Kojekude Srbijo: Izvodi iz knjige Konstantina N. Nenadovića o Karađorđu, prvi put izdate u Beču 1883.

Ko je izdao, božje lice nikad ne vidio

“Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći ali ne mogao! U kući mu se ne javljalo ni staro, ni mlado. Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Da Bog da, da se u sinji kamen pretvorio, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan, niti lice Božje ikad video. Amin!” (Ustanička zakletva u Orašcu)

Dahijsko tiranstvo nad Srbima, i smjer Kara-Đorđa, daubije dahiju Sali-agu-Bika, i da digne narod na ustanak protiv Turaka, a za tim sprema se za ustanak

Turske vojvode, Muselimi, i Subaše sa njihovim Kabadahijama - momcima - najvećma su nad narodom tiranstvovali i besnili. Nama se ježi telo, i krv vri, u žilama, kad ovo napred tiranstvo Tursko opisati za nuždno držimo. Oni su često i najviše u letnje dane, a naročito u vreme berbe vinograda, najviše u sela na teverič izlazili; gdi su im Seljaci morali ladnike od šume praviti; jelo, i piće im za gostbu bezplatno donositi, gdi su se u jednom selu po nekoliko dana gostili, pa su u drugo selo prelazili. Kod nji moralo je i svo najlepše i najprikladnije ženskinje, mlade, i devojke Srbske iz sela dolaziti, i pri sviranju gajdi i druge muzike u kolu igrati i pevati, i Turski život time naslaždavati. - Od o ti ženskinja bez razlike stanja i mladosti, Turci birali su najbolje i najlepše Srbkinje koje su im se dopadale pa su s njima pod ladnicima, ladovitim grmovima, i lisnatim šumarcima, ležali, valjali se, grljili i javno na sramotu pred Očevima, braćom i Muževima, sa nesrećnim Srbkinjama blud u sred belog dana provodili. - Ovakva grozna tiranija Turska po svoj jadnoj Srbiji carstvovala je. Od sviju tirana koji su u vnutrenosti Srbije živili, najveći tiran bio je Beogradskog Dahije Kučuk-Alije brat, zloglasni Sali-Aga, koga su zbog njegove tiranske nasilnosti prozvali Rudničkim “Bikom”. On je sedio u varoši Rudniku i imao je svoj konak; pred konakom imao je ozidan Čardak, ispod koga bila je česma, iz koje šibala je ladna voda. On je naređivo, te su mu svake nedelje dolazile u Grad mlade i devojke, te su kolo igrale pred njegovim Čardakom, na kom je on sedio teveričio, i bludničina na nargile i čibuk pušio, kavu srko, i za sebe birao lepšu i lepšu Srbkinju, te ju je poštenja lišavo. On je naređivo te su mu nesrećne devojke i neveste u kolu, kolale, i pevale gnusne za Srbsko uvo pesme; od koji pesama, početak jedne ovaki je bio:

“Kup’ se, ber’ se, kolo igra
Da dočeka Sali-Agu,
Sali-Agu, diku našu!
Sad dolazi Sali-Aga,
Sali-Aga, dika naša,
Progovara Sali-Aga:
’Sad mi duša barjam ima,
Kad mi mlada kolo vodi.’”
(…)

E tako su Turske golje i skitnice dočepavši se vlasti tiranstvovali i ugnjetavali Srbski narod i besčestili Srbske žene, i ćeri. U narodu bio je ugušen duh česti, i duh poštenja, bio je uspavan i umrtvljen; - i to gnusno nasilje gledao je Srbin sa svoim oborenim zemlji očima, i sa prekrštenim na prsima rukama, samo je huko i tajno iz srca uzdiso. Ni je ni pomišljo da se te Turske zaraze, i Saradže, može ikad izbaviti. Trpio je sav narod, i tu kugu snosio, misleći da je takovu Bog na njega na pustio. -

