Sarajevski atentat, devedeset godina posle

Senka Crne ruke

Gavrilu Principu nije bilo moguće da sa svojih osamnaest godina razume složenost svetske politike. Ali su zato srpska vlada i njene elite to dobro umele: zato je upravo zvanična Srbija neuspešno pozivala svoju moćnu tužiteljku da je izvede pred Međunarodni sud u Hagu, koji je među retkim državama priznavala od osnivanja

Piše: Čedomir Antić
NIN

Kada je 28. juna 1914. pucao u austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip svakako nije očekivao da će ti hici i smrt nepopularnog Habsburga zapaliti plamen najvećeg evropskog, i doslovno prvog, svetskog rata.

Kako je do svega toga došlo?

Bosna i Hercegovina nalazile su se pod autrougarskom vlašću tokom četiri decenije. Bez obzira na to što je to bilo razdoblje ubrzane modernizacije i evropeizacije ovih oblasti, do 1914. nacionalni pokreti i demokratske ustanove tamošnjeg naroda u potpunosti su suzbijeni ili kontrolisani. Posle 1913. i krize oko Skadra ukinuta su sva srpska društva, suzbijana je nacionalna kultura i proganjani politički protivnici. Ni to nije bilo dovoljno, pa je u oktobru 1908. godine, u nastojanju da između ostalog, spreči reforme u Osmanskom carstvu, bečka vlada odlučila da prisajedini oblasti Austro-Ugarskoj. Aneksija je izazvala evropsku krizu, ali ni Osmansko carstvo, koje je do tada uživalo formalna prava suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom, ni Srbija, čiji su sunarodnici u to vreme činili relativnu većinu stanovništva oblasti, nisu imali snage i podrške da se tome suprotstave.

Za to vreme i u Srbiji i u Bosni prilike su se menjale. Mladi nacionalizam dosegao je neslućene razmere. Pri tom, Srbija je tokom četiri decenije prošla niz značajnih poraza koji su uticali na čitave generacije. Tokom četrdeset godina svi susedi Srbije kršili su Berlinski sporazum, srpski narod je gonjen u skoro svim oblastima koje su se graničile sa Kraljevinom Srbijom, dok je za to vreme država sporo modernizovana, a stranački život ju je samo uveo u nove političke krize. Srpska vojska, koja je upravo osamdesetih godina 19. veka stekla prve generacije oficira iz naroda, mogla se, prema mišljenju britanskog vojnog atašea u Beogradu i Sofiji, podičiti samo činjenicom da je ubila svog kralja (1903) i pretrpela dva poraza u ratovima iz 1876. i 1885. godine. Kada je ta vojska ipak trijumfovala u balkanskim ratovima, velike sile su se postarale da Srbija ostane bez najvažnijeg ratnog cilja- teritorijalnog izlaza na otvoreno more.

Za to vreme, Austro-Ugarska je na svaki način gledala da Srbiju ograniči i osujeti u njenom nastojanju da ostane samostalna: u vreme krize iz 1908-1909. nekoliko stotina ljudi izginulo je u pograničnim incidentima, tokom deset godina pristalice srpsko-hrvatskog političkog sporazuma progonjene su kao "veleizdajnici", za vreme balkanskih ratova londonski Tajms pisao je o tome kako je na ratne pripreme protiv Srbije dvojna monarhija za nepunu godinu dana potrošila novac dovoljan za jedan istinski rat. Svoju neskrivenu i najznačajniju imperijalnu želju da se domogne Soluna i izlaza na Egejsko more tvorci austrougarske politike tumačili su kao uslov opstanka dvojne monarhije kao velike sile. Na tom putu stajala je Srbija. Upravo zato je Beč zastupao projekt "velike Albanije", uporno nastojao da zadrži pod okupacijom Sandžak i osujeti nastojanje Srbije da se ujedini sa Crnom Gorom.

