Danas - KOSOVO

Bez dokaza o srpskoj odgovornosti

Izveštaj Međunarodnog okružnog tužioca o davljenju troje albanske dece u reci Ibar 16. marta ove godine

Dnevnik Danas došao je do Izveštaja međunarodnog okružnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Pitera A. Tinslija o smrti davljenjem troje albanske dece Floreneta i Avnija Veselija i Egzona Deliua 16. marta ove godine u reci Ibar. Dokument, za koji Koordinacioni centar SCG i Srbije za Kosovo i Metohiju, tvrdi da ga UNMIK drži u tajnosti, pod embargom, objavljujemo u celosti.

Priznajući individualni kredibilitet iskusnih UNMIK policajaca, jednog poreklom iz Velike Britanije, drugog iz SAD, kao i izveštaj patologa, tužilac Tinsli u izveštaju zaključuje da je "uzrok smrti dečaka davljenje" i da "bez obzira na veliki i koncentrisani trud koji je uložen nisu identifikovani osumnjičeni".

- Trenutno prisutni dokazi koji podržavaju prirodu navodne povezanosti dva mlada Srbina sa ovim događajem su u potpunosti bez podrške. Ukratko, mislim da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca - ističe se u izveštaju Međunarodnog okružnog tužioca. Pozivajući se na navodnu izjavu preživelog deteta Fitima Veselija (13) da su za smrt albanske dece odgovorni kosovski Srbi, albanski i svetski mediji javili su da su za davljenje trojice dečaka iz albanskog sela Čabra kod Zvečana krivi kosovski Srbi, što je bilo povod za najpre mirne demonstacije Albanaca u južnom delu Kosovske Mitrovice 17. marta, koje su se tokom dana pretvorile u pogrom nad Srbima širom Kosova.

Tokom dvodnevnog nasilja od 17. do 19. marta, koje se smatra najvećim nemirima od dolaska vojne i civilne misije UN 1999. godine na Kosovo, ubijeno je prema različitim izvorima tridesetak ljudi, neki se vode kao nestali, više stotina je povređeno, računajući kosovske Srbe i Albance, kao i međunarodne snage bezbednosti. Broj proteranih Srba povećao se za 4.012 osoba.

Prema izveštajima Eparhije raško-prizrenske zapaljena je 561 srpska kuća, od kojih je 218 teško oštećeno, kao i više od 30 pravoslavnih crkava i manastira, Prizrenska bogoslovija, episkopsko sedište u Prizrenu i desetine srpskih grobalja.

Dokument u celosti

Okružno javno tužilaštvo
4. april 2004.
Mitrovica

Pisarnici Okružnog javnog tužilaštva

Da bi se obezbedilo kompletno razumevanje gore navedenih izveštaja, takođe sam posetio lice mesta u pratnji policijskih istraživača i sudije Pecija, čija asistencija je bila od neprocenjive pomoći tokom ove istrage i formulacije zaključaka kako sledi, i sa kojima je on saglasan. Nažalost, i kao kontraefekat, moram takođe da konstatujem, uprkos prethodnom dogovoru, pristup preživelom dečaku i svedoku, Fitimu VESELIJU, u svrhu razjašnjavanja njegovih prethodnih izjava, nije nam bio omogućen tokom posete licu mesta. Dok je zabrinutost u vezi sa psihološkim stanjem dečaka sasvim opravdana, i naravno mi je delimo, naročito pošto je on bio subjekat ispitivanja čitave legije reportera i drugih osoba, njegovo povlačenje u ovom momentu ostavlja nerešenim određena sporna mesta i moguće kontradikcije u njegovim prethodnim izjavama.

Neosporno je smrt davljenjem troje dece, uzrasta 3, 9 i 12 godina tragedija ogromnih razmera, bez obzira kako je do nje došlo, naročito uzimajući u obzir posledice koje su nastupile. Jedino pitanje koje ovde treba razmotriti jeste da li postoji dovoljno dokaza koji bi podržali postojanje osnovane sumnje da su pomenuti smrtni slučajevi posledica kažnjivog ubistva, uključujući tu i ubistvo iz nehata.

Smrtni slučajevi su se desili 16. marta 2004. kada su dečaci, četvoro od prvobitne grupe od šest, ušli u reku Ibar između albanskog sela Čabar i srpskog sela Donje Zupce, na strani Zupca gde su se igrali. Na tom mestu je Ibar krivudav i okružen drvećem i drugom vegetacijom. Sama reka je uska, ali nadošla, turbulentna i vrlo brzog toka. Pomenutog dana, bilo je takođe hladno. Može se jedino zaključiti da je nešto drugo, a ne slobodna volja uticalo na decu da uđu u reku, bilo da se radi o nezgodi ili o pretnji opasnijoj od same reke. Glavni svedok samog davljenja tri dečaka je preživeli od četvorice koji su ušli u reku, Fitim Veseli, star 13 godina. Fitim je dao izjave, koje su zabeležene od strane sudije Pecija i policije, rano ujutro 17. marta. Posle toga istražilac slučaja je bio u stanju da obavi detaljniji razgovor 22. marta, međutim ovaj razgovor je završen pre vremena zbog dečakovog umora, ali uz nameru da bude kompletiran prilikom posete licu mesta.