No Topolski Junak Gorostasni Kara-Đorđe kog Viševci Junakinjom Maricom porodiše i kog Topola odgaji; budnom svešću drugčije je mislio, da ta tiranija i nasilje nije od Boga na narod Srbski puštena, da narod satire, besčasti, i opustošava. Pa sa bolom u srcu svom smišljao je kako da narodu pomogne, i da ga iz tog mrtvog sna probudi, da strese kugu sa Naroda, i robstva lance polomi. I tako čuje da će Sali-Aga Rudnički Bik, koji je osim sviju zala, zaveo zase i pravo prve noći Srbkinje da spava s njime, pa onda da se uda; doći u Manastir Voljavču u Teverič, pa smisli bar za tad tog Tiranskog nasilnika, da s duše naroda Srbskog skine, pa, i ustanak pokrene.

I tako na sam dan svetog Aranđela letnjeg 1803 godine, pozove Kara-Đorđe Kaluđera Maksima iz Drače, Kneza Matiju Jovičića iz Topole, i Gaju Pantelića iz Voljvače, i reče im: “Ajmo u Voljavču; danas će tamo biti sveta, a doći će Sali-Aga iz Rudnika, pa da vidimo, šta će da radi?” - I tako sva četiri odu u Manastir Voljavču, gdi se popnu na Manastirski tavan, odakle je se moglo viditi sve što Turci rade, gdi su im Kaluđeri krišom doneli što treba za jelo I piće. Tu na tavanu oni probave do posle podne gdi i Sali-Aga sa svojom Tevabijom stigne sa Kraljicama Srbkinjama koje je uzase vodio; kome iziđu Kaluđeri, i narod, te ga pozdrave za mirno putovanje. I Sali-Aga sa svoim Kraljicama pod ladnik smestise i odpočne mu kolo igrati, i pevati mu. Te kraljice zaveo je Sali-Aga Bik po svima okolnim selima Rudnika u svakom selu imao je jednu devojku, koja je se zvala Kralj, druga Kraljica, a treća Barjaktar; i on je takove uzase vodio, iz sela u selo, i sa drugima ji zamenjivo. Te kraljice morale su ga dvoriti i služiti, i povolji mu činiti sve što je on bludničina hteo. (…)

Tako radio je Sali-Aga u Manastiru Voljavči i kolo prednjim igralo je, i pevalo, uz sviranje gajdi. Dok eto ti pogurenog Starca Milušina iz Ovsišta; taj Gajdaš Mita Rakić za zametnuti smej, reče: “Eto puštajte starca u kolo; oće starac da igra!” Svi se na to stanu iz glasa smejati; a starac se razsrdi, pa zgrabi Matine gajde i baciji na zemlju, govoreći: “Nije ovo mesto za smej, no da se ljudi Bogu mole?” Na to ga sčepa gajdaš i jedan Sali-Agin momak, pa ga povale i stanu nemilostivo biti. Kad Kara-Đorđu koji je sa Manastirskog tavana kroz neke dve rupe - mazgale - gledao tu grozotu Tursku šta rade sa jadnim starcem, i Srbskim ženskinjama i narodom; uzavrela krv u grudima njegovim prekipi, pa potegne pušku i reče, svom drugu gledaocu tog groznog pozorija Gaji Panteliću udri Gajo Bećir-Pašu, a jaću Sali-Agu-Bika, i druge Turke lako ćemo pobiti, pa da noćas skupimo do 25 druga, pa ako na nas pođu Turci iz Rudnika da zasednemo da i nji pobijemo i da otvorimo rat sa Turcima. Na to brzo Knez Topolski Matija Jovičić zapuši jednom, pa i drugom rukom obe rupe, i stane ga moliti: “Ne po Bogu Đorđe, nezameći sada kavge, ti znaš da su sada žita požnjevena i seno pokošeno, i da se u polju nalazi, pa će Turci udariti i svud nam krstine i sena popaliti, pa štoće mo onda bez rane? No ostavi za letos pa rat u zimu sa Turcima zapodeni, kojima neće biti lako s nama ratovati. A kad zima dođe, dokle se letos možemo i spremiti, i narod za rat priugotoviti, pa da udarimo na 600 hanova Turski po selima u kojima u svakom ima najmanje po dva Turčina pa da ji popalimo, i Turke pobijemo pa od o ti možemo odma najmanje 1200 momaka odenuti i sa oružjem i konjma snabdjeti, a i Turske varoši popaliti, pa onda kako nam Bog da.” Ovaj razlog jedva utiša, i u miri Kara-Đorđa, te od svoje namere odstupi i za zimu rat sa Turcima odloži.

