Nova srpska politička misao - POLEMIKA

Vučja jama

Reagovanje na izjavu novog šefa diplomatije SiCG, Vuka Draškovića, da su Albanci 17. marta sprovodili etničko čišćenje na Kosovu kao što su to uradili Srbi 1999. godine

Piše: Dragan Milosavljević

U Srbiji nema više politički naivnih. Međutim, posle decenijske lobotomije koja se sistematski sprovodi od strane potkupljivih predstavnika kombi partija, široke lepeze raznih NGO foruma i informativnih giganata tipa Glasa Amerike, Slobodna Evropa, Radio Dojče Vele, koje nas na srpskom jeziku bude dijagnozama o našoj latentnoj genocidnosti, sve je više apatičnih.

Zato ne čudi da bez veće provale javnog gneva, osim one radikalske, kampanjske, prolazi čudovišna udvorička glupost, koju je izrekao novi ministar inostranih poslova, sa ciljem da uspostavi balans nekakvog, po njemu, etničkog čišćenja Albanaca od strane srpskog naciona sa, dakako, neizbežno uzvraćenom osvetom Šiptara.
To kazivanje novog šefa diplomatije, inače, pravi je melem za uši bombarderske diplomatije kojoj svoj novi imidž nudi ovaj odnedavni balkanski Gandi. Bio je pre toga i revolucionarno razbarušeni Če, dirigent demonstracija sa balkona Narodnog pozorišta i zvezda Vukomobila, a sve vreme reinkarnirani Čiča sa Ravne Gore...

"Priznanje" ministra željnog mirotvornog ćaskanja sa gangom terorista i trgovaca drogom, naknadno promovisanim u političare, sastavni je deo zapadne kampanje o "pacifikaciji" navodnih velikosrpskih imperijalnih ambicija i prekrivanje šašom i pavetinom i nedavne vartolomejske epopeje šiptarskih zločinaca. Tu je i najnoviji nekažnjeni "podvig" secesionista u zaokruživanju stotina hiljada proteranih Srba sa Kosova krunisan anticivilizacijskom eksplozijom varvarstva marta meseca. Radi se dakle na tome da nuždenje po srskim svetinjama na prostorima Kosova bude tek beznačajna epizoda višedecenijske suicidalne politike komunista i njihovih presvučenih baštinika. Ko nije opoganio srpsku svetinju neće moći u Evropu.

Kako to obično biva kod onih koji prokockano pokušavaju da opravdaju, ministar je u intervjuu Tanjugu izrekao još grdnije i sramnije gluposti među kojima je svakako biser da "svet neće da sluša ni srpske ni albanske priče ko je prvi zakopao temelje svojih naselja na Kosovu i Metohiji".

O tome da srpska istrorija počinje posle NATO bombardovanja već smo dobijali sugestije, ali spolja iz Vašingtona, Brisela i Haga. To nam sada sugeriše i domaći šef diplomatije. Preporuka drugim rečima, znači da naše proverene istorijske i neosporne vlasničke tapije na teritoriju Kosova, koju su oteli pripadnici naroda iz susedne države, imaju istu težinu kao i virtuelna istrorija izmišljenog pravekovnog prisustva nomadskih uljeza na tlu naše prve države i kraljevine.

Upravo ta istorija fasifikat, za dobre narko pare lansirana širom zapada medijskim kampanjama tipa Ruder Fin, legalizovala je i agresiju NATO na Jugoslaviju i proterivanje stotina hiljada Srba sa Kosova. Valja zato podsetiti da je ovde sleganjem ramena i ćutanjem propraćena i svojevremena tvrdnja Bernar Anri Levija, izneta u njegovom filmu "Sarajevo”, kako su "Srbi, isto kao i nemački nacisti, upali i okupirali Bosnu". To smo čuli u bioskopu REX usred Beograda a jedna srpska Sarajka izbeglica, koja je oponirala prisutnom autoru, bila je izbačena iz sale. To "misionarska inteligencija" zove denacifikacijom i dekontaminacijom.

Da to za nas pogubno prekrajanje istorije i sve efikasnije etničko čišćenje svih Srba u užu Srbiju kao prihvatljiv princip proklamuje spoljna politika ove najnovije SCG tvorevine, koja će upravo istom tehnologijom otimanja Kosova možda izgubiti i jug Srbije i sve ostale teritorije već ucrtane u tuđe mape, to je zaista van pameti. Ali je vrlo verovatno.

