Uvodnik Ostrvo u evropskom moru

Piše Mira Beham

Prvog maja Evropska unija dobila je deset novih članica. Proširenjem, najobimnijim od osnivanja, EU je tako postala najveći političko-trgovinski blok na svetu sa 25 država i 445 miliona stanovnika. Predsednik Evropske komisije Romano Prodi je ocenio da se radi o zaista istorijskom i srećnom danu koji označava završetak veštačke podele kakvu je Gvozdena zavesa nametnula pre više od pola veka.

Svečanosti povodom ulaska deset novih zemalja u EU, propraćeni raspusnim slavljem, šarenim vatrometima i suzama radosti na trgovima pre svega gradova novih članica, pomalo su podsećale na proslave početka novog milenijuma kada smo na televizijskim ekranima pratili svečani doček nove epohe od Sidneja preko celog globusa pa sve do Njujorka. Bio je to dirljiv prizor manifestacije ujedinjenog sveta. I – bila je to globalna obmana.

Kao prvo – slavio se pogrešan datum. Oni koji se malo razumeju u logiku i umeju da računaju znali su i znaju da se stari milenijum okončava završetkom 2000. godine, a da novi ne bi mogao da počne ranije. Međutim, tadašnja američka vlada i globalna industrija zabave jednostavno su odlučili da promene tok sveta i sugestivnom kampanjom ubedili savremenike da je to ispravno. Kao drugo – nisu svi slavili. Po običaju i prema kulturnim osobenostima 31. decembar, odnosno, prvi januar, nemaju značaj ni za muslimane ovog sveta, ni za budiste, ni za Jevreje, ni za hindue, pa, strogo gledano, ni za deo pravoslavaca koji se pridržavaju starog julijanskog kalendara. Opet je samo malo logike i matematičkog znanja potrebno da se dođe do podatka da oni, koji slave 31. decembar, ne čine ni trećinu svetske populacije.

Prvog maja imali smo čast da čujemo i mišljenje novog šefa diplomatije SiCG o našem odnosu prema evropskim integracijama: "I kao građanin ove zemlje i kao ministar spoljnih poslova, osećam se posramljeno zbog činjenice da su svi već u Evropi ili su na sigurnom putu priključenja EU, osim Srbije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Albanije. Krivica za ovo naše veliko zaostajanje jeste na nama, a nije ni na Briselu, ni na Moskvi, ni na Vašingtonu. Najbolje bi bilo da naši mediji, pre svega elektronski, svako veče objavljuju mapu Evrope i da ljudi svojim očima vide to izolovano ostrvo u evropskom moru", rekao je Vuk Drašković, i njegova izjava se vrtela ceo dan po svim elektronskim medijima u Srbiji.

Draškovićeve reči bi bile biseri u knjizi dosetki da nisu politički upitne, da ne kažemo – štetne. Kao što je to njegova izjava, data samo nekoliko dana pre ove navedene, da su Srbi 1999. godine "etnički očistili" Kosovo. Da li ima nekoga da potseti Vuka koju političku funkciju je on tada, za vreme tog "etničkog čišćenja", upražnjavao?! Možda će se naći Karla del Ponte.

"Pravi diplomata je čovek koji dva puta razmisli pre nego što ništa ne kaže", rekao je jednom Čerčil. U Beogradu se među političkim protivinicima DOS-a već pojavio slogan "Vratite nam Svilanovića!" Prema Vukovom samoukaljavanju, dakle, Srbija je ljaga na licu srećne i lepe Evrope. Kao ministar spoljnih poslova mogao bi da prati svetske događaje malo pomnije. Onda bi, na primer, video da nije cela Evropa slavila istorijsko proširenje EU kao ulazak u novu, bolju epohu. Javnosti starih članica EU su primile taj događaj ljubazno uzdržane, isto kao i Rusija, valjda, takođe deo Evrope, ali ona iz drugih razloga. Mogao je Vuk da se ugleda i na bivšu nam braću Slovence. Njihove dve eksponirane ličnosti – filozof Slavoj Žižek i ekonomista i bivši slovenački potpredsednik vlade Joze Mencinger, upoređivali su u nemačkim medijima stanje Evropske unije posle prvog maja sa rovitim stanjem Jugoslavije pre nego što se nasilno raspala. Skepticiziam i sumnja su intelektualne vrline ako ne stoje u službi prozaične dnevne politike.

Godinama od strane Zapada (upravo Vašingtona i Brisela!) šireni stereotipi da su Srbi "loši momci", da na razne načine nisu normalni, odredili su, itekako, političku sudbinu ove zemlje. Reč "normalan" potiče od pojma "norma", a norme u svetu postavlja onaj ko želi njime da vlada i da toj vladavini potčini sve. Pošto je istorija pokazala da velika carstva nisu večna, može u nekim trenucima biti i korisno i mudro stajati po strani i kritički i samokritički posmatrati tok stvari, a da se ne bude autsajder. Ali, to je već politička dijalektika za višu školu diplomatije.