POLITIKA

Ispunjavajući uslove Zapada

Knjiga mladog pravnika Dejana Mirovića "Zapad ili Rusija", upravo objavljena u Beogradu (izdavač: IGAM), bavi se pitanjima koja su u srpskoj javnosti postala periferna mada su od suštinskog značaja ne samo za buduću politiku države nego i za sami srpski identitet. "Koreni" ekskluzivno prenose predgovor ovoj knjizi

Piše: Aleksa Buha

Ovo štivo nošeno je dinamikom izmena – vremenskih i prostornih, mnoštva elemenata i tema; tema koje jedna drugu sustižu i prestižu; argumenata koji jedan drugog pomeraju, te i uzajamno jačaju i istiskuju. A sve zajedno gradi glavnu temu knjige: izbor nacionalno-državne strategije u nadolazećim decenijama, ili u narednih sedam-osam godina za srpsku naciju. Za onu, dakle, naciju koja je u poslednjem desetleću dvadesetog stoleća ostala bez dotadašnje države, koja ni posle četvorogodišnjeg rata što ga je vodio jedan njen deo, posle besomučnog 78-dnevnog bombardovanja glavnine te nacije, posle proterivanja stotina hiljada njenih pripadnika sa istorijski potvrđenih teritorija, a da im se ništa ne nudi u zamenu – ne zna na čemu je u ovom trenutku: ni teritorijalno ni državno.

To "ne zna" odnosi se pre svega na sopstveno "neznanje" (na "neznanje" o sebi), i to na svim nivoima i u svim slojevima nacije. Naravno, reč je o odsustvu znanja koje bi činilo nacionalni, kulturni i politički program i prožimalo mozak i srce barem većine njenih pripadnika.

Dilemu strateškog izbora Dejan Mirović je iskazao već u naslovu knjige: Zapad ili Rusija, pogađajući na taj način iskonstruisanu (pa stoga i lažnu) dilemu političkog vođstva i u Srbiji (u Srbiji i Crnoj Gori) i u Republici Srpskoj. (Nekadašnja Republika Srpska Krajina jedva je u knjizi pomenuta, dok se Srpska pominje sporadično). Svojim promišljanjima i argumentima – jasnim, objektivnim, višestranim i uverljivim, autor ne pristaje na, najpre nametnutu, a sada već samonametnutu dilemu, ne pristaje na uzajamno isključujući odnos relata Zapad i Rusija; odgovor na strateško dvojenje ne ogleda se u otpisivanju drugog relata – Rusije. Odgovor je: i Zapad i Rusija. Taj odgovor se takođe čini ne samo razumnim, nego gotovo i spasonosnim za srpsku naciju.

Ove reči treba razumeti kao podršku Mirovićevoj ne samo tezi, nego i konceptu. Potrebno je odmah istaći da autor pod Zapadom podrazumeva SAD i EU, da EU daje prvenstvo ispred Amerike, a Rusiji ispred Evropske unije. Lapidarno se njegov koncept može iskazati u ciglo desetak reči: Da Zapadu (prevashodno Evropskoj uniji), ali preko Rusije, i uz njenu svestranu potporu!

Već vidimo zajapurena lica prozapadno (proamerički) nastrojenih pripadnika vladajuće političke elite i "nevladavinskih" poslenika u obe ili u sve tri srpske (ili i srpske) zemlje – kako se žeste. Jer, nije im pojmljivo kako neko, "posle svega", može da ne bude za Zapad i dušom i telom. Obrnuto pitanje, kako je moguće, opet "posle svega", biti a priori za Zapad, i kako je moguće, još jednom "posle svega" ne biti i za Rusiju - ne postavlja se. Skerlićeva formula s početka dvadesetog stoleća – da Zapad mora postati zakon našeg življenja – danas bi se mogla punih usta zastupati samo ako bismo je podvrgli nizu uslova, čijim ispunjavanjem jedva da bi ostala polovina njenog važenja.

Posvemašnje povlađivanje svemu što Zapad jeste i prihvatanje svega što on čini protiv srpskog naroda i u redovima političkog vođstva i od ne malog dela naroda, Mirović dijagnosticira, ako ne kao posve bolesno a ono kao ozbiljno obolelo stanje duha. Što se naroda tiče, kao stanje ravnodušnosti, beznađa, osećanja bezizlaza, samooptuživanja, čak samopreziranja.

