Osvrt na proteklu izbornu kampanju i kolonijalne prilike u Srbiji

Favorit "nove klase"

Ako je Srbija, zapravo, najeklatantniji primer "afrikanizacije Balkana", ako je izbor predsednika zapravo ono što u opisu radnog mesta sleduje afričkim liderima, ipak ne treba preterivati. Aparthejd koji nudi ovdašnja kvazidemokratska novokomponovana elita ukinut je čak i u carstvu rasizma, Južnoj Africi

Piše: Dragan Milosavljević
Nova srpska politička misao

I psiholozima, po pravilu dobrim poznavaocima Frojdovih otkrića o zamkama podsvesti, dogodi se gaf da obelodane svoja istinska uverenja na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, što rasni političari nikako ne čine.

Upravo se ta vrsta "iskrenosti" omakla samoproklamovanom kandidatu za "advokata svih građana", koji je pred hiljadama svedoka, a prenela tranziciona televizija Studija B, uzviknuo da na "ovim izborima ne sme pobediti manjinska, prostačka Srbija". To bi najpre, bukvalno tumačeći, značilo da milion do milion i po pristalica njegovog suparnika iz redova radikala predstavljaju društveni sloj nedostojan ne samo vlasti već bilo kakvog poštovanja. Ili, preciznije, kako to u NIN-u saopštava naklonjen mu novinar koji veruje da "nije srpski ćutati", radi se o "politički kužnim sa kojima neće niko".

Bliže određenje epicentra ovog samo na prvi pogled isključivo političkog rasizma, ali ustvari starog boljševičkog modela u demonizaciji neprijatelja, čija se likvidacija u vremenima pune i neograničene moći očeva komunizma odvijala pravom kuglom, a ne glasačkom, jeste milje njihovih kvazi demokratskih naslednika.

Ne može iver daleko od klade. Kada bi se nekako upriličilo da se konačno otvore dosijei komunistčkih feudalaca, političara, policajaca, generala, teoretičara i kvazi disidenata, čiji porod danas suvereno drži i nadzemne i podzemne poluge novca, radio talasa, tv frekvencija, listova i nazovi nezavisnih agencija, tiska se u nevladinim kaznenim ekspedicijama, došlo bi se do naizgled začuđujućeg zaključka. Da su najbolji saradnici takozavane "kolonizatorske demokratije", akteri rasprodaje država u bescenje i pretvaranja puka u moderno roblje, niko drugi nego "deca komunizma" u novom ideološkom pakovanju.

Te tranzicione novodemokrate, zajedno sa oligarsima čiji se kapital pere od krvi iskonstruisanih ratova i dobitničkog šverca, kao i otisaka prstiju promotera sankcija, naručilaca bombardovanja i svih drugih "lukrativnih" programa koji su oplodili njihov kapital, ti rasadnici praziluka koji im izdajnički proviri iz firmiranih gaća i odela, odjednom otkrivaju Srbiju koja nije dostojna dostignuća hamburger civilizacije. Jedni joj nude časove iz bontona, drugi hudinijevske predstave sa lancima i katancima, treći podmeću bedu uvijenu u oblande nazovi reformi.

Gle čuda, pa u toj "prostačkoj Srbiji" koja koči, koja je nacionalistička, pa po nekima i fašistička (jedan ostareli kvazidemokrata tvrdi da "Srbi vole da ih lažu"), njeni prokaženi žitelji su pretežno potomci ili pripadnici otpuštene raničke klase i eksperimentalni kunići oktroisanog bratstva i jedinstva nekada svete krave samoupravljanja i ravnopravnosti naroda i narodnosti. Tranzicione, a i glasačke parije su prevareni stanovnici nekada obećanog raja "svima prema potrebama", koji je oglašavan kao Sveto pismo.

