SUĐENJE MILOŠEVIĆU

Ofanzivna strategija

Bivši YU predsednik smatra da je po volji NATO-a završio u Hagu; u nastavku suđenja uzvratiće tako što će na optuženičku klupu staviti NATO i domaće mu pomagače. Glavna zagonetka procesa biće pitanje: ima li genocida iz nehata, odnosno bez namere?

Piše: Ljiljana Smajlović
NIN

Slobodan Milošević će se u Hagu braniti napadom. Njegova je strategija bila poznata još pre nego što je suđenje počelo: umesto da se brani od optužnice, Milošević će hteti da preuzme ulogu tužioca i da na optuženičku klupu izvede NATO. Optužiće države-bombardere iz 1999. godine da su razbile Jugoslaviju i da su, sa zločinačkom namerom da razbiju Jugoslaviju, stupile u "zajednički zločinački poduhvat" sa albanskim teroristima, muslimanskim fundamentalistima i hrvatskim separatistima.

Milošević time želi da naglavačke okrene optužnicu Karle del Ponte, koja ga tereti da je još u julu 1991. godine stupio u zajednički zločinački poduhvat sa Karadžićem, Krajišnikom, Mladićem i inim sa ciljem da prigrabi tuđe teritorije i sa njih protera nesrpski živalj. Njegova je strategija prepoznatljiva i na delu otkako je, uoči nastavka suđenja zakazanog za 5. jul, predao spisak od oko 1 600 svedoka odbrane. Tužilac Džefri Najs, koji nikako ne bi da se sa Miloševićem menja za uloge, ima prigovor na njegovu nameru da na klupu za svedoke izvede 200 Srba koji su robijali u logorima pod kontrolom muslimanskih i hrvatskih snaga. Takvi su svedoci po njegovom mišljenju suvišni, odnosno, pravnički rečeno, "irelevantni", budući da zločini počinjeni nad njima ne potiru zločine počinjene nad Muslimanima i Hrvatima.

Pravno gledano, Najs je svakako u pravu. Milošević će mu, međutim, lako doskočiti tako što će ove svedoke prvo ispitivati o okolnostima koje su ih dovele u logore, odnosno o borbama u kojim su učestvovali. On će imati 150 dana da se brani od optužbi za genocid, ubistva, progone i druge zločine protiv čovečnosti za koje Hag tvrdi da su Miloševićevom krivicom počinjeni u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Kad bi mu sud ispunio najveću želju i prinudio Klintona, Širaka, Blera, Šredera, Klarka, Olbrajt, Holbruka i ostale da se pojave u sudnici u Hagu kako bi ih on ispitao kao "neprijateljski raspoložene svedoke" ("hostile njitnesses" u anglosaksonskom pravnom žargonu), na to rešetanje veselo bi potrošio dobar deo vremena koje mu je na raspolaganju.

Sve su prilike da će mu se ta nada izjaloviti: tako će mu ostati dovoljno vremena da uz pomoć srpskih žrtava u jugoslovenskim ratovima, u haškoj sudnici ispiše svoju verziju "srpske strane rata". Treba očekivati da hašku klupu za svedoke, za promenu, privremeno zauzmu i srpska ratna siročad, majke poginulih srpskih boraca, rodbina i komandanti zaklanih Srba. Milošević zna da će defile tragičnih srpskih sudbina prikovati za TV ekrane i one građane Srbije koji ni po čemu ne spadaju u njegove navijače, ali im se suviše retko pruža prilika da čuju i vide kako se na nekoj stranoj pozornici, ma kojoj, iznose argumenti u korist srpske strane. To podrazumeva i iznošenje argumenata kojim se raspad Jugoslavije tumači kao građanski rat u kome je više od jedne nacionalističke elite ostvarivalo radikalno suprotstavljene državne projekte, i koji nije počeo voljom samo jednog zlog čoveka i njegovom genocidnom namerom da na ruševinama Jugoslavije stvori veliku Srbiju.

