Morton Abramovic, predsednik Međunarodne krizne grupe (ICG)

Samo nasilje će nešto da promeni

Ono što je neporecivo, jeste da strategija "standardi pre statusa" koči investicije u region, zadržava političku situaciju u Srbiji nesigurnom. Jako je teško za bilo kog srpskog lidera da "pusti" Kosovo

Razgovarao: Nenad Savić
NIN

Morton Abramovic je jedan od najuvaženijih američkih diplomata. Kao ambasodor SAD služio je na Tajlandu i Turskoj, a u svojoj karijeri držao je još i pozicije asistenta državnog sekretara za obaveštajne službe i istraživanje, specijalnog savetnika sekretara za odbranu i specijalnog savetnika zamenika državnog sekretara.

Nakon povlačenja iz Stejt departmenta 1991. godine, ambasador Abramovic je kao predsednik izuzetno uticajne Karnegi fondacije za međunarodni mir bio jedan od glavnih ljudi u formiranju politike Klintonove administracije na Balkanu. Njegov uticaj bio je posebno izražen za vreme krize na Kosovu i periodu pred NATO bombardovanje Jugoslavije kad je za vreme konferencije u Rambujeu bio savetnik delegacije kosovskih Albanaca. Osnivač je i predsednik Međunarodne krizne grupe.

"Život velike većine ljudi na Kosovu je sada normalniji. Očigledno je da se region dosta stabilizovao, ljudi su se vratili svojim domovima. Nažalost, Zapad i svet, u obliku Kontakt grupe i UNMIK-a, svesno ili ne, odložio je rešavanje pitanja finalnog statusa kroz svoj famozni pristup "standardi pre statusa". Ovaj pristup je u osnovi pogrešan jer ne verujem da je moguće postići planirane standarde bez postojanja funkcionalne države, to jest, izvršne vlasti. Rezultat ove strategije je ono što sada vidimo na Kosovu, ogromnu nestabilnost koja ne dozvoljava unapređivanje međuetničkih odnosa i tešku poziciju Srba", kaže Morton Abramovic.

Šta je prouzrokovalo ovakav stav Zapada u vezi sa statusom Kosova?

- Nerešen status Kosova ima jako negativan efekat na ceo region, a ponajviše na samu Srbiju koju zadržava fokusiranu na prošlost umesto na budućnost. Način na koji se neki rat završi, umnogome utiče na sposobnost izgradnje funkcionalne države nakon ratnih dejstava. U Bosni se rat završio kao ratifikacija statusa kvo, tri države u jednoj koju nismo uspeli da dignemo na noge već deset godina. Naravno, dobro je što su se ratna dejstva završila ali to nikako ne bi trebao da bude rezultat koji nas zadovoljava. Na Kosovu, rat smo završili sa potpuno neostvarljivim i nerealnim mandatom po kojem je Kosovo ostalo deo Srbije. Zašto? Zato što smo hteli da završimo rat što pre i izbegnemo slanje kopnenih trupa.

Kakav su uticaj na Zapad imali događaji od 17. marta?

- Ja sam mislio da će se Zapad probuditi nakon 17. marta. Čak sam i napisao jedan članak za "Vašington post" na tu temu. Albanci već nekoliko godina gube simpatije Zapada za njihovu "stvar" iz nekoliko razloga. Njihove političke vođe su uglavnom neefikasne i to je svima jasno. Teško ih je naterati da se dovedu u red. Srbi su, sa druge strane, nakon 17. marta ojačali svoju poziciju. Umerena reakcija Srbije je unapredila i rehabilitovala percepciju i poziciju Srba i dalje produbila tu fundamentalnu podelu na Zapadu u vezi s Kosovom. Naravno, tu su i Rusi čija je pozicija poznata. Kinezi su takođe faktor jer se oni plaše presedana koji bi dalje ohrabrio separatiste u zapadnoj pokrajini Šinđan. Zemlje kao što su Grčka i Italija tradicionalno gaje simpatije prema Srbima i imaju negativan stav prema nezavisnom Kosovu. One su podržavale i Miloševića u njegovo vreme, održavale su taj režim u životu tako što su prale njegov novac. Taj deo Zapada koji se protivi nezavisnosti Kosova ne veruje da bi Beograd trebalo da preuzme ponovnu kontrolu nad Kosovom. Pre bih rekao da se nadaju da će evropske integracije učiniti tu problematiku nevažnom.