Izgleda da je bilo oko 30 intervjua sa novinarima, zatim sa 'profesorom' koji piše knjigu i drugima između dva zvanična intervjua, i kako je ranije navedeno, dalji razgovori sa dečakom nisu dozvoljeni.

Kako je zabeleženo od strane istražnog sudije, Fitim je naveo da su dečaci videli dva mlada Srbina, približno stara 20-22 godine, kako se pojavljuju iz jedne od kuća iz Zupca na vrhu padine duž asfaltnog puta. (Napomena: oštra padina je približno 50 metara visoka, dok plato između podnožja i lokacije dečaka predstavlja otprilike 200 metara grubog tla, na nekim mestima blatnjavog.) On tvrdi da je u pratnji Srba bio crvenkasto braonkasti nemački ovčar, sa ogrlicom (kasnije je razjašnjeno da je ona bila zelene boje). U beleškama sudije Pecija on navodi da su im ti ljudi 'prilazili' (Napomena: policijski zapisnik navodi da su se oni šetali prema njima sa psom koji je bio na uzici), zatim potrčali izvikujući psovke na srpskom. Fitim je posebno naglasio da se dečaci nisu plašili mladića kojima su mogli pobeći, ali su se plašili psa. Nijedan poseban razlog nije naveden za taj strah osim činjenice da je pas trčao u njihovom pravcu (policijski zapisnik navodi da se on nije mogao setiti da li je pas lajao).

Fitim je naveo da su dečaci ušli u vodu u parovima po dva, na kratkom rastojanju, pri čemu je on pomagao mlađem bratu. Naveo je da se, pošto je izgubio brata, pojavio na drugoj strani otprilike 200 metara niz reku, na mestu koje je pokazao sudiji i policiji.
U svojoj izjavi od 22. marta Fitim je naveo mnogo dodatnih detalja. Govorio je o starijem Srbinu koji je radio u kukuruznom polju iza, i nešto dalje niz put kuda su dva dečaka koja su se odvojila od originalne grupe od šest prošla. Naveo je da iz straha šta bi taj čovek mogao da uradi oni (preostala četvorica) su vikali svojim prijateljima. On je naveo da je prvo čuo dvojicu Srba kako viču sa asfaltnog puta, i onda kako trče prema njima sa psom koji je trčao sa njihove leve strane, pri čemu nije bio na uzici. On je, po prvi put naveo, da 'su oni nešto rekli psu, za koga je izgledalo da je ubrzao kretanje prema nama', i u tom momentu su dečaci počeli da paniče, i ušli su u reku.

Kao odgovor na određena pitanja, Fitim je naveo da on nije zvao u pomoć u bilo kom trenutku jer je bio uplašen da su ljudi blizu. Dodao je da je video pomenute ljude i pre toga tokom prošlog leta. Prilikom svog drugog intervjua, Fitim je tvrdio da su ljudi stalno trčali prema njemu i vikali, nikako šetali, i da je pas celo vreme lajao. Ponovio je svoju ocenu da je video jednog Srbina na obali reke u zoni u kojoj su dečaci ušli u vodu, kada je isplovio nekih dvesto metara niz reku. Takođe je sugerisao da će druga dva dečaka koja su se odvojila od grupe potvrditi da su čuli vikanje i lajanje.
Na osnovu mog posmatranja lica mesta, moram da uočim da je teško prihvatiti da je Fitim mogao da vidi nekoga na mestu ulaska u vodu, zbog distance, krivudanja reke i vegetacije.

Druga dva dečaka su ispitivana od strane istražilaca u ovom slučaju. Oba su verovala da su oni bili odvojeni od ostalih dok se nisu vratili na mesto gde su otišli posle otprilike 10 minuta. Videli su starog srpskog zemljoradnika kada su ga prošli.
Kad su otišli nekih 400 metara od tačke gde su ostavili druge dečake, i kada su bili otprilike 100 metara od mosta koji vodi ka njihovom selu, oni su rekli da su videli crvenkasto smeđeg nemačkog ovčara, ali ne i ljude osim one na asfaltnom putu. Tada su čuli da je pas jednom zalajao. Nisu čuli nikakvo drugo vikanje ili galamu, bilo od Srba ili prethodno od strane njihovih prijatelja.

Kuće u selu Donje Zupce, naročito one duž uzvišenja na padini, i kako je rekao Fitim, da je iz jedne od njih izašlo nekoliko mladih Srba, pažljivo su ispitane od strane istražilaca. Stanovnici su uglavnom stariji Srbi, i ako se i njihova deca uzmu u obzir, nisu identifikovani mladi Srbi koji bi odgovarali datom opisu. Istražilac je naveo da su svi intervjuisani ljudi bili šokirani i pogođeni vestima o smrti albanske dece, i da su pokušali da budu od pomoći. Niko nije izvestio o uočavanju bilo čega što je rekao Fitim, a treba uočiti da je vidljivost lica mesta duž padine izvrsna. Takođe treba uočiti da su prethodne teškoće između ova dva sela sa različitim etničkim sastavom, bile zaista minimalne.