Uz sve to, u Bosni i Hercegovini, lišenoj demokratskih ustanova, razvila se mreža malih udruženja, često ne više od debatnih klubova, koji su zaverenički bili više iz mode nego potrebe, a teroristički češće na rečima nego na delu. Uzor su im bili pripadnici Macinijeve "Mlade Italije" i ruski anarhisti, a uporišta više u samoj Bosni i Hercegovini i među malobrojnim studentskim kolonijama u inistranstvu, negoli u Srbiji. Jednoj takvoj družini pripadao je i Gavrilo Princip, osamnaestogodišnjak koji je neko vreme živeo u Srbiji učeći o trošku nekakve zavičajne stipendije. Zbog slabog zdravlja nije uspeo čak ni da bude primljen među dobrovoljce tokom balkanskih ratova. Ipak, upravo su Princip i njegovi drugovi u proleće 1914. počeli da spremaju atentat na nekog od visokih funkcionera dvojne monarhije u Bosni i Hercegovini.

Zamisao je bila prilično neodređena. Razmišljali su da ubiju Oskara Poćoreka, glavnokomandujućeg austrougarske vojske u oblasti. Pošto nisu imali oružje, jedan od njih je čak došao na ideju da se strmoglavi sa galerije bosanskog sabora pravo na omraženu žrtvu! Svega dva meseca pred Vidovdan 1914. godine grupi je stigao isečak iz novina sa člankom u kom je najavljena poseta austro-ugarskog prestolonaslednika Sarajevu, na dan velikog srpskog praznika i povodom vojnih manevara u Bosni, očigledno upravljenih protiv Srbije. Čabrinović, Princip i drugovi odmah su počeli da planiraju atentat. Istina, i pored toga što su i srpske i austrougarske vlasti imale izvesna saznanja o pripremama ubistva Franca Ferdinanda, preduzete mere sa obe strane nisu bile nimalo energične. Razlog tome bila je pre svega činjenica da su u to vreme mnogi pripremali atentate. U "konkurenciji" za atentat na nadvojvodu u Sarajevu tog leta bila je i grupa đaka nacionalista iz slavonske varošice Pakraca, koji su nedavno bili izbačeni iz škole i u Beogradu su lutali jednako nezadovoljni i nadahnuti istovetnim idejama kao i Princip i njegovi prijatelji.

Do ovog trenutka u atentat nije bila umešana zvanična Srbija, ali je upravo u maju 1914. za pripreme saznao major Vojin Tankosić. Crnorukac i četnički komandant, isti onaj koji je samo nešto više od godinu dana ranije sa prezrenjem odbio da primi Principa kao dobrovoljca. Svojeglav i prek u meri da samo koju godinu ranije sa pištoljem u ruci preti Milovanu Milovanoviću, ministru inostranih dela i predsedniku vlade, zbog najave raspuštanja jednog patriotskog udruženja, smatrao je da bi zaveru valjalo podstaknuti. O svemu je obavestio Dragutina Dimitrijevića Apisa, načelnika kontraobaveštajne službe pri Generalštabu srpske vojske, a sam ih je snabdeo oružjem i omogućio im prelazak u Bosnu.

Još od 1903. postojala je oštra podela i suparništvo unutar srpske politike koju su uneli preko svake mere uticajni zaverenici iz Majskog prevrata i vojska koja je tokom vremena imala sve veći uticaj na političke prilike u zemlji. Srbija tu nije bila drugačija od Grčke, koja je i sama prolazila kroz slična iskušenja, ali je sa pobedama u balkanskim ratovima ta podela postala posebno izražena. U Makedoniji i na Kosovu i Metohiji još uvek je održavana vojna uprava, sukob oko prvenstva civilnih i vojnih vlasti doveo je zemlju u ozbiljnu političku krizu. Sam Apis, duša zavere iz 1903. godine, bio je jedan od organizatora tajne oficirske organizacije "Ujedinjenje ili smrt" ("Crna ruka") koja je od 1911. preko svog lista Pijemont teško napadala političke stranke i pozivala na ostvarenje maksimalnog državnog i nacionalnog programa bez odlaganja.

Kada je 28. juna 1914. austrougarski prestolonaslednik napokon doputovao u Sarajevo u gradu ga je čekalo radoznalo mnoštvo u kome se nalazilo nekoliko atentatora. Prvo je Čabrinović pokušao da baci bombu na njegov automobil, ali je promašio. A onda je prilikom nadvojvodinog povratka, usled želje da obiđe tom prilikom ranjene pratioce, došlo do zabune koja je omogućila Principu da stane pred automobil i smrtno rani Franca Ferdinanda.

