KOMENTAR Među nama Srbima

Piše Nikola Janić

Mnoga obećanja data građanima Srbije od novoizabranog predsednika Srbije, gospodina Borisa Tadića, neće biti ispunjena. Tadić ima iskustva u tome, jer Srpska država i za vreme vlade, čiji je predsednik bio pokojni gospodin Ðinđić, nije učinila dosta od onoga što je trebalo da uradi i što je obećala. Tokom predizborne predsedničke kampanje juna meseca 2004. mediji su dozvolili (a neki i aktivno učestvovali u tome) da se o izostanku realnih i konkretnih osnova za Tadićeva mnogobrojna obećanja što manje piše ili govori. Za obećanja za koja ne postoji osnov, ne postoji ni zadovoljavajući odgovor. Zato je posao mnogih novinskih redakcija spao na to da bez komentara ili pitanja prenose i ponavljaju kako će, ako građani svoj glas daju Borisu Tadiću, svima preko noći sve biti bolje. U mnogim TV emisijama (čast izuzecima) takođe se retko postavilo pitanje, kako će gospodin Tadić uspeti da sutra ostvari ono što ni savezne ni republičke vlade „demokratskog bloka" (pa i ona u kojoj je on bio) sve ove godine nisu uspele.

Neukusna jednosmernost i pristrasnost ponekada je izazivala kod gledalaca emotivnu (a kod nekih i fizičku) odbojnost. Kao, na primer, sramotni cirkus na kanalu telvizije Pink, koji sam gledao nekoliko dana pred izbore. U emisiji "Klopka", čiji su gosti bili predstavnici SRS i DS-a, glavnu ulogu neukusnog "svlačenja" pred kamerama umesto njih, odigrala je voditeljka emisije. Nudizam novinarskog (ne)morala nikada nije bio na nižem nivou. Svesno i neobuzdano, bez i malo stida, umesto korektnog i nepristrasnog vođenja emisije ova voditeljka je sve vreme agresivno nametala gledaocima njenu ličnu netrpeljivost i mržnju prema radikalima. Deklarisala je svoju privatnu političku opredeljenost, koja je za gledaoce verovatno bila neinteresantna, a sigurno odbijajuća.

Scenario stvaranja slike svemogućeg Tadića nije dozvoljavao ni iznošenje činjenice da je prva prepreka ostvarenju njegovih rafalski iznešenih obećanja Ustav republike čiji će on biti predsednik. Naime, Ustav Republike Srbije ne dozvoljava svom predsedniku da iskače iz demokratskih ramova ili da bude "mirođija u svakoj čorbi". Politiku države vodi njena vlada i njen premijer, sada je to gospodin Koštunica, a ne njen predsednik. Mnogima iz (ne)poznatih a nekima iz (ne)shvatljivih razloga, urednici televizijskih i novinskih redakcija orvelski sračunato su tokom predizborne kampanje ograničili vidokrug izveštavanja svojim reporterima i novinarima. Tako su građani Srbije, umesto da više čuju o realnim planovima predsedničkih kandidata, sve češće bili izloženi prozirno režiranom, koordiniranom i (ne)profesionalno doziranom implementiranju slike gospodina Tadića kao spasioca Srbije i jedinog čoveka koji će za samo par godina odvesti Srbiju u Evropsku uniju. Tog dana u Srbiji će se desiti čudo. Svi nezaposleni automatski će dobiti posao. Srbija će biti mala Švajcarska, a izbeglicama iz Bosne, Hrvatske i Kosova vratiće se njihova imanja i njihove kuće, u kojima već godinama žive drugi. I - Kosovo će ostati srpsko?!

Za ostvarenje ovog sna, tako smo saznali, Tadiću je potreban samo štapić, koji ovom prilikom ne nosi ime "mađioničarski" već "predsednički". Više od polovine glasača dali su mu ono šta je on od njih tražio. Boris Tadić je danas demokratski izabrani predsednik Republike Srbije i na njemu je politička, moralna i ljudska obaveza da ispuni sva obećanja na osnovu kojih je dobio poverenje većine. Kako će u tome uspeti (ako je zaista samo predsednik a ne i honorarni mađioničar) nije mi jasno. Bez ironije podsećam da je za vreme kampanje Boris Tadić srpskim građanima u redu pred ambasadom jedne zapadne zemlje, članice Evropske unije, gde su ljudi čekali da (ne)dobiju turističku vizu, obećao da "toga više neće biti" kada on bude predsednik. Skoro istovremeno sa objavljivanjem vesti da je Boris Tadić izabran za predsednika Srbije, medije su preneli činjenicu da je za naše građane i komšijska zemlja Rumunija uvela vize. Takođe bez ironije treba priznati da ovo nije posledica izbora Tadića za predsednika.

Ali treba biti iskren i priznati (bar posle završenih izbora) da onaj, koji je predsednik u republici i državi Srbiji, nema nekog tako velikog, a nikako istorijski odlučujućeg značaja da bi mogao da ostvari to dugo očekivano bolje sutra i za našu maticu i za naše najdraže u njoj. To se može ubrzati jedino ako pojedinci shvate da moramo uplesti sve naše mogućnosti i potencijale, kako unutar zemlje matice tako i među Srbima u rasejanju. Prvo se moraju ukinuti "vize" među nama samima. Dugo vremena spuštene i u raljama zaglavljene međupartijske i međuljudske, zvanične i (ne)prijateljske rampe moraju da se dignu. Većina državljana i građana ne daje svoj glas i odanost Koštunici, Tadiću ili Nikoliću, već Srbiji. Ja takođe pripadam pojedincima, koje pojedinci ne interesuju.