A gde su ideolozi te nekadašnje crvene religije, pobednici građanskog rata nad srednjom klasom i kulacima i intelektualni serviseri i hauzmajstori tog sistema iz redova praksisovaca, šezdesetosmaša sa "crvenog univerziteta"? Eno njih, dece im i unuka, u klimi divljenja prema nekada omrznutom liberalizmu za odabrane, u žurnalizmu koje veliča nove pobednike, eto ih u redovima kelnerske inteligencije, servilne prema svemu što se kao treš podkulture servira sopstvenoj naciji. Oni su toj svojoj naciji istovremeno i najoštrije sudije dok borave u svitama profitera nedavnih ratova. Svejedno im je što će se brojne "istorijske istine", iskonstruisane od strane pravih promotera ratova, za Srbe pokazati dalekosežno tragičnije od izgubljene Kosovske bitke. Njima bride dlanovi od aplauza i kada potpisuju nove pozajmice i daju državu u arendu. I neizbežni su i na mitinzima najdomaćina. Taj supermen tranzicione ekonomije, konzument domaće salate, ne spanaća, razbija lance fabrika okovanih u nezaposlenost. Ima tu i uglednih akademika.

Teško onom ko se nađe na putu te podrepaške elite koja ima najrazvijenije čulo njuha za novac i talenat za l0l varijantu dvorske lude. Pod uslovom da dobije očekivanu sinekuru i avanzuje uskoro za ambasadora, zašto ne i ministra.

Dakle, nekoliko generacija Srbije sa margina koja je prvo naterana da veruje Titu i Rankoviću a onda samo bravaru, "jer on je bio najbolji", pa Miloševiću i njegovom poslaniku Šešelju, "zaduženom" da obnovi radikalstvo, sličnu ulogu u udvajanju Draže odigrao je danas agilni ministar spoljnih poslova, dakle svi svi svi manipulisani, izluđivani, opljačkani i na kraju dokosureni krađom jadne ušteđevine, sada bi trebalo u karantin. Zato što ne razumeju neizbežnost tokova tranzicije, pitaju previše za šećerane, čeličane, za ugovore i procente nameštanja poslova.

Neko bi hteo, podmećući naloge evropske birokratije iz Brisela i Strazbura, koja enormno zarađuje za svoja udvorička blebetanja, pa je plaćeno ni manje ni više nego 250.000 evra godišnje običnom poslaniku evropskog parlamenta, da tim "prostačkim i kužnim Srbima" oduzme ne samo pravo da zbir svojih nezadovoljstava pretoče u političku kaznu za lopove i lažove već da ih liši satusa ravnopravnih. I slepac vidi da su "okuženi" "pripadnici tradicionalne Srbije" upravo oni građani ove države koji plaćaju najvišu, često krvavu cenu za svoju političku naivnost i lakovernost. Oni su taj soj za čije su se dobro sve do vila na Dedinju i stanova u krugu dvojke nekada borili očevi i majke današnjih "misionara".

Nedavno je ugledni Le Monde Diplomatique konstatovao da su u "rekolonizovanim afričkim državama predsednici obični činovnici multinacionalnih kompanija koji ne odgovaraju svojim biračima već gazdama čije potrebe servisiraju".

Radi se o otvaranju breša za jeftinu rasprodaju i ekspoalataciju nacionalnih bogatstava i radne snage u ulozi modernog roblja. I još kaže ugledni časopis da su državni udari "revolucionarni pučevi" u režiji zapadnih obaveštajnih službi sada uobičajeni i zapravo legalizovani vid prenošenja moći, dakle vlasti, na one najpogodnije za ispunjenje naloga. Šta ono bi i u Gruziji kad je Ševernadze krenuo u suret Putinu?

Biće da u tome zaduženju servisiranja tuđeg interesa, koje niko u predsedničkoj kampanji ne spominje, preostali kandidati u drugom krugu nisu pođednako podobni. Tako se uz jednog proročki ili po komandi, ko zna, vezala sva "nezavisna štampa", ali i od vlade odmetnuti mediji, ne bi li izabranika "prostačke Srbije" smestila u ropotarnicu istorije, ako već ne može da mu se obezbedi put u Hag. Bio je na frontu, nije bio za bombardovanje svojih birača. Kako da takvog čoveka prigrli "demokratski civilizovani svet", pronalazač pametnih bombi i kolateralne štete, koji nas čeka u svoj zagrljaj? Šalje ultimativne poruke ko mora biti izabran.

