KOMENTAR Voljena Srbijo, spasi se nekih Srba!

Piše Nikola Janić

Za vreme Tita o srpskoj dijaspori se znalo sve. Dugo je bila četnička, a kasnije, uz pomoć onih koji nisu mogli da se odupru velikom pritisku, dijaspora je dobrim delom postala ono šta je UDB-a odlučivala da treba da bude. U vreme Miloševića (a donekle i posle njega) i dalje smo, ali u rukavicama, prosejavani na podobne i nepodobne, korisne i nekorisne. Danas, u novoj i demokratskoj Srbiji, političari o dijaspori ne žele da znaju ni ono osnovno, što bi trebalo da znaju, i da prihvate i da poštuju, odnosno, da je u pitanju trećina srpskog naroda koja privremeno ili permanentno živi izvan granica svoje otadžbine. Vredno je zabeležiti da zadnjih godina o dijaspori najviše govore oni koji o njoj najmanje znaju. Pitanja vezana za Srbe u rasejanju u matici se pokreću isključivo zavisno od potrebe respektivnih političkih stranaka. Kada bi se verovalo nekim medijima (koje su ipak u manjini), onda predstavnici dijaspore nisu oni koji su na skupštinama njenih organizacija širom Evrope demokratski izabrani da je pretstavljaju i da govore u njeno ime, već pojedinci koji već dugo ne pripadaju dijaspori a u matici su i dalje "dijaspora".

Osnov tog i takvog "legitimiteta" ovakvim osobama zasnovan je najčešće i najverovatnije na ličnim interesima, ličnim prijateljstvima ali i tendencioznim procenama nekih političara da su ti "dijasporci" politički upotrebljivi i savitljivi po potrebi, isto onoliko koliko i urednici pojedinih TV i novinskih redakcija koje uz pomoć takvih "predstavnika dijaspore" nastavljaju da duvaju u taj odavno prenaduvan balon dijaspore. Dizaće ga i spuštati do visine koja je naizmenično nekome potrebna da bi prevarena javnost, prvenstveno u matici, gledajući visoko, zaboravila na sve nisko i propustila da vidi mnoga (ne)dešavanja koja su im pred nosom.

Ministar novoosnovanog Ministarstva za dijasporu, gospodin Vojislav Vukčević, opisao je dijasporu u jednom intervjuu kao "polje korova koje on treba da sredi i da je za to potrebno dosta vremena"! Da je gospodin ministar, za razliku od njegovih sadašnjih i prethodnih kolega, stupivši na funkciju ministra, odgovorno otvorio oči i uši, video bi da dijaspora nije takav, toliki, ili bilo kakav korov, već jedno nepregledno polje međuljudske tolerancije i ljudskih sposobnosti a što je matici Srbiji danas možda potrebnije nego ikada ranije. Da je hteo da čuje, čuo bi sa tog polja decenijama neprestalo šaputanje o čežnji za svojim korenima. Da je on ministar, koji želi da čuje i oseti i na osnovu toga nešto uradi, mogao je usred tog polja šarolikih cvetova da udahne opojne mirise našeg iskrenog i bezuslovnog patriotizma, ne šovinizma ili negativnog nacionalizma.

Da je dozvolio svim čulima potrebnim za komunikaciju da izađu izvan ne tako velike srpske političke avlije po kojoj momentalno šeta, primetio bi da baš na toj livadi za Srbiju i srpski narod raste lekovito klasje koje se zajedničkim trudom može uplesti u snopove.

Saznao bi da tom klasju poneki usamljeni korov, tu i tamo, ne bi mogao da umanji lekovito dejstvo masovnosti srpske dijaspore. Naravno pod uslovom da taj korov i ovog puta nije svesno planiran, sejan i uzgajan od onih koji bi na njega trebalo prvi da upozore i da se zbog toga zabrinu. Ili je greška u tome što su partije i pojedini članovi srpske vlade ishitreno i selektivno "protrčali" kroz lavirint pre nego što su unutar njega obeležili važne orijentacione punktove? Da li je moguće da su zaista verovali da se srpski mozaik neophodnog jačanja srpskog naroda i države može raditi i okončati "ofrlje"? Da li su bili svesni svoje ograničenosti (koje svi imamo) a ipak nastavili da sami rade posao koji ne znaju i zaboravili da se dolaskom na vlast automatski ne postaje i vrhunski "umetnik". Ko će i dokle da veruje raznim savetnicima samo zarad njihove titule savetnika, a da veoma često nemaju vidan ili bilo kakav rezultat na polju svog savetodavanog područja?