Racionalan pristup

No, prikazivanje sopstvene nemoći poput prosjačkih patrljaka, a odricanje od bitnih elemenata istorijskog samopoštovanja i obaveze i očuvanja dedovine očito nije samo rabota pojedinca nego kontinuitet nasledjenje spoljne politike koju želi da sledi novi ministar. One koja nas je povela u kapitalizam, ali ne onaj u kome je svojina i neporeciva tapija na nju svetinja nad svetinjama. Sve se čini da mi postajemo nečija svojina a da je tapija na taj kolonijalni status kolektina krivica koja se usvaja i "obelodanjuje" korak po korak.

Na dokazivanju te teze vredno se radi spolja i iznutra. Upravo zbog toga naša istorija prema nekim tendencijama i savetima započinje krajem prošlog i osvitom ovog veka. Čuli smo ovih dana, takodje na saveznom nivou, da nas je mirno posmatranje šiptarskog divljanja, nismo se dali isprovocirati, nad šakom preostalih Srba i paljevina preko 25 svetilišta za korak približilo Partnertsvu za mir. Jer dokazali smo da smo kooperativni dok je KFOR iz partera takođe posmatrao genocid nad preostalim Srbima na Kosovu.

Ako smo nemoćni i poniženi, ako je naš jedini adut poniznost, a jedino pravo da ne smemo i ne možemo da odbranimo svoje teritorije, da li se time treba hvalisati. Da li to treba ozvaničavati kao zvaničnu politiku i princip na nivou SCG koja upravo na taj način postaje mina u temeljima nedefinisane države preostalog srpskog naroda.

Doduše u zemlji koja sada gospodari našom sudbinom - SAD - sasvim ozbiljno savetuju potencijalnim žrtvama silovanja: "Ako već vidite da taj prinudni seks ne močete izbeći pokušajte da uživate. Biće manje neprijatno". Čini se da i deo naše političke elite misli da je to racionalan pristup na koji treba pripremiti široke mase.

Koliko je tačna tvrdnja Draskovićeva izrečena u intervjuu Tanjugu, da posle 17. marta svet sa više razumevanja gleda našu golgotu, najbolje svedoči nemušto, impotentno reagovanje OUN i novi ustupci šiptarskoj strategiji koja je krupnim slovima, na njihovom maternjem jeziku ispisana na porušenim crkvama. Tamo piše "UDRI".
A upravo posle Draškovićeve izjave o poravnanju krivica Šiptari su dobili preko Holkerija i svoju kancelariju, faktički ministarstvo inostranih poslova kao još jedan u nizu segmenta obećane svoje nezavisne države na tlu Srbije. Vuk kaže da je Holkeri pogrešio. Pa neka ispravi one koji su to odobrili.

Neće biti da su Kušner, Štajner i Holkeri Kosovo dobili na raspolaganje kao privatni rezervat u kome nema lovostaja na Srbe. Drašković je dobro verziran u detalje kako se do takvog stanja došlo, poznaje istorijat o "spašavanju" Kosova, pogotovo od referenduma do Rambujea pa nadalje.

Kao da još odzvanja u etru izjava lidera SPO, ali tada i političara u vlasti o ulozi potpresednika savezne vlade pod Milosevićem, da će iza svakog žbuna na Kosovu stajati jedan njegov komita i pucati u šiptarske teroriste. Tu nešto miriše na komandnu odgovornost. U najmanju ruku tako bar misli general Pavković.

Ali to je samo još jedna od opomena da ko god ulazi u koaliciju sa Vukom, može tokom političke bajke bez hepienda da dobije samo ulogu Crvenkape, ili babe. Ovaj najnoviji Drašković posle čudesnog povratka iz političke kliničke smrti, uz pomoć iznebuha biračima ponuđene monarhije, i glasova Veljinog dela Šumadije, izgleda još može samo da se skrasi na kormilu daljinski upravljane diplomatije.

Sa te nove pozicije on, umoran od srbovanja i sit srpskog nacionalzma, bitno drugačije nego što je zabeleženo i zapamćeno lamentira o nekakvom poravnanju krivica kao osnovi budućih dobrih odnosa Uže Srbije i Velike Albanije...

