Uvodnik Opasno se varate!

Piše Mira Beham

Srbija ima novog, čini se gotovo idealnog predsednika: mladolik, zgodan, pismen, obrazovan, šarmantan, napredan, liberalan, tolerantan, neobavezan, evropski orijentisan, demokrata od glave do pete. Sve u svemu lik koji pomalo potseća na one političke zvezde padalice post-postmoderne ere tipa Šredera, Blera ili Klintona, čije je najveće dostignuće bila uspešna prodaja medijski atraktivno pakovane, ali suštinski trule politike. No, da li je i srpski predsednik samo lep privid pokazaće se u ne tako dalekoj budućnosti. Sada je važno da su svi zadovoljni njegovim izborom, od Vašingtona preko Brisela pa do Zagreba i Sarajeva.

I Srbi su, čini se, odahnuli. Posle tolikih političkih i ljudskih napora, gledajući najraznovrsnije kandidate, neki rođeni junaci stripova, slušajući na stotine obećanja, upozorenja i pretnje, izlazeći na bezbrojne izborne krugove – oni sada, iscrpljeni ali srećni, kao da je pao veliki teret sa njihovih leđa, odlaze na, po njima, zasluženi odmor.

Međutim, opuštenost i idilia letnjih sunčanih dana, kada politička koncentracija i pozornost popuštaju, mogu da postanu, bar kad su Srbi u pitanju, varljive i opasne zamke. Srbima se iza leđa, i bez obzira na godišnje doba i njihovo raspoloženje u svetskim prestonicama, uvek kuva neka otrovna supica - to bi trebalo da znamo iz dugogodišnjeg iskustva – koja tiho i polako, kao rak, razara srpski organizam.

Ovih vrućih dana leta 2004. trovanje se nastavlja u jednom delu srpskog tkiva koji Srbi s ove strane Drine, posle tolikih godina sistematskih manipulacija, već i ne osećaju više kao svoje – reč je o Republici Srpskoj. Kao da se radi o nekoj dalekoj afričkoj zemlji, srbijanska javnost poprilično ravnodušno prati kako se postepeno i u najboljem kolonijalnom stilu državnost bosanskih Srba, u Dejtonu 1995. priznata takoreći od celog sveta, na sve moguće načine guši, gasi, ruši. Ta i takva ravnodušnost srbijanske javnosti ima razne uzroke, ali pre svega svima onima koji misle da pitanje Republike Srpske spada u sferu mračnih i prevaziđenih nacionalističkih pobuda i da zbog toga nije politički korektno baviti se time, neka bude rečeno: opasno se varate!

Jer, nastanak (i nestanak) Republike Srpske nerazdvojno je povezan sa za sve nas elementarno značajnim i ključnim pitanjem uzroka, tokova i posledica ratova kojima je implodirala ili eksplodirala bivša SFRJ. Reč je o činjenicama i manipulacijama, reč je o pravu, pravdi, pravičnosti, reč je ne samo o prošlosti nego i, pre svega, o budućnosti. Ako je Republika Srpska "genocidna tvorevina", kako to bosanski muslimani otvoreno, a predstavnici takozvane međunarodne zajednice i njihovi srpski sledbenici (s obe strane Drine) manje-više implicitno, ali uporno propagiraju, onda to podrazumeva da su Srbi izvršili genocid za koji moraju moralno i materijalno skupo da plate. Da ne bude zablude – bosanski muslimani pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu ne traže ratnu odštetu za razaranja i genocid od bosanskih Srba nego od tadašnje SR Jugoslavije, a današnje Srbije i Crne Gore, dakle, od Srbijanaca i Crnogoraca.

"Beograd se brani u Kninu" - ova parola, svojevremeno protumačena kao izum mračnih nacionalističkih sila, danas je tačnija nego ikada ranije, bez obzira na njenu zloupotrebu. Jer, (nenasilna) odbrana prava hrvatskih Srba na samoopredeljenje, istog onog prava koje su Slovenci, Hrvati i drugi jugoslovenski narodi koristili za sebe, podrazumeva, između ostalog, odbranu od teškog i dalekosežnog prigovora agresije Srbije na Hrvatsku. Dakle, Beograd se brani u Kninu, u Republici Srpskoj, na Kosovu...

Koliko je sudbina Srbije i dalje isprepletena sa sudbinom Republike Srpske može se sasvim jasno proceniti po najnovijim napadima i zahtevima iz Haga i njegovog političkog okruženja. Sada se, na primer, od Beograda traži ne samo izručenje generala Mladića nego i Radovana Karadžića, i to po već viđenim i isprobanim receptom stalno novih pritisaka i pretnji, sve dok Srbija ne klekne do kraja.