Ovaj smjer Kara-Đorđev za rat s Turcima trevio je se na Sv. Aranđela letneg 13. Jula 1803 god.

Posle ovoga Kara-Đorđe odma tajno stane se za rat spremati, stupi u dogovor sa trgovcima Dragutinom N. i Milošem Kabadarcem koi su iz Beograda od Dahija u Zemun prebegli, i s njima ugovori, te su mu krišom da niko znao nije osim Kneza Matije Jovičića i Gaje Pantelića prenosili: barut, artiju, olovo, kremanje i puške, koje im je on iz svoje sobstvenosti isplaćivo. A posle sv. Ilije Jula Meseca, Kara-Đorđe pošlje svoga poverenika Gaju Pantelića koi je bio otresit i pametan čovek, te pozove na sveti ustanak protivu Turaka Vasu Čarapića iz Belog Potoka, koji ode i kaže: “Brate Vaso; poslome Đorđe da te pozovem na ustanak protivu Turaka, za naše mladosti, i za našeg junaštva, da skinemo Turski zulum, da našim ženama nevire noge ispod Turski ćurkova, i da se naše kobile neždrebe u oborima Turskim, i naše krmače da se u njima neprase, i naše krave netele. No brate, potraži koliko više možeš naći pouzdani momaka, pa u zimu, kad ti se javi, da si gotov dići se protivu Turaka.”

Na tom pozivu Vasa i brat njegov Knez Marko blagodare Kara-Đorđu, i obećaju da će oni sve to učiniti kao što im naručuje, i za ustanak protivu Turaka kako ji on pozove gotovi biti. Posle poziva Čarapića, Gaja ode Janku Katiću u Rogaču, te i njega tako isto pozove u ime Kara-Đorđa, koi se obeća da će činiti onako kako ga Kara-Đorđe poziva, gotov sa ljudma za ustanak biti. Potom ode trgovcu Mladenu Milovanoviću u Botunju okruga Kragujevačkog; pa pređe i u Rudnički okrug i ode u Brusnicu te i trgovca Milana Obrenovića pozove, no ova dva u prvi mah malo se pozategnu, no ipak izjave daće gotovi sa ljudma za ustanak kako ji Kara-Đorđe pozove biti, kao što su i bili. Zatim Gaja Pantelić išao je po naredbi Kara-Đorđa, i kod drugi neki glavni Srba te ji je pozivao za ustanak protivu Turaka, koi su svi na oto prestajali. A posle išao je i sam Kara-Đorđe kod ti, i drugi glavni Srba te je s njima za ustanak dogovaro; a ovi imali su dogovore sa drugim Srbima koje su na ustanak protivu Turaka privoljavali.

Dahiski atentat protiv Kara-Đorđa i Srpski knezova

U početku Januara 1804 god. zaključe Dahije, da sve po narodu Srbske Knezove, Buljubaše, one koji su u Nemačkom ratu kaplari i oficiri bili, i protivu nji pod Mustafa-Pašom vojevali, koji su oglašeni kao junaci, rečiti, i bogati trgovci, kao bolja i bolja sveštena lica, koji bi mogli raju protivu nji dići, da pobiju i izseku, i time raju obezglave, pa da onda opet svojski, bezbrige vladaju. Kako to zaključe, odma preduzmu, da to krvavo delo, i izvrše.