Planirani egzodus

Srećom postoje dokumenta koja će ovom prilikom biti ponuđena javnosti o pravim inspiratorima i planerima pokretanja albanskog egzodusa kao alibija za agresiju čije motive ministar kao da bolje sagledava danas nego u Rambujeu. Ona će baciti zračak svetla na potrebu da se upravo u ovom trenutku lansiraju dubiozne teze kakva je izjave šefa diplomatije. Ta izjava ne samo da obesnažuje težinu naše tužbe za agresiju NATO već i predstavlja priznanje SCG da je počinjeno etničko čišćenje, genocid koji je izazvao opravdanu šiptarsku odmazdu. Upravo tako je zapadna štampa ispratila odlazak kolone od 250.000 Srba sa Kosova koje su poput besnih pasa puštenih sa NATO lanca, ganjali šiptarski teroristi.

Ovo poravnavanje, slično Titovim simetrijama u kojima je nestalo preko milion Srba a da nikada niko nije prozvao pravog inspiratora genocida, katolički kler i Vatikan, predstavlja upravo onu spasonosnu potporu kuli od karata američke i evropske diplomatije i NATO soldateske za alabi i budućih "humanitarnih intrevencija" koje postaju sudbina malih naroda u eri rekolonizacije.

Niz izveštaja Agencije Tanjug ponuđenih medjima u zemlji i svetu 1992. i 1993. godine, najčešće kompilacija vesti i analiza najvećih svetskih agencija, listova i televizija i posebno radio Vatikana, pokazuje da je još tokom te dve godine u trouglu Albanski lobi u Americi, kompanija Ruder Fin kao isporučilac vesti široko plasiranih i vodećih krugova NATO, i Svete Stolice, napravljen scenario o budućem Račku i neizbežnoj NATO intervenciji protiv Jugoslavije.

A potom o neizbežnom, već tada planiranom egzodusu "nedužnih Albanaca" sa Kosova na terotoriju Albanije, gde su ih očekivali već izgrađeni, pripremeljeni izbeglički logori i strukture za prihvat ogromne mase "proteranih".

Tamo su za majstorski režirani ratni supespektakl sa pravom municijom i žrtvama, uglavnom kolateralnim, ali i ciljanim, dežurali sručnjaci svih profila – od medijskih i humanitarnih do ekspreta za obuku pešadije koja će biti topovsko meso NATO avijacije u planiranoj agresiji.

U osvrtu, koji je tadašnji komentator Tanjuga za NATO ponudio generalnom servisu Tanjuga i koji je pušten u svet u proleće 1992. godine na četiri jezika i ponuđen domaćim medjima, parafiran od strane dežurnog urednika, citira se poruka Bila Klintona predsedniku Albanije Sali Beriši u kojoj se Klinton obavezuje da će se "lično angažovati u podršci Albaniji u ispunjenju njenih nada".

Nešto preciznije ta nadanja je opisao nemački ambasador u Tirani izjavom "Ujedinjenje Kosova i Albanije je stvar budućnosti i mi Nemci smo čekali i dočekali ujedinjenje sa svojom braćom". Prilikom posete generalnog sekretara NATO Mafreda Vernera Albaniji, koja je pala u to vreme 1992., svetski mediji bruje o "srpskom genocidu nad Albancima u Jugoslaviji” i operiše se pretnjom "masovnih pokolja koje planira VJ". U tom svetlu američka agencija UPI podseća da su "Srbi 1990. godine anektirali Kosovo", a francuska televizija u prilogu od 30. marta nudi dokaze "o masovnom teroru srpske vojske i policije u batinanju i unakažavanju Albanaca". Šta je Šiptarima činiti kad su suočeni sa agresorom koji je anektirao njihovo Kosovo.

U Tanjugovom tekstu "Potpaljivanje Kosova" izveštava se, pozivanjem na strane agencije, da je "premijer Albanije Aleksandar Meksi zatražio od Saveta bezbednosti prisustvo NATO na Kosovu” jer "Milošević upravo započinje talas masovnog etničkog čišćenja na Kosovu". Agencija UPI istovremeno govori o pokrajini gde su "ukinuta elementarna ljudska prava".

Londonski Dejli Telegraf govori o "koncentraciji albanskih trupa i teškog naoružanja na granici sa Jugoslavijom” novembra 1992. godine. Oven u Atini maja iduće godine "predlaže da se za pregovore sa Srbima na Palama veže i pitanje Kosova stavljanjem u bosansku korpu". Posle sastanka u Pragu načelnik generalštaba NATO snaga, general Denis, dolazi u Tiranu i dobija na raspolaganje albanske vojne baze. NATO je, prema svetskim agencijama, na koje se poziva Tanjug "razradio 18 bojnih operacija na prostorima Balkana koje imaju za cilj iznuđivanje novog statusa Kosova".