Sluđivan čitavo jedno stoleće: u Prvom svetskom ratu gubitkom četvrtine vitalno najvažnijeg dela populacije, optužbama u prvoj Jugoslaviji zbog hegemonije, istrebljivanjem – iznutra i od strane drugih – u Drugom svetskom ratu, stalno držan na ideološkoj optuženičkoj klupi u drugoj Jugoslaviji, konačno iskomadan državno i dugogodišnjim pripremama za izvođenje na hašku optuženičku klupu – korpus srpske nacije više kao da ne zna kud udara, "telesno" i duhovno.

Briga zbog ovakvog stanja duha morala bi biti velika. Ako su rezultati ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji – koje Mirović navodi – pouzdani, ako se oni podudaraju sa raspoloženjem i praktikama vladajuće većinske političke elite, i ako ni za jedne ni za druge nema dvojbe: izbor se zove i treba da se zove Zapad, i samo Zapad!, onda jedva da preostaje išta u korist moguće nade.

Jer, kako se drugačije može razumeti prenebregavanje činjenica koje ne bi smelo zaobilaziti nikoje narodno pamćenje, sećanje, razmišljanje o sebi, nikoja svest o sebi, samopoštovanje, istinska zainteresovanost za vlastitu sudbinu, doli kao najava ili već odavno trajući početak katastrofe?

Kolikogod da se mora, krivudavo se krećući, diferencirati između stanja duha većinskog političkog vođstva i inteligencije, između stanja duha javnog mnjenja i medija i stanja duha običnih ljudi, i kolikogod se to stanje duha mora uzimati u kontekstu odnosa političkih snaga na evropskoj i svetskoj pozornici, ne može se lako razumeti a potom i u njenoj negativnosti olako amnestirati glavna tendencija toga stanja: "bezrezervna usmerenost prema ’dobrom’ Zapadu i okrenutost od ’zle’ Rusije".

Ali, pre no što nastavimo neveselo razmatranje, ponudimo jednu veliku-malu optimističku napomenu.

Život duše i misli naroda i pojedinaca zbiva se kao stalno novo prirađanje, kao prinavljanje momenata iz kojih se te duše i misli sazdavaju. Osim toga, ko zna nisu li ankete pravljene u zlo doba medijske, naše i belosvetske, buke koja i danju i noću telali i preti da je jedini spas u neoliberalnoj tržišnoj ekonomiji, u globalno diktiranim ljudskim pravima, u globalizovanoj podkulturi, u nivelisanju svake posebnosti kroz zamenu tom podkulturom, u poništavanju nacionalne suverenosti i identiteta, "pristajanju" na zapadnu (prevashodno američku) posvemašnju dominaciju…

Međutim, ove olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti i "uslovi mogućnosti" ne mogu iskupiti do kraja negativnosti stanja duha naše nacije, koje je, bojati se, uzelo maha i čini njen vladajući mentalitet. Nema nacije bez dubokog istorijskog sećanja, kazao je Maks Veber, i, dodajmo, bez kontinuiteta, promena i novog postajanja samosvesti, a naše sećanje se "ne seća" ni onog što je bilo juče. Da se seća, kako bi bilo moguće da se Zapadu (Americi i Evropskoj uniji) zaboravi i oprosti besomučno bombardovanje, okupacija jednog dela i protektorat nad drugim delom srpske nacionalne teritorije?

"Sila Boga ne moli", Zapad je svakojako neuporedivo jači, ali nisu te snage, zar, toliko jake da indukuju samoponištavanje nacionalnog dostojanstva, i da proizvedu "pozitivna" svojstva kakva su samooptuživanje, samopreziranje ili odricanje od sebe. Osim moralnom, medijskom, ekonomskom, političkom i vojnom razularenošću Zapada, njegovom pervertiranom podkulturom, mora se naše posrnuće detektovati i kao posrnuće nas samih, u samima sebi, pred sobom samima.