U procesu razgovora sa meštanima sela, istražilac je takođe posmatrao i ispitivao o psima; životinje koje su posmatrane su fotografisane. Nisu pronađeni psi rase nemački ovčar. Samo jedan pas je izdaleka odgovarao ponuđenom opisu. Međutim, taj pas je imao veliku belu mrlju od vrata do prsa, tako da je razumno reći, da nije mogao biti pogrešno identifikovan ako je bio posmatran.

Stariji srpski zemljoradnik je rekao da je radio u kukuruznom polju, lociran je i sa njim je obavljen razgovor. On je detaljno opisao svoja posmatranja pomenutog dana, uključujući i činjenicu da je video dva dečaka kako prolaze pored njega nizvodno, i kako se vraćaju. Takođe se setio osmatranja ljudi koji su se kretali asfaltnim putem, i detaljno je obavestio istražioce o svojim aktivnostima u polju. On je ispitan i testiran od strane istražioca u vezi sa problemima sa sluhom i vidom. On navodi da nije uočio niti čuo bilo šta od aktivnosti na platou između padine i reke, kako je to tvrdio Fitim, uključujući ljude koji su trčali, vikali, i psa koji je lajao. Istražilac je procenio da je ovaj svedok iskren, i pouzdan u svojim naporima da bude od pomoći. Na osnovu moje lične ocene lica mesta, i uprkos problema sa levim uhom, koje sasvim slučajno ima i pisac ovog teksta, svedok bi mogao da vidi i čuje pomenute aktivnosti sa svog mesta posmatranja, u najmanju ruku onih koje su se odvijale od vrha padine kroz plato, iako možda to ne bi važilo za kretanje malih dečaka na ivici reke.

Kao poslednje, a i u vezi sa drugim stavkama različitih ocena, treba da se konstatuje da na dan posete licu mesta, nenaučni ali praktični testovi zvuka u vezi sa zvučnošću i čujnošću vikanja sa vrha padine i na drugim mestima gde su dečaci bili locirani su obavljeni. Nadalje, UNMIK policajac, koji je u dobroj kondiciji, pokazao je da je trčanje od vrha padine pa do lokacije gde su bili dečaci bilo teško, imajući na umu površinu zemlje, i trajalo bi nekoliko minuta.

Možda je sasvim na mestu i obavezno je primetiti da izjave date od strane srpskih svedoka možda nisu od velike vrednosti, zbog historijskih tenzija, i čak mnogo više zbog skorašnjih događaja. Ja mislim da taj pristup nije dobar, i odbijam ga. Ja procenjujem individualni kredibilitet iza čega stoji iskusan UNMIK policajac, poreklom iz Velike Britanije, i njegov jednako iskusan američki kolega. Može se konstatovati da je izveštaj patologa o obdukciji dva pronađena tela utvrdio da je u oba slučaja uzrok davljenje. Izveštaj je naveo da su određene manje povrede bile prisutne na oba tela, utvrđeno je da su te povrede uzrokovane post mortem. Nije neočekivano da se takve povrede pojave, i mogle su se desiti ili u reci, ili tokom vađenja tela. Ono što je najkarakterističnije jeste da te povrede nisu konzistentne bilo sa kontaktom sa psom ili borbom sa ljudima koji bi gurali dečake u vodu. Dok takvi navodi nisu nikako izrečeni od strane preživelog dečaka, razumeli smo da su takvi navodi cirkulisali u medijskim izveštajima i/ili lokalnim pričama, tako da zaslužuju da se zvanično opovrgnu.

Kao zaključak, nisu identifikovani osumnjičeni, bez obzira na veliki i koncentrisani trud uložen do danas. Nije pronađen ni pas, koji bi odgovarao navodnom opisu. Nadalje, trenutno prisutni dokazi koji podržavaju prirodu navodne povezanosti dva mlada Srbina sa ovim događajem su u potpunosti bez podrške. U stvari, to je u logičkoj suprotnosti na nekoliko nivoa, najubedljivije je prikazano u nemogućnosti zemljoradnika u polju kukuruza, ili čak druga dva dečaka, da čuju ili vide glasne i izuzetno vidljive događaje koji su opisani. Nadalje, uzimajući u obzir prihvaćene nedostatke izjave očevica, čak i u najboljim okolnostima, a to očigledno ovde nije bio slučaj, pouzdanost jednog izvora dokaza koji podržava navode, je vrlo upitna. U vezi sa tim, uočavam očigledne promene u vezi sa kritičnim detaljima o ta dva čoveka uopšte. Najznačajnija promena je ona u vezi sa njihovim navodnim ubeđivanjem ili instruiranje psa da pojuri za decom. Ako je to istina, takvo ponašanje bi dovelo njihove akcije u domen kriminalnog, a bez toga se ne može utvrditi bilo kakva krivična odgovornost, u svetlu izjave da se dečaci nisu plašili ljudi. Ukratko, mislim da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca.

Iz svih razloga, prilažem ovaj izveštaj za odlaganje u arhivu.

Peter A. Tinsley
Međunarodni javni tužilac