Emitovana vest nosi oznaku K O 15 4. maj 1993. I sada detonator. Albanski lobi u Americi uz tajnu podršku Kongresa, piše u ovoj vesti, predlaže plan pod šifrom "Virdžinija" o uspostavljanju međunarodnog protektorata na Kosovu. Ukoliko SRJ ne prihvati ucene isprovociran bi bio sukob koji bi ličio na represalije nad civilima, tu prepoznajemo Račak, a dotle bi bili izgrađeni logori za prihvatanje izbeglih Albanaca sa Kosova.

"Pred izbeglicama bi, kada bude dat signal iz Tirane bile širom otvorene granice a na njihovo beksto pred srpskim masakrima usledila bi NATO intrevencija sa blagoslovom Saveta bezbednosti". Kao što danas znamo, Savet bezbednosti spasao je svoj obraz nepristankom da potpiše plan "Virdžinija". Nešto ranije blagoslov ovim planovima budućeg statusa Kosova, gde navodno, po tvrdnjama iz Vatikana, najstarije srpske bogomolje imaju katoličke temelje, dao je i Papa jednodnevnom posetom Albaniji, o čemu Tanjug obaveštava aprila meseca.

"Sali Beriša je od pape tokom susreta u Skadru i Tirani zatražio podršku za albansku politiku prema Kosovu. Posle muslimana u Bosni na red dolazi dva miliona na Kosovu, rekao je na mitingu u prisustvu pape, tražeći vojnu intervenciju protiv Beograda predsednik Beriša. Tanjug 26. april 1993. godine prenoseći strane agencije. Vest K O 52 –D. Milosavljević

U vesti od 4. maja 1993. godine K O 14 Tanjug se poziva na italijansku štampu koja piše "o infiltriranju stručnjaka CIE i italijanskih specijalaca na teritoriju Albanije koji pod krinkom humanitaraca obučavaju teroriste za operacije na Kosovu. Radio Frans Internasional, na koji se poziva Tanjug, konstatuje, citirajući osnivača socijaldemokratske partije Kosova, Škelzija Malićija, "molitvu pape u Skadru, albanski političari, kako u Tirani tako i u Prištini, shvatili su kao blagoslov za političko ujedinjenje". Nešto ranije Večernje novosti pod naslovom "Tirana priziva Agresiju Srba" objavljuju, takođe prema agenciji Tanjug, kompilaciju stranih agencija. "Albanija će kao nagradu za potpaljivanje spske strele na Kosovu dobiti skraćeni put ka učlanjenju u NATO, a do akcije intervencije, kako to autor citira Glas Amerike i Radio Vatikan, doći će kada " srpski soldati navale na nedužne Albance na anektiranom Kosovu”.

Jedino je Bečki Di Prese nešto zabrinut, pa se pita, a prenose Novosti, "Nisu li l0 miliona evropskih muslimana, a među njima i dva miliona Albanaca koji će dobiti još jednu albansku državu, Alahova peta kolona koja će podriti temelje zapadnoevropskog društva?"

U analizi Saveznog ministarstva inostranih poslova br. Pov. 414 890 stoji povodom istupanja Sali Beriše od 1. septembra 1993. godine njegova izjava "Kosovo se mora staviti pod kontrolu NATO. U tom kontekstu Albanija je zatražila članstvo u NATO. Albanija je spremna na priliv izbeglica. Primiće i jedan broj izbeglih muslimana iz Bosne. Albanija neće ostati sama jer će nju podržati druge države i institucije sa osećajem za demokratiju" izjavio je Beriša, preneli su Miloševiću.

Sledi spisak svih funkcionera od Miloševića do Perišića koji su dobili izveštaj. Može se dakle opravdano smatrati da čitavih šest godina za vlast u Beogradu, ali i opoziciju koju je vlast kontrolisala preko Stanišića i dosijea o saradnji, ne bi trebalo da bude nepoznanica pripremanje klopke navodnog etničog čišćenja Albanaca. I to u vreme kada Srbi zbog terora paralelne albanske države u nastanku, beže odande.
Da li to znači da se kroz referendumsko većinsko NE ponuđenom evropskom posredovanju u razgorelom kosovskom konfliktu, sada već oružanom, kome su uz SPS i SRS dali prilog i glasači iz Vukovog SPO, želeo rat a ne pakt. Ukupno 75 odsto glasova, većina iz ove tri partije je bilo za ratno samoubistvo.