Kara-Đorđe je među prvima bio, kome se o glavi radilo; na njega šiljati su Turci iz Beograda više puta da ga ubiju, no on je se dobro čuvao i nikakove vere u Turcima imao nije. (…)

Kara-Đorđe atentat osujeti, Uzun-Kavedžijui Turke pobije; i odpočne rat protiv Turaka ugnjetač naroda Srbskog

Uzun-Mehmed-Kavedžija 24. Januara 1804 godine u samo razsvanuće iz jutra u Topolu domu Kara-Đorđevom rupi, sa svojim buljukom Turaka. Kako dođu nesjašavši s konja, zapitaju Kara-Đorđevicu koja je se pred kućom desila. “Jeli kod kuće Đorđe?” Ona odgovori da nije, nego da je rano otišao u planinu. Oni je upitaju oćeli skoro, i kad doći; ona im odgovori da nezna. Tad Turci odjašu konje pred kućom Kara-Đorđevom u voćnjaku, i stanu ji provadati. Uzun-Kavedžija odjaše i on svog hata, doda, da mu se vada, pa ucunja - uđe - u kuću, valjda da se uveri, da se nije Kara-Đorđe prikrio! No kad vidi da ga zaista u kući nema, reče: “dede mlada donesi nam rakije.” Pa izađe iz kuće, i kako je dan lep, i topal, kao u letnje doba bio, njegovi Turci u šljivaku prostru mu sena pozemlji i odozgo ćilim, i on sedne; momci mu zauzdate konje povežu za šljive i prošće; zavare kavu i Uzun-Kavedžiji dodadu, koju je srkao i na nargile pušio, pa i oni posedaju i ratleišu se.

Kara-Đorđe pred sami dolazak ovi Turaka, iz kuće tek, izišao je bio, i po svom običaju uvratio se na svoj podrum koji je nedaleko od kuće u šumarku bio, da leba, založi i rakije srkne. No kad Kara-Đorđevica dođe podrumu, da utoči i nosi Turcima rakije, i srećom zateče ga upodrumu, pa mu kaže za dolazak rečeni Turaka, i kako su za njega pitali, u kuću ulazili, tražili ga, i kako su se u šljivaku rat učinili, i poslali je da im rakije natoči i nosi. - Pa mu kaže: “Bog me gazda zlo izgledaju Turci trinest’ ih je grđi od grđega; života mi neslute na dobro, da Bog dade, da na dobro bude!”” Kara-Đorđe, natoči još jednu čašu rakije, i iskapije, i reče: “Koje kude nosi psima rakiju, podaj im nek loču; pa se onda zatvori u kuću, pa niko ga nepuštaj, makar u istoj i izgorela! - A koje kude u njinu glavu - ako Bog da biće.” Gdi tako Kara-Đorđevica i učini.

Pa onda Kara-Đorđe ščepa dugu pušku posredi, i pod svim oružijem kao i uvek, u makne u šumu, i upravo u dubravu oborima svojim ode, gdi su mu svinje za trgovinu ranjene. Tu kod obora nađe svoji šest oružani čobana; obore otvori i svinje pusti, neka ide kud je kome volja. Pa onda pregledi oružije u svoji momaka dal je dobro napunjeno, i dal je uredu, o hrabriji, i kaže, da za njim pođu da na Turke napadnu i da ji pobiju. U putu im kaže, s koje strane Turke da obkole, i da svaki pojednog Turčina na oko uzme, ali nipošto nijedan pre da nepuca dokle prva njegova puška nepukne, pa onda svi složno da obore vatru i juriš na Turke da učine.