Pravni eksperti neretko sa podsmehom komentarišu to što Milošević ignoriše procesnu stranu svog slučaja i ponaša se kao da je protagonista istorijske ili političke, a ne sudske, drame. Najnoviji obrt na procesu, međutim, kao da mu pomalo daje za pravo. Sudsko veće u sastavu Robinson, Kvon i Bonomi (Škotlanđanin koji se, smenivši bolesnog sudiju Meja, tek uključio u slučaj) upravo je objavilo svoj odgovor na predlog "amici curiae" Keja i Tapuškovića da se Milošević još pre nastavka procesa oslobodi optužbe za genocid. Pravni manevar prijatelja suda predstavlja standardni postupak kojim se u anglosaksonskom pravu sudijama daje mogućnost da i pre kraja procesa odbace neke delove optužnice za koje u prvom delu suđenja nije bilo dovoljno dokaza.

Razlog je što u anglosaksonskom pravu o validnosti svedočenja u krajnjoj instanci najčešće odlučuje dvanaestočlana porota sastavljena od običnih građana: sudijama se tako pruža prilika da unapred spreče neku eventualnu flagrantnu povredu prava usled pravnog laicizma porote. (Haški sudija Patrik Robinson misli da u Tribunalu takva predostrožnost ionako nema svrhe budući da umesto laičke porote odlučuju tročlana veća sastavljena isključivo od iskusnih sudija profesionalaca.) U svakom slučaju, tročlano veće je odbilo podnesak prijatelja suda, ceneći da je u prvom delu suđenja izneto dovoljno dokaza da bi Milošević mogao biti proglašen krivim za genocid. To, naravno, još nije presuda, niti otuda proizlazi da će takva presuda biti donesena. To je zasad samo procena da bi sudije, UKOLIKO te dokaze prihvate kao validne, MOGLE da donesu presudu o genocidu. To samo znači da je, sudski jednom već potvrđena optužnica protiv Miloševića, sada na neki način još jednom potvrđena: procenjeno je da postoje prima faciae dokazi da je u Bosni i Hercegovini izvršen genocid nad Bošnjacima, i da je Milošević bio član zločinačke družine koja je za to u komandnom i svakom drugom smislu odgovorna.

Milošević je uprkos neuspelom pravnom manevru ipak dobio neku malu satisfakciju. Optužnica je potvrđena, ali se opasno zaljuljala time što je jedan od trojice sudija, O-Gon-Kvon iz Južne Koreje, izuzeo mišljenje tražeći da se već u ovoj fazi procesa otkloni svaka mogućnost da Milošević na kraju bude osuđen za planiranje, komandovanje i izvršenje genocida (kako to Karla del Ponte i Džefri Najs traže). Kvon smatra da je Tužilaštvo možda iznelo dovoljno dokaza da Milošević eventualno bude osuđen za saučesništvo, ili za podsticanje i pomaganje genocida, ali da je ono što smo čuli tokom izvođenja dokaza optužbe očigledno nedovoljno za presudu o "genocidu prvog stepena", odnosno za dokazivanje genocidne namere. S obzirom na to da Miloševiću preti doživotna robija za dela za koja je optužen, funkcioneri Tribunala već sada imaju razloga da brinu da li bi takva presuda delovala klimavo u slučaju da bude donesena preglasavanjem u okviru tročlanog sudijskog veća.

U anglosaksonskom pravu sve odluke porote u krivičnim slučajevima moraju biti jednoglasne. To je razlog što porotnici nekad većaju danima: niko ne može biti osuđen na dugogodišnju robiju nadglasavanjem. Neki ugledni američki pravni eksperti i pre su izražavali nelagodu zbog činjenice da u Hagu dvojica protiv jednoga mogu poslati optuženog da provede ostatak života na robiji. To se ne slaže najbolje sa američkim poimanjem pravičnog suđenja. Kad se tome doda i činjenica da je u Miloševićevom procesu jedan sudija već ionako pod izvesnom senkom (Ien Bonomi podneo je sudijsku zakletvu samo devet dana pre najnovije odluke o optužbi za genocid, Milošević je odbio da se izjasni o njegovom preuzimanju vrlo komplikovanog slučaja u koji su otišle dve godine napornog rada pre nego što je Bonomi stupio na scenu), ima razloga za brigu o tome kako će proces ostati upamćen.