Jer, ne može se drugačije do stravičnom duhovnom devijacijom objasniti tiskanje opozicionih lidera, u godini bombardovanja Srbije i Crne Gore, ko će pre da se domogne ruke i beskrajno ciničnog gesta, koji bi trebalo da bude osmeh, osobe koja je upriličila bombardovanje. Kako drugačije shvatiti pristanak da generalni sekretar NATO gotovo sutradan bude dobroprimani gost, novi srpsko-crnogorski državotvorac i savetodavac u zemlji koju je prethodno razarao 78 dana? Kako prihvatiti hrlenje u vojnu organizaciju koja je juče razorila zemlju a danas rastura vojsku i stavlja je pod svoju komandu? Uz sve to, zahtev da se povuče – to je "neznatan" uslov – tužba zbog agresije tog vojnog saveza na ovu zemlju, kojoj se ushtelo da postane njegov član. Čak i ako se ushtelo nije, nabediće ili prisiliti da se ponaša kao da jeste.

Ali, nije to ni približno sva cena koja se mora platiti, koja bi se morala plaćati kako bi se "postalo" i ostalo deo Zapada. Morali bi se reformisati svi vidovi života, od privrednog do obrazovnog i običajnog, i imalo bi se ozbiljno da zgrozi nad svojim nacionalnim identitetom, e da bi se ispunili "uslovi mogućnosti" za ulazak u NATO ili u EU. Kad sve to bude urađeno (i ako bude bilo učinjeno), ni tada ne bismo znali na čemu smo. Verovatno bismo bili podanici u punopravnom članstvu, u kome bismo bili "ravnopravni" da se nad nama dominira, da budemo i ostanemo siromašni, da nam se otadžbina pretvori u poligon "kolateralne" industrije i civilizacije.

Da se pripadnici srpske nacije i nacija kao celina ustoličuju u rang stvorenja prema kojima je sve dopušteno, može svakodnevno videti svako ko se nije oprostio od zdrave pameti. Ova Mirovićeva knjiga je krcata takvim primerima; ona, kao retko koja u ovom žanru, podseća i iznosi činjenice – i one kojima bi bolje bilo i ne gledati u oči. Te činjenice su i istorijske i duhovne i ekonomske i političke i moralne prirode, one su toliko očigledne da je prosto neshvatljivo kolikog je dijapazona naše samoobmanjivanje i da ne važi opšti psihološko-organički zakon po kome u sličnim stanjima nastaje organska disfunkcija, odnosno psihološko-organička samopobuna.

Predrasude prema ovoj naciji tako su duboko uhvatile korena, da se neće moći promeniti nikakvim priznavanjem i okajavanjem tobožnjih ili stvarnih naših nepodopština, još manje samopreziranjem, najmanje odricanjem i poricanjem sebe. Autor ovih redova mogao se, iz prve ruke, osvedočiti koliko su opake te predrasude. Učestvujući u svakodnevnim pregovorima, kao ministar inostranih poslova Republike Srpske (1992-1998), nastojao je da bude ravnopravan i sa drugima ravan, i da bude to što jest. Ako se u ovom "to što jest" sadržavalo ponešto što i za Zapad predstavlja nekakvu vrednost, na primer, dobro snalaženje u nekom stranom jeziku, poznavanje filozofije, književnosti, istorije ili savremenih prilika, sagovornici su to ili "previđali" ili zbog toga padali u bes. Otprilike: nema to pokrića u našoj jedino ispravnoj predrasudi, i možda je to samo novi dokaz za još jednu nepodopštinu. A izraz lica – gnušanje i gađenje – jedne "dame" koja je odlučivala o našoj sudbini, kad je po protokolu morala da se rukuje i sa njim, pisac ovih redova neće nikad zaboraviti. "Otkrijmo" o kome je reč: to je ista ona osoba oko koje su se koju godinu kasnije snishodljivo tiskali, kao Nebesima ozareni, budući lideri srpske nacije.