Prvi skup prvaka junaka i ustavši Srba, protivu Turaka. I izbor Kara-Đorđa u Orašcu za Vrhovnog Vožda i Upravitelja Srbskoga naroda

Kara-Đorđe kad tako svoje čobane nauči i rasporedi, prikrade se svojoj kući, obkoli Turke, i pozva Uzun-Kavedžiju koji je na sidžadi sedio i na nargile sa Kara-Useinom pušio, gdi su ji neki Turci dvorili, a neki pod šljivama ljenjstvovali ili čučali; pa kad se blizu Turaka približi, u jedanput kao munja iz česte pred Uzuna izleti, i vikne mu; “Ev Uzune glavom Kara-Đorđa!” pušku skreše, a Uzun ti repom oledinu. U taj mah obore momci svoji šest dugi pušaka, i ubiju toliko Turaka. Potom Kara-Đorđe gromovito vikne. “Juriš junaci!” iza pojasa potegne jedan te ubije i Kara-Useina, pa i drugi pištolj, te još jednog Turčina ipak smlavi, proči pet Turaka zbune se, pojašu na povezane konje za šljive, od koji još trojicu Čobani pobiju, a dva peške izdru i pobegnu drumom u Banju u Han i tu se zatvore. No Kara-Đorđe sa svojim Momcima-Čobanima udari kroz šumu da ji preteče, no oni ipak u Han izdru. Kara-Đorđe dođe i sam Hanu u Banji, i pozove Turke na predaju, no kad oni nehtenu, Kara-Đorđe zapovedi da Han zapale; no na molbu Malog Ibrahima Handžije s kojim je Kara-Đorđe dobro živio, od toga, za tad odstupi, i Turci mu se na veru predadu, od koji, Kara-Đorđe oružije oduzme, i odelo sa nji poskida, pa ji pusti te odu u Beograd; reče im: “Koje kude po duši vas Turskoj idite tako sad u Beograd, i kažite vašim Dahijama kako i Srbi umedu da biju Turke!”

Potom kaže Handžiji Malom Ibraimu koji mu je više puta dobra činio, podkazivao mu kao i onaj u Topoli Ibraim, kad su Turci dolazili da ga ubiju, da se skloni u Užički grad, jer Srbi nemogu više da snosu Dahiske zulume. Tad Ibraim po petlja šta je bolje i bolje imao, i ode još tog dana u Užice. A Kara-Đorđe odma vrati se u Topolu svojoj kući, od pobijeni Turaka pokupi oružje, posvlači sa nji odelo i sve na svoje momke kao i nađeni pri njima novac podeli, a pretekše odelo i oružije ostavi te je drugima Srbima dao; i onda pobijene Turke poviše svoje kuće u zemlju pokopa.

Kad sve to Kara-Đorđe izvrši, onda skloni svoju porodicu u Krćevačku planinu u zbeg, i ostavi kod nje, i kod stoke dva svoja momka. I tog dana reši se da vojuje protivu Turaka.

Pa tog dana 24. Januara 1804 god. pođe Kara-Đorđe od kuće samo sam sa svoja 4. momka-čobanina koji su dobro oružani i u Tursko lepo čoano ruo odeveni; trećeg dana 26. Januara, imadne samo 9. momaka, a sedmog dana 30. Januara, na tri Jerarha iskupi do 300. Srba pod oružijem; zapali han u Banji; a potom i u Sibnici i nekoliko Turaka potuče, i pođe svome pobratimu Stanoju Glavašu Harambaši koji je imao četu od 40. po izbor Hajduka, i u kog je četi bio, Vule Ilić iz Smedereva, Hajduk Veljko Petrović, Hajduk Milovan iz Plane, Kara-Steva iz Požarevačke nahije, Milosav Lapovac, Mileta iz Glibovca, Mata Kara-Tošić iz Kopljara, i mnogi drugi znatni hajduci, junaci. Usput sa tim brojem prvi junačni Srba, idući Kara-Đorđe da nađe Stanoja Glavaša, palio je po selima Hanove Turske, i Turke gdi je god koga našao i u putu sreo, ubijao je, i narod na oružije za odbranu česti vere i otečestva pozivao je, i oko sebe skupljo; i izašiljo ljude na sve okolne glavne Srbe; junake, i Knezove da narod u čete zbiraju i da na skupštinu u Orašac 2. Februara na Sretenije Gospodnje dođu. I tako idući Kara-Đorđe, i narod na oružije protivu Turaka podižući, devetog dana započetog svog svetog ustanka dođe u selo Kopljare, tu Stanoja nađe i s’ njime se sastane, koji se sa svojom četom Hajduka, Kara-Đorđevoj vojsci koje je već na broju 2.000 Srba bilo prisojedini; i odatle tog istog dana 1. Februara odu na konak u Orašac; kod Obor Kneza Marka kuće. Orašački Han u kom je 12. Turaka bilo obkole i oni im se predadu, i od nji oduzmu oružije i odelo i zatoče i, a Han zapale.