Miloševićevim sudijama je posao kudikamo olakšalo žalbeno veće u slučaju Radoslava Brđanina. On je bosanski Srbin za koga je prvostepeno sudsko veće na pola suđenja ocenilo da ne mora da se brani od optužbe za genocid jer je očigledno da nije imao genocidne namere. Tradicionalno shvatanje zločina genocida uvek je pretpostavljalo dokazivanje namere kao ključnog dela zločinačkog dela: namera izvršenja genocida smatrana je bitnijom od broja žrtava. Haški tribunal je tu napravio bitnu inovaciju proširujući, kako to formuliše Džudit Armata iz Koalicije za međunarodnu pravdu (nevladina organizacija koja podržava rad Haškog tribunala), pravnu definiciju genocida. Tužilac se žalio na odluku sudskog veća o skidanju optužbe za genocid Brđaninu i žalbeno veće je u drugostepenom postupku ocenilo da optužbu za genocid treba vratiti jer je za dokazivanje odgovornosti za genocid dovoljno dokazati da je optuženi bio u zajedničkom zločinačkom udruženju sa pojedincima koji su imali genocidne namere. U tom je slučaju i on odgovoran za isto delo, samim tim što je mogao da pretpostavi kakve će posledice proizvesti zajedničko delovanje sa "genocidistima".

Ovo je pojednostavljeno tumačenje, ali je za Miloševićev slučaj bitno to što je viša sudska instanca odlučila da i takozvana treća kategorija zločinačkog udruživanja može da se primeni na zločin genocida. To je takva zločinačka organizacija u kojoj optuženi nije činio iste zločine kao drugi članovi zločinačkog udruženja, niti je imao iste motive, ali je mogao da pretpostavi da će drugi članovi zločinačkog udruženja (za Miloševića su to Karadžić i Mladić) počiniti te zločine s obzirom na njihove motive i namere. Tako je Brđaninu vraćena optužba genocid 19.marta ove godine, taman na vreme da se ta drugostepena odluka automatski primeni i u Miloševićevom slučaju.

Tako je otpao glavni problem koji je Tužilaštvo imalo u dokazivanju Miloševićeve krivice: to što sam nikad nigde nije eksplicite naveo proterivanje ili istrebljenje drugih naroda ili grupa kao svoj politički cilj, i to što Tužilaštvo nije našlo nijednog svedoka koji bi potvrdio da je Milošević lično naredio radnje koje bi pospešile progon i istrebljenje. No tu ima i nešto još bitnije. Ispada da je Milošević kriv za genocid samim tim što se za genocid krivim smatraju Karadžić i Mladić - koji još nisu ni privedeni pravdi, a kamoli osuđeni. Pravno gledano, to je valjda neka vrsta "genocida iz nehata", odnosno, u interpretaciji Koalicije za međunarodnu pravdu, "genocida bez namere". To u neku ruku unapred obesmišljava Miloševićevu odbranu, što je zaključak koji se miže izvući iz odluke sudskog veća. Kao dokaze da je u zločinačkoj družini (kojoj je Milošević navodno pripadao) postojala genocidna namera, sudije nabrajaju sijaset Karadžićevih izjava (sve u stilu "Muslimana više biti neće"). Odbrane protiv takvih izjava nema i ne može biti, a zaludno bi bilo tvrditi da Karadžić time nije mislio ništa loše.

No, ako je Milošević kriv jer su Mladić i Karadžić krivi, onda Milošević nema mnogo razloga da brine za procesnu stranu svog slučaja i slobodno može da se posveti istorijskoj dimenziji suđenja i brizi za svoj politički legat, što je on ionako davno odlučio da čini, mnogo pre poslednjih odluka sudskog veća.

Odluka veća je, međutim, vrlo korisna vežba za posmatrače suđenja jer daje važne signale u pogledu moguće konačne sudske odluke. Sudije su te koje će odlučiti koliko će važnosti i značaja pridati kom svedoku, što je posebno bitno u procesu koji kao relevantna prihvata i svedočenja iz druge ruke, glasine i prepričavanja (hearsadž). Ta svedočenja iz druge ruke smatraju se validnim kada su "dobrovoljna, istinita i pouzdana", samo kako proceniti da su takva ako su glasine? Sudeći po najnovijoj sudskoj odluci, sudije se u dobroj meri ravnaju po mišljenju koje inače imaju o svedoku. Tako je, recimo, sudsko veće odbacilo prigovor prijatelja suda da na Kosovu pre 24. marta 1999. godine nije bilo oružanog sukoba.