Ubistvo nadvojvode nije isprva izazvalo veliko iznenađenje u Austro-Ugarskoj. Nadvojvoda je bio tvrd vojnik koji je pripremao reformu stare monarhije, omražen u Ugarskoj, na dvoru je bio toliko nepopularan da je sam njegov stric car Franc Jozef na vest o njegovoj smrti primetio kako je viša sila uspostavila poredak koji sam nije bio u stanju da održi. Štefan Cvajg se kasnije u svom Jučerašnjem svetu prisećao zbunjenosti i ravnodušnosti koju je vest o atentatu izazvala u njegovom gradu. U Beogradu je javnost odahnula budući da je bila uverena da ratoborni prestolonaslednik planira preventivni rat kako bi okupirao Srbiju.

Prvi dani i rezultati istrage nisu ukazivali na izvesno nastupanje rata. Srbija je bila teško optuživana u austrougarskoj štampi, pogromi nad Srbima u bosanskim i hrvatskim gradovima usledili su odmah posle atentata, ali su diplomatije velikih sila i Srbije čvrsto verovale da je reč o prvoj reakciji i potrebama unutrašnje politike Austro-Ugarske. Atentatori prilikom istrage nisu ništa krili pa je uloga ljudi iz srpske vojske smesta postala izvesna, ali i sami istražni organi su u izveštajima napominjali da zvanična Srbija, pa ni njena vojska ne stoje iza atentata. Međutim, umešanost nekoliko oficira i graničnih vlasti u pripreme atentata navodili su bečku vladu da od Srbije traži zadovoljenje. Kako je vreme prolazilo, zahtevi su bili sve veći.

Ubrzo se i austrougarski ministar za Bosnu i Hercegovinu Bilinski dosetio kako je upozorenje o mogućnosti atentata dobio od samog srpskog poslanika u Beču Jovana Jovanovića Pižona. I pored činjenice da je i u trenutku kada je mesec dana posle atentata imala da odgovori na austrougarski ultimatum, Srbija bila spremna da prihvati sve uslove, osim da dozvoli ulazak austro-ugarskih istražitelja na svoju teritoriju, svetska javnost nije mogla da zaboravi činjenicu da je na većinu optužbi predsednik srpske vlade Nikola Pašić uglavnom odgovarao sa govornica stranačkih mitinga, pošto je u Srbiji trajala kampanja za skupštinske izbore. U memoarima jednog diplomate ostaće zabeležena zlokobna Pašićeva izjava prema kojoj bi, da je znao kako će iza Srbije stati antanta, mnogo manje popuštao pred austrougarskim pritiscima.

Srbija, koja je do balkanskih ratova bila uglavnom samo objekt u svetskoj istoriji, teško se 1914. ponovo navikavala na tu ulogu. Samo su ujedinjene balkanske državice mogle da predstavljaju nekakvu silu u evropskim razmerama. Evropa je još od početka 20. veka bila oštro podeljena. Iako je prosečan privredni rast prevazilazio i za naše vreme bajkovitih 13 odsto godišnje, evropska trka za kolonijama, utakmica u naoružavanju i oštra privredna konkurencija dovele su do toga da prva decenija novog veka prođe u neprekidnim krizama. Počevši od Burskog rata u kom su se posredno oko prvenstva sukobile i Velika Britanija i Nemačka, preko sukoba Francuske i Nemačke u marokanskoj i agadirskoj krizi, aneksione krize iz 1908, pitanja bagdadske železnice, Tripolitanskog rata, podele Persije, balkanskih ratova... Evropa se neprekidno nalazila na ivici velikog rata.