Znači li to da su ondašnje pristalice ovog ministra spoljnih poslova u stilu "rado ide Srbin u vojnike", slepo ili obmanute, hrlile u rat u kome su računicu imale obe strane. Milošević da "herojski" izgubi Kosovo, a zadrži vlast, i NATO, da dobije poligon za rat bez izgubljenog vojnika i prostor za nove baze? Računicu, kao ni 27. marta 1941, jedino nije imao narod.

"Internacionalizacija" i njeni junaci

Tako dakle stoje stvari sa etničkim čišćenjem Albanaca srpovedenim, kako to priznaje naš ministar, od Srba. A kako vidimo planiranom pet do šest godina ranije u štabu CIE kao kazus beli, ovaj za preotimanje Kosova.

Ko to još ne zna da bez vešto iskonstruisanih povoda i provokacija Amerika poslednjih sto godina nije započela ni jedan od svojih brojnih osvajačkih ratova krunisanim sadašnjom apsolutnom dominacijom. Da li su organizatori i zagovornici referenduma računali na čuvenu srpsku sklonost ka samoubilačkom NE. Kada je trebalo pregovarati po svaku cenu hrlilo se u pripremljenu klopku rata na kome se porodilo i ovdasnje čudovište finansijske kriminalne i politikantske elite.

Kada je rat izgubljen neki bi da simuliraju pregovore. SA GUBITNICIMA SE NE PREGOVARA. POSTAVLJAJU SE USLOVI I ULTIMATUMI. Da nije tako ne bi nekažnjeno gorele srpske crkve i plakala izbeglička nejač.

Diplomatija poraženih je baš prava vučja jama za naivne i zaboravne. A izgleda da se ministar ne seća kako je upravo on, lider SPO i pobednik zimskih demonstracija aprila meseca 1997, dakle samo što je par stotina hiljada promrzlih naivčina njemu i ostalim posetiocima Slobinog kanabeta izborilo lokalnu vlast i pocepalo nešto obuće po beogradskoj golomrazici, na pritisak Vašingtona pripomogao da se intrenacionacionalizuje pitanje Kosova. Nešto što ovih nekoliko godina Čanak kani sa Vojvodinom. Malo li je gubitak kolevke, valja pokloniti i žitnicu.

Desilo se to "pipanje pulsa" pod svodovima Njujorškog hotela Valdorf Astorija u trodnevnim pregovorima pod pokriviteljstvom SAD, aprila 1997. - izvestio je malotiražni časopis "Ogledalo" i pod naslovom "pregovaračka kocka je bačena".

Vuk Drašković, Vesna Pešić, Miroljub Labus i Dušan Mihajlović formalno su sa članovima albanske delegacije na okruglom stolu pokrenuli pitanje budućnosti Kosova. Albanski tim činili su Demaći, Hisenini, Agani, Krasnići, Bakali i Suroi. Organizator je bila Karnegi Fondacija, a koodinator Profesor Alen Kasof sa Prinston univerziteta, pokorivitelj iz senke Madlen Olbrajt koja je u Vašingotonu dan ranije brifovala delegaciju. Tada je u reprezentaciji koalicije bio i Zoran Djindjić, ali je osetivši podvalu izbegao odlazak u Njujork i nije ostavio otiske prstiju na ovoj raboti koja je formacijski pripadala SPS-u i zvaničnoj vlasti. Ali, talasanje oko Kosova, kada je pokojni premijer čini se počeo da zateže i podiže cenu , mada za to nije bio u prilici, izgleda da mu je došlo glave. O tome ćemo saznati više kada budu otkrivene i ubice Kenedija.

Uoči razgovora u Njujorku, američka diplomatija poručila je Miloševiću da dok Beograd ne reši pitanje Kosova, očito na način koji smo spomenuli u izveštajima iz 1992. i 1993. godine, neće biti normalnih diplomatskih odnosa, ni podrške medjunarodnih institucija. Tako je Institucija Dejtona preseljena iz Bosne na Kosovo, ali umesto Slobe imamo koga - Vuka. U vreme tih pregovora Nemačka i Amerika uveliko obučavaju i naoružavaju terorističku OVK, svoje pipke pušta i Vašingtonu tada bliska Al Kaida. Deli se masovno oružje, stotine hiljada kalašnjikova iz opustošenih ratnih magacina susedne Albanije. Adem Demaći, burno pozdravljen u Domu omladine kao gost Beogradskog kruga, već proglašava nezavisno Kosovo. To je moguće samo u "genocidnoj" Srbiji.