Veruje se da na Kosovu postoje ekstremističke frakcije koje niko ne može da kontroliše i da postoji potencijal za ponavljanje nasilja koje smo videli 17. marta. Da li imate neka saznanja o tome i kako bi takav scenario uticao na dalji razvoj situacije?

- Po mojim saznanjima, na Kosovu zaista postoje takvi elementi i mogućnost ponavljanja nasilja je realna. Jedan od problema koji ja imam u razgovorima sa Kosovarima je da svi oni imaju jasan interes da prikažu situaciju kao mnogo goru nego što jeste zato što veruju da je nasilje jedini način da se proizvede nekakva reakcija Zapada. To se, nažalost, pokazalo kao istina. Iz razgovora koje vodim sa raznim ljudima na Kosovu, zaključio sam da postoje ti elementi koji su potpuno van kontrole i koji su posledica stagnirajuće ekonomije, visoke nezaposlenosti i nedostatka perspektive među mladim Albancima. Pored međuetničkih netrpeljivosti, postoji mnogo razloga za nesreću mladih ljudi koja ih navodi na nasilje kao način da se ta situacija promeni. Mislim da nećemo videti nasilje intenziteta kao 17. marta, pre mislim da će se nastaviti pojedinačni incidenti, napadi na Srbe, to jest "nasilje niskog intenziteta". Albanci shvataju da bi nasilje kao iz marta još više povredilo njihovu poziciju. Oni se toga i plaše. S druge strane, martovsko nasilje je za Albance postiglo i neke pozitivne rezultate. Naravno, ne želim da kažem da je to bila i želja političkih lidera na Kosovu, ali verujem da je određeni element video taj pristup kao najprikladniji način postizanja promena. Videćemo...

Šta bi moglo da promeni pristup Zapada u rešavanju problema statusa Kosova?

- Nažalost, nasilje. Žao mi je što to kažem. To se ne može promeniti u kratkom roku. Važno je odmah dati više moći Albancima u trasiranju njihove budućnosti. To je kompleksan proces, pogotovu u ekonomskim sferama kao što je privatizacija. Čak i po cenu potpunog neuspeha. Zapad bi trebalo više da se prilagodi konsultantskoj ulozi u tom procesu sa veoma aktivnim posmatračkim elementom. Tu su i velike investicije koje Zapad mora da napravi. Znači, najvažnije je dinamizirati celu situaciju nevezano za ceo status.

Šta mislite o albanskim političarima na Kosovu?

- Ja sam u Rambujeu imao priliku da ih posmatram izbliza. Tenzija i animozitet koji imaju jedni prema drugima je bila više nego očigledna. Mogućnost saradnje je skoro nepostojeća, osim o nezavisnosti Kosova. Oko toga se ne svađaju. Zato Zapad mora da stvori dinamizam ka ostvarenju tog plana jer Kosovari nisu sposobni da to urade sami.

Da li verujete da je ideja o "multietničkom" Kosovu sada neostvarljiva?

- Svi mi želimo multietničku državu na Kosovu zato što je to politički korektan stav. Zbog toga niko na Zapadu neće odmah reći da se vrši podela na osnovu etničkih linija. Ipak, multietničnost znači da bi Srbi trebalo da budu bezbedni i da imaju svoju "situaciju" na Kosovu. Kao i Albanci. Nažalost, ne verujem da bi se osećali kao deo iste države i sarađivali u tom duhu. U tom slučaju koncept multietničnosti na način na koji ga mi shvatamo ovde, i nije ostvarljiv. Kad čujete retoriku Zapada o tom pitanju, svi kažu da žele da zaštite srpsku populaciju na Kosovu i da se postaraju da se njihove veze sa Beogradom održe. I to je u redu. Nažalost, Srbi ne veruju u Kosovo kao državu, to je problem. Zato, ako razmatrate multietničko Kosovo u kome su Srbi bezbedni a Albanci vode stvari, to je ostavrljivo ali je daleko od onoga što zovemo funkcionalna država.

Kako izgraditi "funkcionalnu" državu na Kosovu?

