Nova srpska politička misao - esej

Srbija konačno shvatila

Red je da Srbija na vreme prepozna neke koji imaju položen ispit za istinske demokratske promene, čist dosije i važeću vozačku dozvolu, one koji ne daju prednost levom skretanju i totalitarnim devijantnostima

Piše: Dragan Milosavljević

Prvi put posle 27. marta 1941. Srbija je napravila racionalan izbor. Odbacila je da bude žrtva još jedne kampanje zaluđivanja, praznih obećanja i prinošenja žrtvi na oltar (oktobarske) revolucije, koja ima običaj da radije jede lakoverne podanike, nego sopstvenu decu.

Na poturanje kandidata za predsednika u svojstvu "oca demokratije", nekadašnji Titovi pioniri, skojevci i polaznici čuvenog kumrovackog inkubatora, danas mondijalistički skorojevići, spin doktori i abrakadabra majstori tranzicije, dobili su dostojan odgovor: Non pasaran. To što je ta poslednja "revolucija" samo promenila titulara tiranije i, umesto Cezara, dovela grupu ciničnih i alavih političkih patuljaka, vrativši Srbiju na razmeđe između bahatog feudalizma i ljudožderskog kapitalizma - nije ni jednog trenutka zabrinulo ovu družinu nabeđenih demokrata. Ali ni njihove inostrane sponzore.

Samo dan posle izbora i poraza DOS-a, tutori zahtevaju "mobilizaciju demokratskih snaga protiv narastajućeg uticaja desnice", praveći se da ne znaju punu istinu o korenima ovdašnjih demokrata. Po rečima jednog od bliskih saradnika pokojnog premijera Đinđića "najveći deo opozicije nastao je voljom bivšeg Miloševićevog ministra policije Jovice Stanišića", sada zatočenika u Hagu. Bili su sve do "revolucije" pre svega živopisna kulisa režimu koji navodno poštuje pluralizam.

Nije zato ni čudo što je vladavina DOS-a vrlo brzo dobila epitet demokrature, jer njeni protagonisti, i da su hteli, nisu mogli da pobegnu od matrice u kojoj su formirali prvobitne političke navike, kao galioti demokratskog centralizma iz Brozove ere.

To se dalo najbolje videti u finišu kampanje za predsednika kada su svi podržavljeni "slobodni mediji" i unajmljene agencije navlačili glasove kandidatu DOS-a. Samo je falila štafeta. Uzalud. Ali bilo je poučno za birače i pomoglo im je da se opredele.

Do poslednjeg trenutka taj politbiro, predlagač demokratskog kandidata, u kome su se, kao u džakuziju opuštali lideri brojnih kombi stranaka, izgleda da je verovao u večnost i neprevaziđenost svoje formule političkog iluzionizma. A to je: pretvaranje podrške od najviše l5 posto biračkog tela u zabetoniranu navodnu skupštinsku većinu i stavljanje većinske nacije u poziciju da mu kroji sudbinu ikebana strančica okupljena oko kriptokomunističkog jezgra.

Ništa od toga nije bolo oči "zabrinutima" u Briselu i Vašingtonu za sudbinu demokratije u Srba. A i zašto bi. Nedavno se pokazalo da ruski oligarsi, čiji primer slede više nego uspešno naše novodemokrate, za tekuće procese devastacije nacionalnih resursa, cepanje teritorije i degradaciju suverenosti svoje zemlje, imaju snažnu podršku multinacionalnih kompanija koje diktiraju politiku Zapada.

Nije zato čudo da koferi njihovih izaslanika, pobornika one tranzicije, koja je najčešće gola rasprodaja, praćena masovnim otpuštanjem lokalaca, imaju duplo dno, a duša dvostruke standarde. Tako i priliči misionarima koji su još od Kortezovog vremena najefikasnije pokrštavali domoroce i gazdama sabirali oteto.

Golim okom je vidjiva brzopletost domaćih epigona politike rušenja svih istorijskih obeležja i vrednosti ove države. Dopala im je u ruke već izmučena i neotporna na izazove globalizacije, prvo ranjavana savezničkom izdajom 1941. i 1945., pa pedesetogodišnjim pripremanjem ostavinske rasprave za period " i posle Tita Tito" i najzad prepuštena konglomeratu profitera pararevolucije od pre tri godine.

Dovoljno je podsetiti da je "velikodušni" Soroš, borac za otvoreno društvo sa par desetina miliona dolara mita bivšim ruskim aparatčicima i potkupljivim intelektualcima pripremio ekonomski krah bankarstva i energetike Moskve, na kome je, potom, spekulacijama na berzi zaradio milijarde dolara. Princip je da redovno sarađuje sa preobraćenim komunjarama, sve ostalo su nijanse prilagođene lokalnim prilikama.