Napuštanjem Bizmarkove politike saradnje sa Rusijom, Nemačka se postepeno spremala za rat u kome su morale da budu zadovoljene sve tri velike njene političke i privredne elite: agrarna, pomorska i industrijska. Takav trijumf je za cenu imao istovremeni rat sa Rusijom, Velikom Britanijom i Francuskom. Ratu koji se pripremao bio je potreban samo povod. Kada je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, Rusija je zapretila ratom Beču i započela mobilizaciju, a Nemačka je na to odmah ultimativno zahtevala opoziv mobilizacije. Do opoziva nije došlo pa su se uskoro Rusija, Nemačka i Austro-Ugarska našle u ratu. Vezana sa gotovo tri decenije dugim savezništvom, Francuska je pohitala u pomoć Rusiji. Iako nevoljno, i treća saveznica, Velika Britanija, morala je da stupi u rat. Započeo je rat koji će odrediti sudbinu Evrope u 20. veku, u kome će život izgubiti dvadeset miliona ljudi, dok će od gladi i španskog gripa pomreti makar još toliko. Nikada Evropa nije ratovala tako teško i sa toliko malo oduševljenja. Iako su svi očekivali da će rat biti kratkotrajan, on se uskoro pokazao kao dugotrajno odmeravanje snaga u hiljadama kilometara dugim rovovima. Naposletku, samo je stupanje Sjedinjenih Država u rat dovelo do pobede antante.

No, da li je Sarajevski atentat zaista promenio tok svetske istorije? Ubistvo, koliko god brutalno i bez obzira na to što je sa Francom Ferdinandom poginula i njegova supruga Sofija Hotek, ne može biti uzrok svetskom ratu. Naročito s obzirom na nasilja koja su nad Srbima u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj izvršena tokom narednih mesec dana. Ipak, koliko god atentat izazvao nepredviđeni sled događaja, da li se rat zaista mogao izbeći?

Veliki broj istoričara tvrdio je kako je rat bio neminovan, sve dok pre nekoliko godina Pol Kenedi nije postavio hipotezu prema kojoj bi uz postojeći privredni rast, povezivanje industrija i povećavanje međunarodnog kapitala, Francuska i Nemačka postale u tolikoj meri ekonomski upućene jedna na drugu da međusobni rat ne bio bio moguć već posle 1916. godine. Već je savremenicima bilo jasno da je samo veliki evropski rat, koji bi na strani Srbije uključio i Rusiju, mogao da dovede do stvaranja države u kojoj bi bili objedinjeni Srbi ili Jugosloveni. Koliko god se svima činila romantičnom ideja nacionalnog ujedinjenja, u slučaju srpskih uzora Nemačke ili Italije nije dovela do evropskog rata samo zato što je izvršena u drugim uslovima četrdeset ili čak pedeset godina ranije.

Vreme se od tada promenilo. Ali su, ipak, upravo srpski oficiri razdragano ubeđivali britanskog pukovnika Tomsona, početkom 1913. godine negde u dubini teritorije poraženog Osmanskog carstva, kako je upravo kucnuo čas da istom snagom bude napadnuta i Austro-Ugarska. Sam Nikola Pašić uveravao je ser Ralfa Pedžeta samo deset dana pred početak Prvog balkanskog rata da Srbija neće napasti Osmansko carstvo, da joj za dovršenje priprema za rat (velike ratne kredite zemlja je uzela tokom ranijih devet godina u Francuskoj) treba još barem nekoliko godina, ali i da će i tada njen neprijatelj biti na severu, a ne na jugu.

Srbija je tako postala deo jednog međunarodnog zapleta u kome je ravnopravnu ulogu mogla da igra samo spremnošću na besprimernu žrtvu i odlučnošću svojih državnika koja je ravna hazardu. U jednom trenutku ta odlučnost imala je uticaj na evropsku i svetsku istoriju. I pored velikih žrtava i konačne pobede, to Srbiji nije donelo velike simpatije. U istoriji su atentati, istina, bili veoma česti. U Rusiji su žrtve bili trojica od četvorice poslednjih careva, u Francuskoj je 1894. ubijen predsednik Republike, a 1914. vodeći pacifista, od četrdeset i tri američka predsednika atentati su izvršeni na trinaestoricu, pored Franca Ferdinanda i sam austrougarski car Franc Jozef je u nekoliko navrata bio meta atentatora nemačke, italijanske i mađarske nacionalnosti, dok je njegovu suprugu Elizabetu na brutalan način i zahvaljujući pre svega činjenici da nije imala nikakvu zaštitu, usmrtio Luiđi Lukeni.