Pomenimo samo jedan od dokaza o tom i takvom ubrzanju istorije. Hajde da se podsetimo da su 5. oktobar organozovali britanski ambasador Kroford sa prostora Dodikove Republike srpske, gde je instruirao ključne nosioce "novooktobarske revolucije". Koja, kako znamo, ne bi uspela bez legija i eksperata za drogu i asfaltiranje ovdašnjih džombi. Znamo i sami koliko su Britanci voleli revolucije. Ali na tuđoj teritoriji. Voleli su Tita više nego kralja. A reklo bi se, prema toku suđenja Ulemeku i družini, da ovde na platnom spisku imaju celu jednu vladu u senci koja "reformiše" ili kontroliše ključne poluge vlasti.

Montgomeri je odradio isti posao u Budumpešti sa nešto eksperata CIE. Obojica su zatim u Beogradu vodili poslove ministra spoljnih poslova i šefa drave, a zatim, bar što se Montija tiče, koji je bio predsednik iz senke i učesnik "najuspelijih" privatizacija duvanskih giganata i čeličane u Smederevu, punih džepova uspomena otišao da uživa u Cavtatu.

Ako je Srbija, zapravo, najeklatantniji primer "afrikanizacije Balkana", ako je izbor predsednika zapravo ono što u opisu radnog mesta sleduje afričkim liderima, ipak ne treba preterivati. Aparthejd koji nudi ovdašnja kvazidemokratska novokomponovana elita ukinut je čak i u carstvu rasizma, Južnoj Africi. Tamo je crnačka većina i dalje gladna hleba, ali ne i političkih igara, iz razloga kohabitacije multinacionalki i novokomponovane političke elite, kojoj domaći birači daruju legalitet, makar učitivo oslovljavana. Sve dok traju kampanje ko će dobijati procente od multinacionalnih gazda.

Ganski novi predsednik u emisiji "Hard Talk" (BBC ) hrabro je priznao, očito preuzimajući odricanje od suvereniteta kao sramotu vlade, a ne želju naroda, da je Gana prihvatila ultimatum Blera i bivšeg kolonijalnog gazde, Velike Britanije, da sve svoje poslove podvrgne britanskoj kontroli, naročito ekonomiju. Sve to u zamenu za nove kredite i kamate, naravno. U na brzaka, tranzicioniranoj Mađarskoj, piše u kjnizi nemački autor, sve firme, srednje i velike, u tuđim su rukama, a 80 odsto obradive zemlje rasprodato. Prostačku Mađarsku niko nije pitao za mišljenje da li je to pravi put ulaska u novu civilizaciju.

Upravo zato bi bilo poželjno da psiholog vičan svim resorima svoju podsvest drži u domenu privatnosti, a jednako poštuje sve građane Srbije, inače bi se moglo dogoditi da iritirani svojevrsnom narscisoidnošću favorita "nove klase" brojne delije počnu da navijaju za "grobare". Mislim i na one koji nisu ubrojani u "prostačku Srbiju" a prema radikalima su u najmanju ruku do sada bili ravnodušni. Ali ovde je reč o nečem drugom. Jednom opasnom generalizacijom oduzima se glas i onoj Srbiji, ili makar njenom dobrom delu, čiji su preci svojevremeno prepuzali Albaniju i povratili državu, pa verujući komunističkoj retorici tukli ponovo Švabu, što im baš nije trabalo, ali trebalo je Čerčilu, rekli Staljinu ne, pa Klintonu ne, što im takođe nije trebalo, i koji, ako ovako nastave, neće otići u Evropu već u rezervat. Ta Srbija je, verujući čvrsto u istoriju koju su pisali potrošači tuđe dece za svoje politicke potrebe, od unitarnih Karađorđevića do kvazi nacionaliste Miloševića, njegovih tajnih i javnih satrapa, slala svoju decu na front da brane državu i Kosovo. Od agresije i terorizma Albanaca i obaveštajnih službi Nemačke i Amerike, a ne u izbeglištvo. Ostaće i dalje na vetrometini sa kućom uzinat sagrađenoj na putu raznih falangi. Uključujući i one samoproklamovano demokratske, belosvetske a naše.