- To se ne može uraditi dok god je status te države nerešen. Dok god Srbi budu verovali da će se srpska vlast vratiti na Kosovo, nećemo videti nikakav pomak.

Niste preterano oduševljeni činjenicom da je Brisel, a pogotovu gospodin Solana, preuzeo glavnu ulogu u rešavanju problema na Balkanu. Zašto?

- Nisam fan gospodina Solane. Brisel vodi ceo šou sa pristupom da se važne i teške odluke mogu odložiti zato što će ekonomski napredak koji region bude ostvario učiniti da sadašnji problemi postanu suvišni i prevaziđeni. Verujem da je mnogo važnije pozabaviti se fundamentalnim političkim problemima pre nego što se okrenete menjanju ekonomske situacije. Možda grešim, ali ne vidim da pristup Brisela daje neke ozbiljnije rezultate.

Da li smatrate da je onda ta "šargarepa" u obliku članstva EU pogrešna strategija Brisela?

- Ne, članstvo u EU svakako je vitalna odluka i cilj za zemlje na Balkanu, pogotovu za Srbiju koja se mora prva opredeliti. Ako želi da bude deo EU, Srbija se mora odreći Kosova. Ima tu još pitanja koja se moraju rešiti. Na primer, ratni zločini, transformacija bezbednosnog sistema, ali kad pričamo o velikoj slici, Kosovo je ključno pitanje. Ono što je neporecivo, jeste da strategija "standardi pre statusa" koči investicije u region, zadržava političku situaciju u Srbiji nesigurnom. Jako je teško za bilo kog srpskog lidera da "pusti" Kosovo. To bi verovatno bilo političko samoubistvo. Uvek sam verovao da Srbi na kraju igraju na podelu. Cela priča oko decentralizacije je, u stvari, samo prvi korak ka podeli.

Da li ste imali prilike da pogledate predlog Vlade Srbije za rešavanje statusa Kosova i šta mislite o tome?

- Plan o "autonomiji u autonomiji" (smeh). Ne znam kako veruju da bi to moglo da bude uopšte prihvatljivo za Albance. Taj plan je smešan i većina ljudi na Zapadu se slaže sa tim. Decentralizacija je divna reč. Naravno, svi mi volimo decentralizaciju, ona je svakako poželjna. Ali u slučaju Kosova to nije odgovor.

Koliko je Balkan vazan za odnos između SAD i EU? Zašto je Vašington spreman da dozvoli Evropskoj uniji da preuzme glavnu ulogu na Balkanu ako se ne slaže sa njenom politikom?

- Iako Vašington to neće javno priznati, strateška važnost Balkana je znatno opala tako da su SAD bile spremne da prepuste vođenje tog regiona Evropskoj uniji. Amerika, naravno, ima jake interese na Balkanu i Vašingtonu je veoma stalo da se sve što je do sada urađeno na Balkanu, uspešno završi. Postoji i opravdana briga da neprijateljski elementi pronađu uporište u Bosni i na Kosovu. Ipak, novac koji SAD ulažu u Balkan kao i naše fizičko prisustvo, opadaju i nastaviće da opadaju. I diplomatski gledano, ljudi koji se sada bave Balkanom u Stejt departmentu su nepoznati u poređenju sa Holbrukom i Gelbardom.

Da li bi pobeda demokrata na izborima u novembru donela neku promenu u politici SAD na Balkanu?

- U slučaju Kerijeve pobede, Dik (Ričard) Holbruk bio bi jedan od glavnih kandidata za poziciju državnog sekretara, što bi verovatno rezultiralo mnogo aktivnijom ulogom SAD na Balkanu. Tu su i (Džosef) Bajden i (Sendi) Bereger kao ostali kandidati. U svakom slučaju, Holbruk ima najviše ličnog interesa na Balkanu i konačan uspeh u tom regionu. Spekulišem, ali mislim da bi sa Holbrukom na mestu državnog sekretara, SAD mnogo agresivnije tražile rešenje situacije na Balkanu.

Kako bi Holbruk "agresivnije" tražio to rešenje i prevazišao podeljenost Zapada?