Politička ubistva su u to vreme još uvek slavljena od velikog broja slobodoumnih ljudi. Zar nije ideologija revolucija devetnaestog veka kao uzor predstavljala upravo Hermodija i Aristogejtona koji su ubili atinskog tiranina Hipiju i Bruta koji je usmrtio Cezara? U Italiji je to išlo tako daleko da je samo dve godine pre Sarajevskog atentata u Veneciji, nadomak granice sa Austro-Ugarskom, podignut spomenik atentatoru koji je pokušao ne tako davno da usmrti još uvek živog austrougarskog cara Franca Jozefa.

Ipak, pogibija Franca Ferdinanda i njegove supruge postala je povod jednom velikom ratu. Kasnija istoriografija, interesi onih sila koje su nastojale da ponište tekovine Prvog svetskog rata, a odskora i ideja evropskog jedinstva pružali su nova tumačenja ovog događaja. Veliki rat i poniženje Nemačke koje je usledilo, kao i Drugi svetski rat koji je bio u još u većoj meri globalan i još više sudbonosan, bilo je najlakše racionalizovati kroz povest o zaveri i jednom malom i naopakom narodu zaverenika i buntovnika koji naizmenično ubija svoje i tuđe kraljeve.

Zato je u svojim memoarima moćni izaslanik Sjedinjenih Država Ričard Holbruk, pišući o obeležju koje pored Latinske ćuprije na Miljacki ukazuje na mesto sa kog je Princip pucao na Franca Ferdinanda, opisao gađenje prema mestu na kom je započelo "rađanje nacizma u Evropi". Takvo razmišljanje je stajalo iza teze, koju je najavljujući bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, izneo američki predsednik Klinton, da je ova mala i inače nepoznata zemlja izazvala dva svetska rata. Gavrilu Principu nije bilo moguće da sa svojih osamnaest godina razume složenost svetske politike. Ali su zato srpska vlada i njene elite to dobro umele: zato je upravo zvanična Srbija neuspešno pozivala svoju moćnu tužiteljku da je izvede pred Međunarodni sud u Hagu, koji je među retkim državama priznavala od osnivanja. Samo dve godine posle atentata, moćni pukovnik Apis izveden je na sud, a zatim i pred streljački stroj.

Optužba usred rata, razume se, nije mogla biti vezana za učešće u Sarajevskom atentatu, ali su pravi razlozi bili jasni svima, pa i optuženima koji su, svesni sudbine, zahtevali da se sve tajne koje bi mogle da ugroze njihovu državu, ne iznose na suđenju. Više od dvadeset godina kasnije profesor Vladimir Ćorović napisao je znamenitu knjigu Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u 20. veku, na osnovu dokumentarne građe iz austrijskih i drugih evropskih arhiva. Ovo delo dospelo je na jednu od mnogobrojnih crnih lista u Trećem rajhu. Same jugoslovenske vlasti postarale su se da unište čitavo prvo izdanje da ne bi izazvale gnev Berlina. Sam Ćorović je poginuo bežeći iz zemlje pred kraj aprilskog rata 1941. godine.

Mnogo godina kasnije, početkom devedesetih, više nije bilo tolike promišljenosti. Tokom vremena Princip i njegovi drugovi slavljeni su ne samo kao nacionalni već i socijalni revolucionari. Kada je u novembru 1990. godine u Sava centru predstavljana nacionalna stranka bosanskih Srba SDS, njen podmladak dobio je naziv Mlada Bosna, baš kao i organizacija kojoj je pripadao Princip. Kao opravdanje nije mogla da posluži ni činjenica da je član Mlade Bosne bio i znameniti književnik Ivo Andrić. Naime, bilo je to drugo vreme.

Upravo je na tom skupu, govoreći o Gavrilu Principu, pesnik Matija Bećković rekao kako je reč "o čoveku sa imenom arhanđela i prezimenom koje označava najviše moralno načelo". Nepotrebno je reći da je čitava sala ustala na noge i prolomio se aplauz. Na tom skupu bio je prisutan i pisac ovih redova, u to vreme šesnaestogodišnjak i redovan posetilac svih opozicionih manifestacija (demokratskih i nacionalističkih). Možda se pitate da li je i on tom prilikom ustao. Nije ustao, skočio je.