Uvodnik DOS odlazi u istoriju

Piše Mira Beham

Konačno, Srbija nije dozvolila da bude obmanuta. Bučne kampanje i prepotentne najave vladajućeg politbiroa, da će predsednički izbori i na njima novoizabrani predsednik (DOS-ov kandidat, razume se) usrećiti zemlju i njene građane, nisu urodile plodom. Kao u nekoj vrsti šamanskog transa, predstavnici vlasti i DOS-a, oslanjajući se na tendenciozne ankete skupo plaćenih (ili kupljenih?) agencija za istraživanje javnog mnenja, ubeđivali su nas, ili pokušavali da nas ubede, da lek za sve bolove izmučene zemlje imaju samo oni. Naglo su se probudili iz svojih snova.

Jer, danas znamo da su predsednički izbori katastrofalno propali, izlaznost oko 38 odsto, a kandidat DOS-a i "apsolutni favorit" Dragoljub Mićunović doživeo ponižavajući poraz. Iako se sada na svim stranama kunu kako, zapravo, "uopšte nisu bili iznenađeni", iznenađenje je ipak bilo veliko, a u redovima vladajućeg D(O)S-a gotovo kataklizmično i šokantno.

Međutim, to što će se dogoditi moglo se, pre svega, izračunati već elementarnom izbornom matematikom, na šta, između ostalih, politički analitičar Đorđe Vukadinović ukazuje. Naime, prema njegovim rečima, prošlog septembra, uz zastupljenost svih relevantnijih političkih opcija i njihovih lidera (Koštunica, Labus, Šešelj, Drašković, Pelević, Živojinović) izlaznost u prvom krugu bila je 55 odsto. U tom svetlu, očekivanje da bi sada, posle dva neuspešna glasanja u međuvremenu i direktnog poziva na bojkot od strane DSS, SPS, SPO i G17 Plus, izbori ipak mogli da uspeju, ne deluje naročito uverljivo. Tačno je, kaže Vukadinović, da se biračko telo ne može posmatrati kao neka organizovana politička armija koja se prosto po komandi privodi ili odvodi od biračkih kutija, ali je gotovo nemoguće bilo sumnjati u to da će antiizborni apel više od dve trećine respektibilnih političkih subjekata (uključujući i prošlogodišnjeg, doduše, relativnog, ali ipak trostrukog pobednika Vojislava Koštunicu) moći da od izlaska na izbore odvrati barem 300-400 hiljada glasača. A kada se ovome još doda i faktor političke inercije, rastuća apatija i rezignacija unutar biračkog tela, te efekti stalnih afera koje potresaju srpsku političku scenu, prirodno se nameće pitanje kako je i na osnovu čega neko uopšte mogao doći na pomisao da ovi izbori imaju bilo kakvu šansu.

Dakle, otkud je DOS uzimao uverenje da će protivno svakom računanju i zdravom razumu odneti pobedu na predsedničkim izborima, što bi, po dosovskoj političkoj kalkulaciji, učvrstilo njihovu vladavinu u nedogled? Odgovor je toliko jednostavan koliko je poražavajući: DOS je već odavno izgubio svaku vezu sa realnošću. Tačnije – DOS nakon zvaničnog istupanja DSS-a i Vojislava Koštunice iz redova vladajuće "opozicije" imao je kao jedino merilo svoje politike samo još – želju za golu vlast. Toj maksimi bilo je sve podređeno, na tom putu su bila dozvoljena sva sredstva. Ako je tačno ono što se čuje u beogradskim diplomatskim krugovima, onda je predsednik DSS-a za vreme "Sablje" mogao da izbegne hapšenje od strane vladine policije samo zahvaljujući intervenciji američkog ambasadora Viljema Montgomerija u Vladi Srbije. Ako je to tačno, a sve ukazuje na to da jeste, onda bi to bio samo jedan od najdrastičnijih primera za kojim sredstvima su DOS-ovci bili spremni da posegnu ne bi li sačuvali vlast.

U politici gubitak veze sa realnošću znači – bezakonje i samovolje. Srbi su takvu vladavinu trpeli, sve u nadi da će biti bolje. Kad su videli da neće biti bolje, pali su, frustrirani bednom svakodnevnicom, u apatiju. Posle raspisivanja parlamentarnih izbora za 28. decembar čini se da se Srbija opet probudila. I da će poslati DOS definitivno u istoriju.