- Mislim da je jasno iz njegovih izjava da bi status Kosova bio prva stvar sa kojom bi se on bavio. Kako on to namerava da uradi... to još uvek nije jasno. Ako Zapad ostane podeljen kao sada, ako Grci i Francuzi nastave da odbijaju bilo kakav kompromis o ovom pitanju, bićemo u istoj poziciji u kojoj smo i sada. Ne verujem da vlada SAD može sama to da uradi. Ukoliko bi SAD sa Velikom Britanijom i Nemačkom izradile precizan plan za nezavisnost Kosova, to bi dalo početnu platformu za ogroman diplomatski pokušaj da se pozicija Francuza, Grka i Italijana promeni. Neposlušnost primarno Francuza nije sigurna stvar ali sumnjam da će njihova odbojnost ka takvoj inicijativi biti najveća. U samim strukturama Evropske unije ima mnogo otpora nezavisnom Kosovu. Personifikacija tog otpora je Havijer Solana. Sa novom administracijom i osobom kao Holbruk, koji je duboko zainteresovan za region, mogućnost ubrzavanja nezavisnosti Kosova je mnogo veća. Ova administracija neće ništa uraditi do novembra, to je jedina sigurna stvar.

Da li bi Bušova administracija u svom drugom mandatu mogla da promeni svoj stav prema Balkanu, pogotovu ako se stvari na Bliskom istoku smire?

- Kad je Bušova administracija u pitanju, njen glavni zadatak na Balkanu je da spreči širenje nasilja i negativan efekat koji bi mediji proizveli u tom slučaju. Ako dobiju još jedan mandat, promena strategije na Balkanu je moguća. U poređenju sa Kerijevom administracijom, podstrek za takvu promenu bi, ipak, bio znatno manji.

Kako bi Srbija bila "odobrovoljena" da pusti Kosovo da se otcepi?

- Bilo kakav dogovor koji bude uklonio suverenitet Srbije nad Kosovom mora da dozvoli srpskim političarima da prikažu kako Srbi mogu da žive na Kosovu, da će biti zaštićeni i da mogu da održe neke veze sa Srbijom; na primer, vezane za religiozne spomenike i kulturnu baštinu. To je apsolutno nužan deo dogovora. Mehanizam koji će se postarati u prvih nekoliko godina da se to i ostvari je izvodljiv; na primer, neka forma međunarodne zaštite. Druga stvar koju Srbija mora da shvati, a u tome bi trebala da im pomogne Evropska unija, jeste da smo mi spremni da odmah započnemo proces integracije Srbije u Evropsku uniju pod uslovom da su pitanja poput ratnih zločina rešena.

Kako ubediti političara kao što je Vojislav Koštunica, ili bilo kog drugog, da pokuša da objasni Srbima da se odreknu Kosova?

- Koštunica to sigurno neće uraditi. Mislim da je to, jednostavno, nemoguće. Neki drugi političar će to morati da uradi.

Ukoliko se Kosovo otcepi, da li postoji opasnost od stvaranja "Velike Albanije" i kakav je stav SAD o tom pitanju?

- Postoji ta zabrinutost, pogotovu među Evropljanima. Glavna opasnost bila bi za Makedoniju. Moj je osećaj da Makedonci, Sloveni i pogotovu Albanci, sada žele da konačno reše taj problem. Među Albancima postoje veoma jaki elementi koji će tražiti ujedinjenje albanskih teritorija ali smatram da Zapad to može da kontroliše i da ih u tome spreči. Ubeđen sam da SAD veruju da je nezavisnost Kosova neminovna i da se stvaranje Velike Albanije može sprečiti.

Da li mislite da bi rešenje tog problema bilo da se status Kosova rešava kao deo novog regionalnog kompromisa, to jest da se etničkim manjinama u drugim zemljama na Balkanu dozvoli isto pravo samoopredeljenja kao Albancima na Kosovu?

- Odgovor na to pitanje je da nećete dobiti Republiku Srpsku. Zašto? Zato što je Bosna rezultat Dejtonskog sporazuma koji mi moramo da ispoštujemo i to pitanje nećemo da otvaramo.

Zašto kad ste i sami naveli da Bosna nije funkcionalna država?

