Uvodnik Vostani Serbie

Piše Mira Beham

Dan državnosti svuda u svetu i kroz istoriju odraz je identiteta jedne zemlje i njenog naroda. On ima pre svega dva psihološka cilja – da intergriše i homogenizuje narod i da izazove osećanja pripadnosti, pa i ponosa, s jedne strane, i, s druge strane, da se prema inostranstvu demonstrira jedinstvo, a kroz jedinstvo moć. Tako se države i narodi ponašaju i u globalizovanom svetu, bez obzira na slabljenje granica i na svoju realnu veličinu, jer je reč o duboko usađenom sociološkom procesu prema kome čovek traži zaštitu i sigurnost u grupi, odnosno, naciji, i razgraničavanje od drugih grupa ili naroda. S toga se smatra da je nacionalizam dobra i zdrava stvar, ukoliko nije agresivan i ne ide na štetu onima koji ne pripadaju istoj naciji. Kad je u pitanju jubilej istorijskog događaja, koji je jedan od temelja države, onda se ulažu svi politički, intelektualni i kulturni napori da se zajednički obeleži taj dan na najdostojanstveniji način.

Centralna proslava dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države, održana 15. februara, na Sretenje, u Orašcu, oslikavala je na svojevrstan način državno i duhovno stanje naše zemlje. Mećava hladnog zimskog dana nije mogla da skrije činjenicu da nije bilo predsednika države, jer takvog Srbija nema već više od godinu i po dana, a funkcija vršilaca dužnosti predsednika republike nije nešto čime narod može da se diči (iako je Dragan Maršićanin ulogu odigrao kao častan vojnik). Srbija tog dana nije imala ni vladu, jer ona u ostavci se nije više osećala odgovornom za tok događaja (koje je ona isplanirala), tako da su se njeni pripadnici povukli iz vidika šire javnosti, pre svega televizijskih kamera. A novu vladu smo imali samo kao nagoveštaj u liku Vojislava Koštunice koji je pomalo neodređeno i neodlučno stajao tamo gde bi trebalo da stoji premijer države.

Dobro, vlada u ostavci je imala razloga da se stidno povuče u svoju puževu kućicu, jer nije ispunila ni delić obećanja vezanih za proslavu dvestogodišnjice ustanka. Da podsetimo samo na gromoglasne najave kako će narod izaći na Sretenje 2004. godine da glasa na referendumu za novi ustav Srbije. Nikada Srbija nije bila dalje od novog ustava nego tog dana, a dosovska vlada je još jednom (i, nadajmo se, zadnji put) pokazala da se u svom ludilu veličine i težnji ka velikim simboličnim gestovima neizmerno precenila. To je bio promašaj u rangu izručenja Miloševića Hagu na Vidovdan, kada su "dosmanlije" verovale da će ih narod zbog toga slaviti kao nove junake savremenih deseteraca.

Na Sretenje 1804. godine Đorđe Petrović Karađorđe pozvao je vatrenim rečima i jednako vatrenog srca narod Srbije na ustanak protiv turske vlasti, a direktan povod bila je seča knezova, ubistvo četvorice prvaka srpskog naroda od strane Turaka. Na Sretenje 2004. godine njegov potomak princ Aleksandar Karađorđević II održao je, odnosno, čitao govor koji mu je neko napisao i okitio floskulama toliko praznim da ih je hladan februarski vetar u trenu oterao u nepoznate daljine.

Na pragu 112. vlade od Karađorđa – ili "bizarne, atipične kontrarevolucije" (Vojin Dimitrijević, profesor prava i miljenik Zapada) – državnost Srbije se nalazi na veoma niskom stepenu, a tako je i sa nacionalnim identitetom. Nije bila potrebna proslava u Orašcu da bi se to prepoznalo, ali ona je bila na zabrinjavajući način ogledalo u kome su Srbi videli samo senku samih sebe. To je nalik otuđenosti zemlje i naroda pod protektoratom.

Iste godine kad je Karađorđje podigao ustanak, u Trstu je Dositej Obradović spevao ustaničku himnu "Vostani Serbie" (/Vostani Serbie,/ Davno si zaspala,/ U mraku ležala,/ Sad se probudi/). Tada su Srbi bili složni oko zajedničkog cilja – povratka državnosti. To bi bio najmanji zajednički imenitelj oko koga bi Srbi i danas mogli da se slože. Ni manje, ni više.