Kad Kara-Đorđe 1. Februara uveče sa Glavašem i prvim ustavšim junačkim Srbima za slobodu Srbije, u Orašac dođe. Te noći i sutra dan rano, po pozivu njegovom sa po nekoliko oružani Srba poizdolaze u Orašac i svi prvaci junaci; skoima je se Kara-Đorđe još za ranije za ustanak protivu Turaka dogovaro, i na ustanak sklonio ji. Tu dođe, u mesto Janka brat mu Marko Katić iz Rogače, Vasa Čarapić iz Belog-Potoka, Knez Sima Marković iz Vel.-Borka, Knez Vićentije Petrović iz Koraćice, Serdar Sima iz Darosave svi iz Beogradskog okruga; osim ovi; dođe, stari sedovlasi Prota Tanasije Antonijević sa Jovanom Krstovićem iz Bukovika, dalje, Obor-Knez Lepenački Đuka, i Stevan Vilipović oba iz Jagnjila, Obor-Knez Jasenički Marko, i bogati trgovac Teodosije Maričević oba iz Orašca, Knez Mateja Jovičić, i Petar Jokić iz Topole, Aleksa Dukić iz Banje, Petar-Kara iz Trešnjevice, Janićije Đurić i Tanasije Rajić iz Stragara, Milovan i Radovan Garašanin iz Lipovca, Mata Kara-Tošić iz Kopljara, Dimitrije Radović iz Vrbice, svi Kragujevačkog okruga, Buljukbaša Kačerski Arsenije Loma iz Dragolja Rudničanin, i Jovan Jakovljević iz Levča Jagodinskog okruga, i mno _gi drugi odbrani Srbi, prvaci junaci.

Tad 2. Februara na SV. SRETENIJE GOSPODNJE 1804 god. u ORAŠCU izpod Jaseničkog Obor-Kneza Marka kuće, koja je bila u sred jedne planinske doljašice; pod Orašačkom planinom i visovima ogranka Klještevički Rudnički planina, iskupe se izjutra rano, svi junački ustaši, radi zbora i dogovora: Kara-Đorđe izađe pred narod, i reče:

“Eto braćo, mi u ime Boga ustadosmo protivu Turaka, koji nam Knezove seku, imanje naše otimaju, robe nas i araju, naše žene, sestre i ćeri beščaste, poštenje nam gaze, crkve i manastire naše skverne, i mnoge druge zulume nam čine.” “Sad braćo, ako vi prestajete, kao što sam ja započeo, i kao što mislim, ako Bog da, da će dobro biti, za narod, da podignemo sav narod; da po selima sve Hanove i Turske Čardake popalimo, Handžije i Subaše pobijemo, Turke u Gradove steramo, da nam više zulume u narodu nečine.” Iskupljeni narod sav poviče: “Hoćemo! Hoćemo! Svi tako, kako nam ti Đorđe kažeš; mi te slušamo i slušaćemo te!” “E, braćo! Dobro kad hoćete! Mi sada, kako smo ovo delo počeli, treba nam izabrati između nas, jednoga starešinu, koji će biti glava pred nama, i da ga svi slušamo, a bez toga nije nam vajde od započetog ovog dela.” Na te Kara-Đorđeve reči, stari Bukovički Prota Tanasije reče:

“Tako i treba da bude, brate Đorđe! I ja prvi, i svi ovde sabrani tako oćemo, i oćemo, baš da ti nama budeš starešini glava pred nama, a mi ćemo te svi slušati.”

