslavnim idejama koje su tokom celog 19. veka nastajale u laboratorijama Austro-Ugarske imperije i Vatikana, naročito poslednjih decenija toga veka. Suštinski, radi se o idejama i koncepcijama koje su prvo dovele do okupacije Bosne i Hercegovine i Berlinskog kongresa, a potom i do aneksije BiH i Prvog svetskog rata. I, istinski je tragično što su gospodari "međunarodne zajednice" Ešdaune i Petersene – koji bi morali da budu donosioci i uspostavljači mira i pravičnosti – naprosto osudili na demonstraciju tačnosti poznate tvrdnje velikog ruskog istoričara Vasilija Ključevskog: da istorija ničemu ne uči, već samo ispostavlja račun za nenaučene lekcije.

Srbe posebno treba da brine upravo to što i američka, i natovska, i Ešdaunova kriva senka na BiH i na Republici Srpskoj potiče od austrougarsko-vatikanskog "štapa". Od "štapa" koji su pre više od sto godina napravili i iskrivili takvi zli znalci Srba i Srbije kakvi su bili okupacioni upravljač Bosnom Benjamin Kalaj, predsednik austrugarske vlade tog doba grof Andraši i, kako bi danas rekli, "eksperti" za Balkan i Srbe Taloci i Kalnoki. Plus još šef austrougarskog Generalštaba, general Bek, koji je još marta 1878. caru Franji Josifu predložio – uveravajući ga da Beč i Pešta "moraju biti gospodari Srbije" – da treba ne samo okupirati BiH, nego i "novopazarski sandžak" i Kosovo i Metohiju. Čak i po cenu "velikog rata", pošto bi istiskivanje Turske iz koridora Novi Pazar-Kosovska Mitrovica "zauvek osujetilo ujedinjenje Srbije i Crne Gore" i crno-žutoj monarhiji otvorilo "put prema Solunu".

Krivi štap kvarteta Kalaj-Andraši-Taloci-Kalnoki, koji poput Titove štafete preuzeše Amerikanci, EU i NATO, utoliko je opasniji što su oni smislili gotovo sve: i atomizaciju Balkana, i provociranje sukoba između balkanskih naroda i njihovih nacionalizama, i korišćenje muslimana i Šiptara protiv Srba, Srbije i Crne Gore, i bošnjačku naciju i bosanski jezik, i "večitu formulu" koja podrazumeva da se Srbi večito drže pod stalnom prismotrom i dodatno kažnjavaju zbog "ruske opasnosti". Oni Bilu Klintonu, Vezliju Klarku i Havijeru Solani, a i svima oko njih, otvoriše oči i za strateški značaj Kosmeta, procenivši da je naša južna pokrajina "ključ za bravu Balkana". Ukazavši pri tom: da su Rimljani osvajanje Balkana počeli od Kosova i Makedonije, a da je Balkan pao u Turske ruke posle Kosovske bitke, a ne zbog pada Carigrada.

Beč i Pešta su pripreme za osvajanje "novopazarskog sandžaka" (sve do Berana), a i Srbije i Kosova i Metohije, započeli još početkom 1896. godine. Potajno, a sarajevski atentat im je dobrodošao kao dobra prilika i zgodan izgovor da realizuju već spremljene ratne i osvajačke planove. Iste godine su se poduhvatili i priprema za stvaranje antisrpske albanske državice pod svojim protektoratom. A Vašington i Brisel danas – svim što čine i onim što ne čine, a to u ime "međunarodne zajednice" – samo potvrđuju da im je bilo sasvim dovoljno da od njih preuzmu i tu "štafetu". Bez ikakvih suštinskih izmena i inovacija.

Ešdauna i Petersena još jačim čine – a gospodarima "međunarodne zajednice" dodatno olakšavaju posao – Banja Luka i Beograd. Milošević je izgubio mnogo šta što se nije ni smelo ni moralo izgubiti, a neki u glavnim gradovima RS i Srbije drže se prema Ešdaunu i Petersenu, a posebno prema glavnima u "međunarodnoj zajednici", tako da realno ne brane ni ono što možemo i moramo sačuvati.

Biljana Plavšić i Milorad Dodik i ne pokušaše da od Alije Izetbegovića i "međunarodnih sudija" u Ustavnom sudu BiH odbrane preambulu Ustava Republike Srpske, niti njen prvi član koji je glasio:"RS je država srpskog naroda i svih njenih građana". A za njima i poslanici Skupštine RS okrnjiše državotvorna i istorijska prava svog naroda i Hrvatima i Bošnjacima, u ime "konstitutivnosti naroda", dadoše pravo veta, onemogućiše RS da više i jednu jedinu važnu odluku može doneti bez njihovog pristanka. Potom, zakonomerno, usledi novo uzmicanje – brisanje atributa "srpski" iz naziva trinaest gradova. A sličnim rezultatom se lako može završiti i "juriš", bošnjačkog predstavnika u Predsedništvu BiH, na ustavnost zakona RS o zastavi, grbu i himni.

Ali i zvanični Beograd jedva da je nešto tvrđi "orah". Na držanje funkcionera državne zajednice teško da treba uopšte trošiti reči – jer njima gotovo i da ne smeta ni što neki ambasadori SCG otvoreno po svetu rade na otcepljenju Crne Gore - a na vrhu Srbije nema ni prave nacionalne strategije, ni petlje da se pliva protiv struje gospodara "međunarodne zajednice". Jer, i kad se odlučnije progovori o međunarodnoj zaveri sračunatoj na otimanje Kosmeta, po pravilu se ni o kakvoj antisrpskoj zaveri i ne govori. Oni koji vuku konce cele ujdurme sofisticirano, pa i udvorički, nazivaju "prijateljima Srbije" i jedino se kako-tako upozoravaju da bi to moglo "destabilizovati region, naročito BiH i Makedoniju".

Kao da gospodari "međunarodne zajednice" svih prethodnih godina nisu sami smišljeno "proizvodili" destabilizaciju "regiona" i "naročito BiH i Makedonije"! Kao da bi bez takve destabilizacije i "humanitarne katastrofe na Kosovu" mogli – sa lakoćom sa kojom su to učinili - izvesti natoizaciju međunarodnih odnosa i Evrope i domoći se "ključa" za stratešku bravu ne samo Balkana!

Vreme je, dakle, da se shvati bar glavno: da po Srbe i srpske interese "opasni ljudi" ne "sede" samo u Vašingtonu, Briselu, Berlinu, Parizu i Londonu – u prestonicama koje naslediše "laboratorije" i ideje Beča, Budimpešte i Vatikana – već i u Beogradu i Banja Luci. U formalno srpskim nacionalnim institucijama. I da se kriju iza srpskih imena…