- Zbog puno razloga, istorijskih razloga. To bi značilo naše odobravanje etničkog čišćenja i svega onoga protiv čega smo se i borili. Bosna je kvazidržava, slažem se sa tim. Ako postoji put za Srbiju u EU, postoji i za Kosovo i Bosnu. Podelom Bosne, otvorila bi se "Pandorina kutija". Kao što sam i rekao, dovođenje Balkana u red zahtevaće neke veoma delikatne i teške kompromise koji se jedino mogu postići ako na kraju puta za sve zemlje koje su u pitanju postoji jasan cilj.

Hrvatska je etnički očistila Srbe i tome se Zapad nije preterano usprotivio. Isti argument bi se mogao upotrebiti i za Kosovo. Zar ne bi nezavisnost Kosova značila nagrađivanje etničkog čišćenja Srba i drugih manjina sa Kosova?

- Hrvatska je drugačiji slučaj, to je već bila uspostavljena država. Republika Srpska je užasna kreacija Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića. Moj odgovor je da nema potpuno racionalnog odgovora. Sve što se može dogoditi, jeste da se Srbi i Kosovari dogovore oko podele Kosova. Ako to ne uspete, postojaće jedinstveno, nezavisno Kosovo. To su jedina praktična rešenja. Meni nije jasno zašto bi Srbi uopšte želeli da upravljaju Kosovom nakon svega što se tamo dogodilo. Vi tu teritoriju više i ne možete da kontrolišete kako treba. U pitanju su, očigledno, veoma kompleksne emocije kojima vaši političari manipulišu. Pričom o precrtavanju mapa u Bosni i na drugim mestima, tražite perfektnu racionalnost koja ne ide sa realnom situacijom na terenu. Jedino što je na stolu, vezano je za Kosovo i kako će ono biti podeljeno. To je, naravno, samo moje mišljenje. Ono što ćete dobiti za puštanje Kosova je članstvo u Evropskoj uniji, bolji život, rast i prosperitet. Nakon svih užasa koji su se dogodili na Balkanu u poslednjih petnaest godina, čovek bi pomislio da bi ljudi bili zainteresovani za takve stvari. Vreme je da Srbija prestane da živi u prošlosti, da se okrene svojim pravim problemima i uz našu pomoć da ih reši. Ja sam zato uvek i želeo da se Srbija otcepi i od Crne Gore kako bi stala na svoje noge i konačno krenula napred. Onda bi i ceo region krenuo napred. Ali je važno da se Srbija sama otcepi od Crne Gore, a ne obrnuto. Solana je potpuno opsednut tom zajednicom, pokušava da održi u životu nešto što niko ne želi.

Ako je brzina integracija celog regiona u EU uslovljena najsporijim članom, zar nije onda slučaj da će postojanje potpuno nefunkcionalnih država usporiti tu integraciju za ceo region? Kako će, na primer, Bosna postići uslove da postane član EU?

- Bosna je sada prihvaćena država. Ona se kao entitet neće menjati i to morate da shvatite. Svi znaju da je Dejton legitimizovao status kvo i kreirao tu Republiku Srpsku jer smo mi zaustavili Hrvate da ne proteraju sve Srbe iz Bosne. I to je bilo humano od nas. Da nije bilo Dejtona, Republika Srpska ne bi postojala, svi Srbi iz Bosne bi sada bili u Srbiji. Nismo hteli da dozvolimo da pola miliona Srba bude proterano.

Proterano je dvesta hiljada...

- Jeste, naravno...

U poslednjim izborima za Evropski parlament, partije koje su suprotstavljene novom uveličavanju Unije, tzv. "evroskeptici", bili su najveći pobednici. Da li smatrate da bi dalji porast tog trenda u Evropi mogao da ugrozi "šargarepu" Zapada na Balkanu?

- Među evropskim zemljama postoji saglasnost da Balkan pripada Evropi i ne mislim da će se to promeniti. Za razliku od Balkana, javnost u Evropi je mnogo više suprotstavljena integraciji Turske u zajednicu pa će se to ipak dogoditi jer će vlade evropskih zemalja ispoštovati svoje obaveze i dogovore. Ono što hoću da kažem je da se vlade evropskih zemalja preterano ne opterećuju javnim mnjenjem kad je proširenje članstva u pitanju. Evropi je jasno da neće biti mira dok ne rešimo problem Balkana.