Nešto pre toga američki kongres je prvi put zauzeo stav o "potrebi uhodavanja puta ka nezavisnom Kosovu", te je Milošević, koji se još preračunavao u Leks Specijalisu, sa zadovoljstvom prepustio "pobedničkoj koaliciji" sa zimskih demonstracija vruć krompir Kosova.

Ona kilava podrška demonstracijama od strane Zapada, koja je više ličila na spasavanje Miloševića, jer trebalo je da još odradi "proterivanje Šiptara". Aparthejd na Kosovu i opravdanost njegovog oduzimanja Srbiji kako to danas formulišu na Zapadu, "zbog ispoljenog rasizma prema Albancima" bila je brže bolje naplaćena. Tako je Sloba svom glavnom oponentu prepustio Njujorški uvod u Rambuje. Bio je to danajski dar beskrajno ambicioznom tribunu koji sada uredno podšišan, zaleđenog kiselog osmeha, u završnici Kosovske drame dobija ono što je i tražio. Gurajući sebe da rešava pitanje svih pitanja srpske istorije.

Ali nije li malo previše za sve stvarno počinjene grehove i gluposti srpske, da ostanu pod "kontinuitetom Svilanovićeve diplomatije" na koji se kune Vuk i "Druga Srbija" koja u samoj Srbiji za teze kakvu sada lansira i Drašković podrške nema. Svi ti "velikomučenici" demokratije i primaoci stranih donacija zanemaruju prostu činjenicu da je pitanje Kosova, kako to voli da kaže Mićunović, demokratsko i da je njihov osnovni zadatak protekle decenije bio da Albance, svoje prijatelje goste Beogradskog kruga i druge dovedu u parlament. Ili da svet uvere da Šiptare ne interesuje pluralizam i demokratija već teritorija, te da su im srpske nesloge i otimačina oko vlasti jedina šansa da otmu Kosovo, a možda i jug Srbije, dok se ta vlast kotrlja ulicama u atmosferi nekakvih revolucija bez ideologije.

Ako se popne na Ravnu Goru možda će se novom ministru malo izbistriti vidici i osvežiti istorijsko pamćenje ko je proterivan, a ko nagrađivan za iskorenjivanje srpskog imena i svetinja. Možda će se zamisliti nad činjenicom da je egzodus, koji sada i on pripisuje srpskoj strani, bio davno planirani pa i obelodanjeni scenario u koji se za NATO agresora i šipatarske teroriste na najbolji, a za nas na najgori način, uključio Milošević i cela policijska i paravojna bulumenta. Jer pljački i ubistava je bilo i to očito naručenih i odrađenih po modelu Račka. A sada se celom srpskom narodu i vojsci ispostavlja račun za sramnu ulogu od očiju javnosti skrivene sprege onih zlih duhova koji još vitlaju Srbijom i sudbinom regiona. Hag se za njih ne interesuje, već nedela plaćenika predstavlja kao politiku genocida sa plebiscitarnom podrškom nacije. U skladu sa tim, prve brojke od nekoliko stotina hiljada navodno ubijenih Albanaca izlicitirane su na meru i mogućnosti ovakvih bandi koje uvek pronađu svoje Kosovo i nove naručioce.
Nešto tu gadno zaudara, mnogi se prave ludi ili nevešti a bogami neki su i zaboravni. Sve to valja preporučiti peru jednog dobrog pisca koji je na nesreću izabarao da se bavi politikom i odlučuje u nevreme za diplomate amatere. Quo Vadis Srbijo piše u tekstu koji je još uvek na sajtu NSPM (i koji su "Koreni” preneli), a potpisao ga je gospodin ministar, tada doduše kao opozicioni vođa sa šakom preostalih sledbenika.

Gospodine ministre, Šiptare ima ko da brani, ceo NATO, američki Kongres, lobiji i narkomafija, kao i potplaćeni mediokriteti u Briselu. A Vi nas, poučeni rečima Marka Miljanova, branite od ljudi kojima smo kao i Vama na biralištima dali pravo i obavezu da štite naš nacionalni interes i dostojanstvo, istorijsku istinu i pravo na opstanak nas i naše dece.