Tad sabrani narod, kao iz jednog grla sav poviče:

“Mi oćemo tebe Đorđe za starešinu, i svi ćemo te slušati, i ko te neposluša, mi ćemo svi protivu onoga.”

Kara-Đorđe: “Ja nemogu biti vaš prvi starešina, no vi braćo izberite sebi koga drugoga, eto Stanoja Glavaša, eto Vula, eto Kneza Marka, eto Teodosija trgovca ili koga oćete, a ja ću ga najbolje slušati.”

Tad trgovac Teodosije Maričević reče:

“Ja nemogu biti starešina. Ako sutra Turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izaći pred Turke? I šta li ću im kazati, kad me zapitaju? Ko pobi tolike Turke, i popali Turske kuće i Džamije? Nego sad budi ti Đorđe, koji si ovo delo i počeo, pa kako bude? - Ili nek bude Stanoje Glavaš, koji je kod Turaka i onako poznat kao Hajduk; pa ako Turska vojska udari na Srbiju, i Turci opet ovladaju, on s’ Hajducima nekbeži u goru, a mi ćemo izaći pred Turke, i bacićemo kabajet - krivicu - na njega i na ostale Hajduke pa će mo mi posle njemu lako izraditi Buruntiju, i predati ga kao Hajduka. Ako li se što drugojačije okrene, i ovo se protegne, mi će mo vladati i zapovedati; narod nam je svakojako u rukama.”

Na to Harambaša Stanoje Glavaš odgovori:

“Dobro Teodosije! Ja sam Hajduk, i mene Hajduci slušaju, i slušaće me; ali sav narod nisu Hajduci, pa će ljudi sutra reći: Kuda ćemo mi za hajdukom? U Hajduka niti ima kuće, ni kućišta. Sutra kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci araju i robe. Nego neka narod uzme sebi za starešinu iz naroda koga oće; ako Đorđe neće, koji je i dosad bio s narodom i koji je ovo delo i započeo; a ja ću činiti što mogu kao i dosad!”

Sad Tanasije Prota Bukovački zapita Kara-Đorđa:

“A zašto ti nebi nam bio starešina brate Đorđe? Mi svi tebe oćemo; no kaži nam, zašto ti nećeš?”

Zakletva narodnja, i miropomazanje Kara-Đorđevo

Kara-Đorđe, ja ću vam kazati, zašto neću?

“Ja sam čovek plaho ljut, pak, kome neposluša, ili pođe na stranu, ili počne kake stare pizme da tera, ja ću onoga da ubijem, a vi možete zato zamrziti i svaki na svoju stranu razgrćati, pak onda ništa od nas neće biti, a Turci će jedva dočekati, pa ćemo onda propasti gore no dosada!”

Prota Tanasije, Stanoje Glavaš, Vule Ilić, Hajduk Veljko, Čarapić, Katić, Knez Sima Marković, Knez Marko i Vićentije, Sima Serdar, Arsenije Loma, Jovan Jakovljević, i svi drugi, junaci prvaci, i sav sobrani narod u jedan glas poviče:

“Mi tebe oćemo Đorđe, za prvog Poglavara i Upravitelja naroda Srbskog, i kad si umeo i znao, u Nemačkom ratu sa stotinama vojnika četnika samovoljnika upravljati, umećeš i sad sa ovim mirnim narodom; i takav nam i treba strog poglavar, da ga imamo, i svi ćemo tebe slušati i pomagati u svačemu, što god ti hteo, i zapovedao budeš, i ko tebe ne posluša kaštiguj ga kako ti za pravo nađeš, pa i samom smrću.”