Dobar mozaik mora u sebi da ima profesionalno složenu i odabranu skladnost boja, a svako parče koje se u njega stavlja obavezan, precizno određen i skrojen format. Jedino se tako može garantovati njegova stabilnost, postojanost i vrednost. Pravo glasa dijaspori samo je jedan deo tog mozaika. Nažalost i to (i nama u rasejanju ustavom i ranije zagarantovano pravo) isklesali su samovoljno, na brzinu i "ofrlje" pa zato i odskače iz rama svoje namene. U domaćim medijima godinama se žvakalo da "dijaspora traži pravo glasa" a mikroskopski malo pisalo o zahtevima nekih organizacija dijaspore da se prethodno moraju obaviti stručne i odgovorene diskusije i savetovanja o tome kako i gde će se to pravo ostvariti i sprovesti. Gradnja bez "krčmara", odnosno, dijaspore na koju se odnosi novodonešen zakon, pokazala se kao i sve prethodne gradnje za koje je korišćen neadekvatan i više štetan nego koristan materijal - nedovoljnom.

Geografski smo u Evropi, ali smo daleko od njene unije. I pored toga trudimo se da ne zaostajemo za njenim članicama i težimo da bar sa njima imamo neke sličnosti. Tako, na primer, Italija više nije jedina zemlja koja ima "krivi toranj". I pored oskudice i siromašva u matici napravljen je naš visok, nadaleko vidljiv i izuzetno skup toranj. Ovo naše novo sagrađeno, velelepno zdanje nije u matici već je umnoženo i razmešteno svuda po svetu gde postoje diplomatsko konzularna predstavništva Srbije i Crne Gore.
Ali na opštu žalost izgleda da je neprihvatljivo kriv (lično ga nisam video iznutra) neodrživ i neiskorišćen. Od dana objavljenog saopšetenja, da su njegova vrata otvorena za sve koji žele da se prijave da glasaju u ambasadama i konzulatima, mikroskopski mali deo građana SiCG odlučio je da u njega zakorači.

Do 3. maja 2004. u ambasadu SiCG u Štokholmu stigla je samo JEDNA jedina prijava. U Nemačkom gradu Minhenu, do pre neki dan, isto toliko - jedna. Jedan jedini potencionalni glasač. Dnevni list u matici objavio je članak: "Glasanje dijaspore Srbiju košta 17 MILIONA EVRA" a u možda isto korektnom ingresu novine tvrde: "DSS je želela da ispuni predizborno obećanje i omogući glasanje u inostranstvu, ne vodeći računa o neusklađenostima". Neusklađenosti je mnogo, a brige za narod od koga potičemo očigledno veoma malo. Kada bi se zadržao isti tempo kojim se prijavljuju oni koji žele da glasaju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Minhenu i Štokholmu, a isto toliko se još vremena dalo i onima koji žele da prijave svoju kandidaturu za predsednika Srbije, imali bi možda isti broj i kandidata i glasača. Na primer, gospodin Zoran Milinković, vlasnik malog restorana u predgrađu Pariza i predsednik "Patriotske stranke dijaspore", koja je našoj dijaspori nepoznata i nije bila u kontaktu sa čelnim organizacijama dijaspore u Nemačkoj, Švedskoj, Danskoj, Belgiji, Holandiji… zna da ta partija nema veze sa dijasporom i u listu "Dnevnik" svoju kandidaturu za Predsednika Srbije objašnjava rečima: "Mi jesmo dobili pravo glasa i sredstva… Odlučio sam da se kandidujem na predstojećim izborima ali ne kao predstavnik dijaspore nego kao kandidat iz dijaspore…"

Neka je sa srećom svim kandidatima, a siromašnom narodu u Srbiji neka je gospod Bog od pomoći. Mogućnost da sebi naprave vizit karte sa titulom "Bivši predsednički kandidat Srbije" očigledno za pojedince ima veliku važnost. Za to izgleda ne pitaju ni za cenu, a nemaju ni potrebe jer ne plaćaju oni, već država. Ali i cena glasa jednog glasača u srpskoj dijaspori, čiji glas očigledno neće uticati na ishod izbora, nije za potcenivanje. Naprotiv. Ta suma će sigurno ući u Ginesovu knjigu rekorda. Ako se u ostalim zemljama održi trend pokazanog interesovanja, koje smo registrovali u Minhenu i Stokholmu, i ako, radi potrebne statističke marginale, taj broj uvećamo i za sto puta (radi svake sigurnosti) glas JEDNOG državljana SiCG u rasejanju (koja ima 110 amasada) a unutar Srbije oko milion nezaposlenih i hiljade gladnih, koštaće 14.454 evra (četrnesthiljadačetiristotinepedesetčetirievra).

Voljena Srbijo, vreme je da se spaseš od nekih Srba. Narod u matici i u dijaspori očekuje od kandidata gospodina Tomislava Nikolića i gospodina Maršićanina časnu i činjeničnu predizbornu kampanju. Predsednik Srbije treba da bude čovek koji shvata da ni Evropa ni Amerika (mada izgleda drugačije) ne poštuju i ne cene one koji su spremni da puze. S druge strane, na opštu žalost, živimo u vremenu kada zbog naroda i države i najponosniji moraju ponekad malo da saviju glavu. To, i samo toliko, budući predsednik i buduća Srbija mogu i trebaju da učine i tako Srbiju odvedu tamo gde joj je i mesto: u Evropu.