Devijantnost stanja duha (svih duhovnih stanja koja se sedimentiraju u nacionalni mentalitet) očituje se najopipljivije u odnosu prema Rusiji. Mirovićevi argumenti i analize su zastrašujući. Pokazano je kako kazaljka mentaliteta bez zazora pokazuje pravac prema Zapadu, a zadrži se i uzjoguni se kada bi trebalo da krene prema Rusiji. Dijalektički zakon prelaska kvantiteta u kvalitet kao da se, u slučaju srpske nacije, na dvostruko pervertiran način potvrđuje. Ogromna količina zla koje nam je Zapad činio i čini donela je novi, pozitivni kvalitet: silnu spremnost da se to zlo prihvati i da mu se revnosno služi. Sa Rusijom stvar stoji obrnuto. Nije bilo dovoljno zla koje bi prešlo u dobro.

Istina je da je Rusija Srbima kroz istoriju odmagala, ali je mnogo više pomagala. To "mnogo više" nije bilo toliko snažno da bi se urezalo kao dominirajuće raspoloženje. Mirović je pokazao da naša defektnost nije od juče. Kad se danas EU poziva (doduše retko) na svoje evropske antičke (grčke) korene, najrađe bi da zaobiđe Vizantiju, koja je ipak u većoj meri posredovala antičku duhovnu tradiciju negoli Zapadno rimsko carstvo. Veza hrišćanstva sa Platonovom ili Aristotelovom filozofijom prisnija je u Istočnom rimskom carstvu, barem do pojave Renesanse. Rimsko pravo takođe je kodifikovano u istočnom delu carstva. Zapad to ne želi da zna, ali mi ne bismo smeli to ne želeti. Duhovnost, kultura uopšte, ako je posredovana ruskom duhovnošću i kulturom, bolje se i lakše "ugrađuje" u naše biće. Verovatno je tome razlog zajedničko kulturno, jezičko, religijsko i običajno poreklo.

Rusiji se sve zamera, a malo šta prašta. Zamera joj se, na primer, držanje u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, u periodu kada ni sebi nije mogla pomoći. Razobručeni neoliberalizam besneo je iznutra i nasrtao spolja. Ako je verovati rezonima i argumentima ove knjige, a ne može im se ne verovati, Putinova Rusija je na putu da izgradi društvo i državu po meri svoga bića. Sličan put morali bismo i mi odabrati. To bi bilo moguće uz podršku Rusije i uz saradnju sa Rusijom. Kazali smo da bi ovo trebalo da bude put za ulazak u EU, ako do njega treba i mora da dođe, i ako ova tvorevina treba da bude dužeg veka. Privredna saradnja sa Rusijom, na primer, donela bi dvostruku prednost: povoljniji režim za izvoz roba i oslobađanje od diktata MMF ili Svetske banke. Mirović je uverljiv kad tvrdi da bi zaobilazni put za ulazak u EU, preko Rusije, bio kraći i sigurniji. Jer, bez jakog saveznika, bez alternative ulasku, sledi nam status podređenog, okupiranog, uniženog.

Priča o ulasku u EU, kao putu spasenja, važi u pretpostavci da će za deset godina biti na snazi današnji odnosi, i da će EZ uopšte postojati. Mi kao da nećemo da vidimo i čujemo kako se i u toj tvorevini odvijaju procesi koji je iznutra podrivaju. Evropi Evropske unije već se pišu epitafi, barem s obzirom na utopijski koncept da će se ona jednog dana probuditi kao nadnacionalna ili novonacionalna država. Može nam se dogoditi da potrošimo i založimo sve što imamo kako bismo stigli do riznice zvane EU, a da vrednosne papire ne budemo mogli naplatiti, jer će ta riznica ili biti prazna ili je neće biti. Zbog toga Mirovićeva knjiga zaslužuje pohvalu, kao opomena.

Još uvek ima vremena da se opomenemo i otreznimo. Jer, ispunjavajući uslove Zapada, bez broja i mere, nikad nećemo stići do uslova svih uslovâ otpočinjanja nacionalne obnove: do vraćanja samopoštovanja i uspostavljanja mere vođenja vlastitog individualnog i nacionalno-državnog života, držeći se prevashodno svog nacionalnog bića. Mirović je magistralno pokazao da je istorijska vertikala tog bića instanca u koju se možemo pouzdati. Potrebno je, pre svega, da se obratimo pamćenju.