U vođenje tako preparirane države kakva je i naša, kojoj Soros ispostavlja političke ultimatume da se okani Kosova, savršeno se uklapa neka vrsta kolektivne spoljne politike Srbije u kojoj bez pravog uvida javnosti deluje poput slobodnog strelca svako iz svojevrsnog dosovskog politbiroa koji hita prema konačnom cilju političkih geometara takozvane međunarodne zajednice.

Jedan od aktera te politike, očito nespreman da snosi istorijsku odgovornost za ono rešenje koje će biti nametnuto Kosovu, održavotvorenje secesionizma, ovih dana je otvoreno upozorio da u političkom vrhu ima nekih koji trguju Kosovom. Nekada ugledni list dozvolio je da na njegovim stranicama gostuju autori koju otvoreno zagovaraju ideju "Dati Kosovo za ulazak u Evropu".

To je kao kada da bi vam neko ponudio ulazak u tramvaj pod uslovom da odsečete jednu nogu i poklonite je zoo vrtu da bi se nahranili jadni gladni tigrovi. Ali tigrovi imaju veliki apetit. Sutra će tražiti da jedu ponovo.

Dok je aktuelni šef diplomatije okupiran overavanjem isporuka Hagu , koji takođe ima veliki apetit, može da proguta vascelu Srbiju, reklo bi se, premijer vodi pregovore o izvozu topovskog mesa na ratišta na kojima je Amerika unilateralnim akcijama otvorila vulkanske kratere i sada ih treba začepiti telesima neamerikanaca. Italijani, koji su odavno pristali da budu nosač aviona NATO armade sada su na svojoj koži osetitli cenu onoga što se kod njihovih komšija proglašavalo kolateralnom štetom "milosrdnog anđela".

Ova javnost bi konačno trebala da zna da je svojevremeno u Zair u paketu sa prodatim oružjem vrednosti preko 30 miliona dolara, čime se "krpio" Milosevićev režim 1995. i 1996. (bio je Americi potreban da bi "herojski" izgubio Kosovo) u Zair poslato nekoliko stototina boraca iz Republike Srpske. Oni su, pod znamenjem plaćenika, pasa rata, izginuli pod još nerasvetljenim okolnostima. Najveći broj kod aerodroma Kisingani, čija su skladista municije odletela u vazduh, navodno hicem ispaljenim iz bazuke.

I građanski rat u Ruandi počeo je hicem iz bazuke koji su ispalili američki plaćenici u avion tadašenjeg legalnog predsednika Juvenala Habarimane. Bilo je zatim stvar rutine nahuškati lokalne Srbe i Hrvate, Tutsije i Hutue, na pogrome uz pomoć gerilskog "Patirotskog fronta", svojevrsnog OVK, koga je CIA obučila u susednoj Ugandi.

Veliki mešetari su Balkan isprobavali u Africi, a Afriku danas treniraju na Balkanu za šaku đinđuva poklonjenu poglavicama kvazidemokratije. Naravno da su na kraju horora milion poklanih, ponuđenog na slikanje CCN-u, podstrekači genocida u Ruandi organizovali suđenje izvrišiocima.

Do nedavno je za podizanje optužnica za genocid u Ruandi bila zadužena Karla Del Ponte. Oduzeli su joj nedavno mandat u OUN, kada je htela da optuži i pripadnike ruandskog OVK "Patriotski front" i danas nedodrljive ljubimce Vašingtona. A iza kulisa isprovociranih pogroma, u neobljavljenom ratu Parizu, Vašington je uz pomoć svog lokalnog anglofonskog saveznika isterao Francuze iz njihovih bivših kolonija Ruande, Burundija, Konga, Zaira, ušao u Sjera Leone i Liberiju i sada preko muslimanskih pobunjenika podstiče građanski rat u poslednjem frankofonskom uporištu Obali Slonovače. Toliko o borbi Vašingtona za ljudska prava u Africi, pa da se vratimo njegovim balkanskim saveznicima.

Na suđenju u Hagu nekadašnji srpski poglavica Slobodan Milošević je, da podsetimo, u jednom trenutku rekao da je grupa spskih plaćenika, u režiji stranih službi, izvršila brojne egzekucije žena i dece u haosu Srebrenice i da su te žrtve pridodate muslimanskim borcima palim u proboju. Ti plaćenici su kasnije dobili besplatnu kartu za Zair i plate u dolarima. Posle im se dogodio Kisingani.

Da li to neko smera da se po sličnom receptu oslobodi kosovskih specijalaca, svedoka onog dela istorije u kome još nije razjašnjena prava priroda "sukoba" između Miloševića i Vašingtona, koji je i pregovarajući i ratujući sa Miloševićem ovladao ključnim strateškim tačkama Balkana.

Da li je kolektivni ministar razmišljao, makar na trenutak, glavom i poštenjem običnog građanina glasača, koliko je neprihvatljivo i nemoralno, bez obzira na sav neophodni pragmatizam, slati domaće momke da odmenjuju one koji su Srbe juče bombardovali. Zato što nisu prihvatali da se Velika Albanija širi na teritoriju njihove postojbine.