Kej i Tapušković tvrdili su da je delovanje OVK bilo sporadično i terorističko, a sudije su procenile da je OVK bila ozbiljna oružana grupacija, sve sa komandnim kadrom i strukturom. A kako su došli do tog uverenja? Evo kako: "Lord Ešdaun posetio je region u junu 1998. Jugoslovenska vlada odbila je da mu izda vizu kako bi mogao da poseti Kosovo pa je on posmatrao operacije OVK sa albanske strane granice. Primetio je razmere vojnih operacija OVK i prisustvovao prenošenju oružja preko granice. Učinilo mu se da je OVK bila dobro organizovana. Nazvao je selo Tropoje u Albaniji "supermarketom oružja", i tako dalje. Odmah posle u ovom se delu sudskog dokumenta navode i reči izvesnog Buje, koga je ovdašnja javnost upamtila kao komandanta iz Račka. Buja je jedan od barem dvojice svedoka Tužilaštva protiv Miloševića koji su uhapšeni posle 17. marta ove godine kao organizatori nereda protiv Srba i KFOR-a na Kosovu. Buja je u Hagu svedočio da je OVK postojala od 1996. godine! Ovde izgleda nisu uzeta kao relevantna svedočenja albanskih seljaka koji su listom pod zakletvom izjavljivali da nisu ni znali za OVK.

Od Miloševićevih 150 dana za odbranu, 60 će zapravo pripasti Džefriju Najsu jer je sada on taj koji ima pravo da unakrsno ispituje svedoke. Najsovom izboru svedoka mnogi su sa razlogom prigovarali (on sam jednom se požalio na njihovu istinoljubivost), ali i Miloševića je glava već zabolela zbog svedoka. Kad jednom položi zakletvu, svedok mora da govori istinu inače mu preti optužba za krivokletstvo. On jedino nije dužan da govori istinu ako istina njega, ili njegove bliske rođake, izlaže krivičnom progonu. Milošević, međutim, najviše koristi može imati upravo od svedoka koji ne mogu da progovore o sukobima a da se ne dovedu u opasnost od krivičnog progona.

Njega mogu amnestirati od odgovornosti samo ljudi koji su učestvovali u događajima za koje Tužilaštvo tereti Miloševića, odnosno u zločinima, i koji mogu iz prve ruke da posvedoče da su naređenja dobijali iz drugog okruženja, a ne Miloševićevog. To moraju biti svedočenja iz prve ruke jer je teško verovati da bi sudije pridale naročitu težinu Miloševićevim svedocima koji bi se zaklinjali da su nešto opservirali sa druge strane državne granice što njemu ide u prilog. Milošević takođe traži "bezbedan prolaz", odnosno garancije za nekolicinu svedoka (Borislava Mikelića, Momira Bulatovića, Branka Kostića i Miroslava Toholja) koje smatra dragocenim ali strahuje za njihovu pravnu sigurnost.

Za širu javnost u Srbiji svakako je interesantno Miloševićevo nastojanje da na sud izvede veći broj obaveštajnih oficira i stručnjaka. Deo njih će verovatno dokazivati povezanost OVK i bosanskih snaga sa islamskim fundamentalistima, što spada u deo Miloševićeve strategije odbrane kroz napad, ali Milošević će na radost TV gledališta u Srbiji tražiti da se u haškoj sudnici tačno utvrdi koliko ima istine u tvrdnjama pojedinih albanskih svedoka da njihova sela nisu bombardovali avioni NATO već artiljerija Vojske Jugoslavije (primer svedoka Fehima Eljšanija i sela Nogavec).

Za to će mu biti potrebna puna saradnja Beograda, odnosno Vojske Srbije i Crne Gore i Vrhovnog saveta odbrane, kao i obaveštajnih struktura. U preostalom delu suđenja vlast u Srbiji će imati priliku da dokaže do koje mere ozbiljno shvata Hag kao mesto na kom se piše zvanična, međunarodna verzija našeg ratovanja.