Kad taj glas naroda sasluša Kara-Đorđe, on reče:

“Ja oću braćo da se toga tereta po želji, i volji vašoj primim, no da svaki zna, da ja oću svi u slogu da dođu, da niko netera pizme - osvete - da lopova i Hajduka nebude, da su putovi, trgovine i trgovci slobodni, i sigurni, a gdi bi se takovi zločini uvatili da se odma pogube.”

Nato opet Prota Tanasije i sav sobrani narod poviče:

“I mi to sve tako i oćemo, i to dobro tako i jeste; ti tako i radi, i s nama upravljaj, a mi ćemo ti svi u pomoći biti, i svi te slušati, pa će dobro biti.”

Kara-Đorđe tad po molbi sakupljenog naroda, junaka prvaka, i Srbski Knezova, izjavi, da se prima da bude Vrhovni Vođa i Upravitelj Srbskoga naroda. Svi se razvesele, i reknu:

“Srećan bio Gospodaru Đorđe,Bog ti dao, te silu Tursku sk’rhao, i izbavio Srbsku sirotinju da više ne cvili od Turskog zuluma.”

Kad tako narod sebi izbere Kara-Đorđa za Vrhovnog Vožda i Upravitelja Srbskoga naroda; i Kara-Đorđe se po volji naroda poglavarstva primi. Tad stari sedovlasi Prota Bukovački, TANASIJE ANTONIJEVIĆ pod vedrim nebom tu u ORAŠCU pred iskupljenim narodom, za srećno odpočeto to sveto delo, za oslobođenje Srbskoga naroda od Turskog varvarstva, drži molebstvije i sveti vodicu, Kara-Đorđe se zakune:

“Da će on kao Vrhovni Vođa i Upravitelj Srbskoga naroda, narod Srbski od Turaka, i od svačijeg na silja, i nepravde braniti, i zaštićavati, i svagda Junački ga protivu neprijatelja Srbstva voditi i veran mu biti.”

Posle ove zakletve Kara-Đorđe celiva sveto Evanđelje i častni krst, i sedovlasi Prota TANASIJE pomaže Kara-Đorđa svetim MIROM i blagoslov mu od Boga dade!

Potom svi Knezovi prvaci junaci, i sav tu skupljeni narod, kog je tu na skupu oko 2.400 ljudi oružani bilo, zada veru jedan drugom, i nad častnim krstom i svetim Evanđeljem zakunu se da će jedan drugom, i Kara-Đorđu verni biti, i sve što on zapovedao i naređivo bude slušati i vršiti, i da ga nigdi i nikad izdati neće; govorili su svi glasno za Protom strašnu zakletvu ovu:

“Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći, ali ne mogao! U kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado! Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale; u oboru krave ne rikale. Da Bog da se u sinji kamen pretvorio, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan, niti lice Božije ikad video! Amin!” - Amin! Vikali su na svakom stavu. Kad ustavši narod ovu zakletvu položi, Prota Bukovički TANASIJE prekrsti sav skupljeni narod, po triput častnim krsom, i poškropi ga osveštenom kitom od bosiljka na sve četiri strane. Kara-Đorđe pomolivši se Bogu sa starešinama, i iskupljenim narodom, za srećno njihovo preduzeće, celivaju svi častni krst i sveto Evanđelje, Prota ji blagoslovi; i onda Kara-Đorđe i svi između sebe bratski se i veselo izljube.

- Kara-Đorđe tad uzme Protom Bukovičkim osvećeni Barjak koji je poboden bio, kod stola od drveni sošica u zemlju udareni, i po vr’u isti, odozgo od nametatog granja načinjen bio, na kom je, sveto Evanđelje, častni krst, i vidrica osveštene vode pri Bogomoljstvu stajala; pa ga javno za oslobođenje naroda Srbskog, od Turaka razvije; i preda ga u ruke hrabrom i bezsmrtnom Junaku Tanasiju Rajiću Stragarcu.

Srpsko nasleđe