Da li postoji svest o tome da u ime ovakve real-politike pomoći američkom intervencionizmu, danas u Iraku, sutra ko zna gde, narasta verovatnoća da nam se monstrumi iz Al Kaide, koje je Amerika koristila u Bosni i na Kosovu kao svoje saveznike protiv Srba, pojave u Beogradu. Kao vozači kamiona napunjenog eksplozivom.

Taj kolektivni ministar preko svog vojvođanskog korifeja, bivšeg kumrovačkog đaka, pregovara kako da skupština u Novom Sadu, čiju većinu čine manjine, izbori de fakto izlaznicu iz ostatka ostataka bivše Jugoslavije.

Ministar vojni, pak, u Izraelu i Velikoj Britaniji traži recepte za reorganizaciju onoga što je ostalo od vojske. Problem je, dakako, što su svi ti članovi kolektivnog ministra inostranih poslova u političkom klinču na unutrašnoj sceni. Razdvojeni rivalitetima i ličnim interesima. Čak i unutar sopstvenih partija.To jako podseća na onu nakaznu tvorevinu kolektivnog predsednika, koju je uspešno, između 1981. i pada Berlinskog zida naoružavala republičke paravojske za bratoubilački rat, prepustila zemlju stranim obaveštajnim službama i na dati znak krenula u akciju rasturanja države pod blagoslovom Badentera i prava na samoopredelenje do odcepljenja.

Sa akumuliranim saznanjima o fatalnom nedostaku istinske političke elite koja bi mogla očuvati naciju od iskušenja novog vida kolonizacije srpsko biračko telo ne da se više povlačiti po bespućima politikantstva.

Dosokratija je na upravo održanim izborima bukvalno navlačila većinu radikalskom kandidatu. Vrlo je izvesno da će na podsticaje spolja u ime opasnosti od "povampirenja desnice " i nekakvog samo njima poznatog fašizma medju Srbima, pokušati da u periodu do vanrednih izbora ispravi greške svojih iznuđenih poteza i pogrešnih kalkulacija. Neće prezati da od svojih saveznika spolja, ali i onih moćnih oligarha iza scene koji sa njihovom dozvolom pljačkaju Srbiju, ili je preko svojih jataka u policiji prisluškuju - isposluje amanet za novu "sablju". Bila bi to još jedna prilika za one koji su tom sabljom nedavno užurbano već pretitli, potežuci je dopola iz kanija sluteći na čilenaski recept.

Srbi su (valjda) konačno shvatili. Oni će posle najnovijeg izbornog debakla DOS-a, očito pametniji i politički zreliji, naterati sve partije koje još iole zaslužuju kredibilitet da se kvalitetom svojih programa, ozbiljnošću i odmerenošću svojih lidera, bore za njihovo poverenje. Neće valjda iz odaja amričke diplomatije čekati da budu podvrgnuti isprobanim latinoameričkim receptima Kolumbije, Čilea, Gvatemale.

Najveći sin je odavno upokojen, vođa je u Hagu, "otac demokratije" je ipak samo deda, red je da Srbija na vreme prepozna neke koji imaju položen ispit za istinske demokratske promene, čist dosije i važeću vozačku dozvolu, one koji ne daju prednost levom skretanju i totalitarnim devijantnostima.

Vreme je da svi naslednici građanskog rata odu u ropotarnicu istorije. Oni su, što se konačno i javno u medijima konstatuje ovih dana, neka vrsta spojenih sudova pod komandom državne i paradržavne službe bezbednosti, a njihov decenijski virtuelni sukob služi da ako već nema jeftinog hleba, za većinu birača bude dovoljno jeftinog cirkusa. Da na prazan stomak ubiju vreme u nedostatku istinskih reformi i prosperiteta.

Zato mahanje radikalskim strašilom, poniklim iz šminkernica Miloševićevog kreiranja kooperativne opozicije, ukazuje da bi u slučaju intervencije spašavanja Dosovske "demokratije" najavljeni decembarski izbori, koji bi nekompromitovanim ličnostima otvorili put na političku scenu, mogli postati jako daleki. Jer bi istinske demokrate i patrioti, to valjda nije nespojivo, bili loši izvodjači naručenih radova ovdašnje tranzicije.

Zato predstoji odbrana prava svih građana Srbije na istinski izbor i priključenje dijaspore tom procesu izgradnje opšteg konsenzusa o budućnosti. Među njima ima ogroman broj časnih, vrednih i sposobnih rodoljuba, dokazanih demokrata, ljudi bez dosijea, prema kojima ne vode konci neuništive DB, naslednice Titove UDBE i istinskog kormilara srpskog posrtanja kroz noviju istoriju.

O tome bi Haški klijenti, ako im je stalo do pune istine i dobrobiti Srbije, trebalo da progovore pred istorijom, ne pred Karlom del Ponte i i sudijom Mejom. Njih to ne interesuje. Kao ni sponzore ovakvog modela latino-demokratije iz Vašingtona.